Pulicerova nagrada u 100 i 500 riječi – Od Mihajla Pupina do Kendrika Lamara

Više od jednog veka novinari širom Sjedinjenih Američkih Država, ali i pisci, fotografi i muzičari, priželjkuju da se nađu među dobitnicima Pulicerove nagrade.

Prvi put je dodeljena 4. juna 1917, godinu dana pre izbijanja epidemije španske groznice, a ovogodišnja - u jeku pandemije novog korona virusa.

Ironično izustivši ovu informaciju, administratorka nagrade Dejna Kanedi je početkom maja, sa zakašenjem od dve nedelje, pobednike proglašavala iz dnevne sobe, umesto na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

Popularnog Pulicera dobijali su i ljudi poreklom iz Srbije - naučnik Mihajlo Pupin i pisac Čarls Simić.

• Američki list osvojio Pulicera za izveštavanje o masakru u redakciji
• Pulicer za Aretu Frenklin
• Šta se krije u depoima Teslinog muzeja

Pulicerova nagrada u 100 reči

Nagrada je nazvana po Jozefu Puliceru, koji je kao 17-godišnjak došao u Ameriku iz Mađarske.

Bio je vlasnik listova Post-Dispatch iz Sent Luisa, World i Evening World iz Njujorka, a smatraju ga i začetnikom „žute štampe".

Na zvaničnom sajtu Pulicerove nagrade piše da se „žestoko, poput jastreba, borio protiv nečasne vlade", kao i da „u borbi nije zazirao od senzacionalzma".

Njegova želja je bila da otvori prvu novinarsku školu u svetu, što je 1892. godine predložio Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

Želja mu tada nije bila uslišena, ali je škola ipak otvorena - 1912, godinu dana posle njegove smrti.

Pulicerova nagrada u 300 reči

Pulicer je u testamentu ostavio Univerzitetu Kolumbija dva miliona dolara za osnivanje novinarske škole, od čega je četvrtina opredeljena za nagradni fond i stipendije za „podsticaj javne službe i morala, američke književnosti i unapređenje obrazovanja".

Pulicerova nagrada se dodeljuje u 22 kategorije - petnaest iz oblasti novinarstva i sedam književnih i muzičkih nagrada.

Izveštavanje u javnom interesu, najnovija vest, istraživačko novinarstvo, zatim foto-vest, lokalno, nacionalno i međunarodno izveštavanje, samo su neke kategorije iz oblasti novinarstva za koje se dobija nagrada.

Od ove godine kao novina uvedeno je audio izveštavanje, a prva takva nagrada pripala je Los Anđeles Tajmsu i Vajs Njuzu za izveštavanje o imigracionoj politici Trampove administracije.

Nagrada se dodeljuje i u književnim kategorijama - fikcija, drama, istorija, poezija, biografija i publicistika, a jedan „Pulicer" je rezervisan i za muziku.

Za Pulicerovu nagradu iz oblasti književnosti i muzike mogu da se prijave samo državljani SAD, izuzev u kategoriji „istorija", gde autor može biti druge nacionalnosti.

Što se novinarskog takmičenja tiče, učesnici mogu biti drugih nacionalnosti, ali tekst mora da bude objavljen u američkoj štampi.

Laureati - pojedinac, grupa ili zaposleni u redakciji - dobijaju 15.000 dolara i sertifikat, dok najbolji u kategoriji izveštavanja u javnom interesu dobija „zlatnu medalju".

Na jednoj strani medalje se nalazi portret Bendžamina Frenklina i ime dobitnika, dok na drugoj, uz ugravirane reči zahvalnosti, stoji prikaz radnika u štampariji i godina dodele nagrade.

Više od 2.500 prijava na konkurs za Pulicerovu nagradu pristigne svake godine, od čega oko 1.100 novinarskih tekstova iz dnevnih novina, nedeljnika ili novinskih portala.

Odluke o finalistima donose 102 sudije, koje rade u 20 zasebnih porota, od kojih se traže tri nominacije u svakoj kategoriji.

Pobednike glasanjem bira Odbor Pulicerove nagrade sastavljen od petnaestak stručnjaka, urednika, profesora i novinara.

Ukoliko nema većine prilikom glasanja, postoji mogućnost da niko te godine ne bude nagrađen.

Pulicerova nagrada u 500 reči

Brojne kontroveze su pratile Pulicerovu nagradu, a njihov Odbor je ponekad bio na meti kritičara zbog donesenih odluka.

„S obzirom na subjektivnu prirodu procesa nagrađivanja, to je bilo neizbežno", piše na zvaničnom sajtu Pulicerove nagrade.

Dodaju da su tokom godina postali manje konzervativni po pitanju odabira, posebno kod nagrađivanja književnih dela.

Ipak, kada je 1963. godine žiri nominovao dramu „Ko se boji Virdžinije Vulf" Edvarda Olbija, Odbor je procenio da scenario nedvoljno „kulturno uzdiže", pre svega zbog „seksualne permisivnosti" i „grubog dijaloga".

Godine 1941. Odbor je odbio da nagradi Ernesta Hemngveja za delo „Za kim zvono zvoni". Razlog je takođe bio „pitanje ukusa", ali su 1953. godine nagradili knjigu „Starac i more".

Kao primer pozitivne promene navode 1993. godinu, kada je Toni Kušner dobio Pulicera za predstavu „Anđeli u Americi: Milenijum se približava", koja se bavi temom homoseksualnosti na samim počecima otkrića bolesti side i krizom koju je uzrokovala.

Dešavalo se da bude zatraženo oduzimanje Pulicerove nagrade, kao u slučaju novinara Voltera Durantija, dopisnika Njujork Tajmsa iz Moskve početkom tridesetih i Vilijama Lorensa, koji je pisao o atomskom bombardovanju Nagasakija 1945. godine.

Ipak, najveći je broj onih čije se zasluge nisu dovodile u pitanje.

Pulicerova nagrada za muziku je u početku uglavnom odlazila klasičnim muzičarima, ali se to vremenom menjalo, pa je tako 2018. godine nagrada pripala Kendriku Lamaru.

Američki reper nove generacije dobio je nagradu za album „Damn.", čime je postao „Pulicerov pobednik koji je najčešće pretraživan".

Pulicera za biografiju dobio je Džon F. Kenedi.

On je 1957. nagrađen za knjigu „Profili hrabrosti", čime je postao prvi, a do danas i jedni, američki predsenik sa Pulicerovom nagradom.

Prva nagrađena Afro-amerikanka bila je Eni Alen 1950. za knjigu poezije „Gvendolin Bruks".

Ovogodišnju nagradu u kategoriji - fikcija, drugi put u četiri godine, odneo je Kolton Vajthed za roman „Momci iz Nikla", koja govori o zlostavljanju u popravnom domu na Floridi u vreme rasističkih zakona krajem 19. veka.

Laureati su, između ostalih, bili i Artur Miler, Harper Li, Margaret Mičel, Rodžer Ibert i mnogi drugi.

U okviru Pulicera dodeljuju se i stipendije, ali i specijalna priznanja. Tako je prošle godine Areta Frenklin posthumno nagrađena za „ogroman doprinos američkoj muzici i kulturi".

Dobitnika je bilo i sa prostora Srbije ili onih srpskog porekla.

Srpski naučnik iz Idvora u Banatu Mihajlo Pupin nagrađen je 1924. godine za autobiografsko delo na engleskom jeziku „From Immigrant to Inventor", koje je pet godina kasnije objavljeno na srpskom jeziku pod naslovom „Sa pašnjaka do naučenjaka".

Novinar Volter Bogdanić, porekom iz Srbije, tri puta je bio dobitnik - 1988, 2005. i 2008. godine.

Nagrađen je za priče o „lošim testiranjima u američkim medicinskim laboratorijama", „izbegavanju odgovornosti korporacija za smrt na železničkim prelazima" i „toksičnim sastojcima u medicinskim i drugim proizvodima uvezenim iz Kine u SAD".

Čarls Simić je nagrađen 1990. godine za zbirku pesama „Svet se ne završava", dok je prošle godine nagradu dobio i Goran Tomašević kao član foto-tima agencije Rojters.

---

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

( BBC Serbian Svi članovi )