Problem vlasti

Vlast je čudo. I tu nema boljeg primera od Mila Đukanovića.

Izvuku te kao klinca iz nekog šešira, politički ubiješ čoveka koji te je doveo na vlast, preživiš ratne godine, zaborave ti se šta si govorio, sa zemljom od pola miliona igraš na svetskoj pozornici u kojoj bombe ne padaju po tebi. Postaješ demokrata, pa posle toga neko kome tolerišu soft diktaturu.

Misliš da su političari poput Zorana Đinđića, koji je imao 24 naučna rada, amateri jer su završili kako su završili.

Postaneš prvi predsednik novouspostavljene države, i jedini takav po kojem nije nazvan aerodrom.

Napuštaju te prijatelji, i ti napuštaš njih. Ne shvataš da normalni ljudi ne prelaze stalno isti nivo na igrici.

Ne shvataš da je jednako važno kako se odlazi sa vlasti, kao i kako se dolazi na nju.

Nemaš ni sreće, ne živiš u demokratskom svetu u kojem postoji ograničenje mandata ili parlamentarna demokratija u kojoj to ograničenje građani obavljaju.

Ali ti si napravio taj sistem. I ne pada ti na pamet da ga promeniš. Iako bi tebi najviše odgovaralo.

Toliko laganih izlaza, i na kraju jedan jedini - da civilizovano predaš vlast.

Ili da poslednji put vidiš zemlju koju si vodio tri decenije, sa aerodroma koji je mogao da nosi tvoje ime.

I? Kako se to desi najiskusnijem političaru na Balkanu? Kako nije video jednu tako jednostavnu stvar?

Ne možeš 20 godina da braniš državu od nekoga ko je ne napada.

Treba ti neprijatelj. Okej. Ali gde si ga baš našao u svojoj kući?

Odakle ti ideja da praviš svoju crkvu? Kako ne shvataš da britva nije za tu bradu?

Pričaš o Đinđiću koji je protiv sebe imao pola sveta, mafiju, politiku, ratno nasleđe koje je morao da rešava.

I ubila ga je državna bezbednost, kao Kenedija. A mogao je i on nju.

Tebe je smenio čovek od 82 godine koji nikad nije glasao na izborima.

I univerzitetski profesor koji nikad nije učestvovao na izborima.

Nema bolje slike pada poslednjeg evropskog vladara od slike njegovog premijera sa rukama na glavi dok on govori kako još nije sve gotovo.

U zemlji u kojoj se vlast nikada nije promenila na izborima malo ko je to ovako očekivao.

I opozicija je dobila neviđenu šansu. Bolju od one na prošlim izborima, i prošlim, i onim prošlim.

Malo ko u ovakvim hibridnim sistemima dolazi na vlast a da ne duguje nikome ništa, osim možda tom starijem čoveku koga samo zanima da ga ostave na miru.

Kakav je to kapital. Nema duga nijednoj ambasadi, uključujući srpsku, koja je pojačanom retorikom samo mogla da pomogne Milu.

Uostalom, zar to nije bila njegova agenda? Ne damo državu. Srbiji, kome drugom.

Zar nije on stvarao referendumsku atmosferu, koja mu je na kraju došla glave, kad je opozicija prihvatila igru i rekla "Mi ili on", a ne "Crna Gora ili Srbija"...

Na kraju, pomogao je i svom zamišljenom neprijatelju.

Ne sećam se stvari oko koje su se Srbi toliko složili u poslednjih 20 godina, pošto niko slobodouman ne može da se raduje sistemu u kojem nema promene sistema.

Sve da se Tomas Džeferson kandiduje.

Možda neke krajnosti kojih ima u svakom društvu, i koje su potrebne, ili moralni i politički oportunisti, koji su zatrovali svako društvo.

Ali zar Milo nije bio simbol tog oportunizma?

I zar mirni Krivokapić upravo nije njegova suprotnost?

Zar to nije sloboda kojoj svi treba da težimo?

Makar i da je pogrešna. Naša je...

(Nedeljnik)

( Veljko Lalić )