Rusija, Danska ili Kanada - Ko će prvi osvojiti podvodni planinski lanac

Jedan od najtajnovitijih planinskih lanaca na svijetu ne vidi se ni na jednoj običnog karti

12810 pregleda2 komentar(a)
Foto: Getty Images
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Ispod zaleđenih pustara Arktika tri strane se igraju geopolitičkog potezanja konopca oko toga koja je zemlja vlasnik podvodnih planina. Pobednik će zauvek promeniti izgled geografskih karti.

Jedan od najtajnovitijih planinskih lanaca na svetu ne vidi se ni na jednoj običnog karti.

Ne možete ga videti na dvodimenzionalnim kartama sveta u širokoj upotrebi, na Merkatorovoj projekciji, kao ni na projekciji Gal-Piters, koja predstavlja popularniju (i precizniju) alternativu.

Na globusima, plastična osa na Severnom polu ga često prekriva, kao da tu nema šta da se vidi.

Ali upravo tu se nalazi greben Lomonosov, ogroman planinski lanac koji se proteže od sibirskog kontinentalnog praga ka Grenlandu i Kanadi. Planinski lanac je dugačak više od 1.700 kilometara, a najviši vrh se nalazi na 3,4 kilometra iznad okeanskog dna.

Taj malo poznati planinski lanac leži tačno između tri nacije koje zahtevaju vlasništvo nad morskim dnom oko Severnog pola. Prema Danskoj, taj planinski lanac predstavlja produžetak njene autonomne teritorije na Grenlandu.

Prema Rusiji, to je produžetak sibirskog arhipelaga Zemlja Franje Josifa. A prema Kanadi, lanac označava produžetak ostrva Elsmir, na kanadskoj teritoriji Nunavut.

Ko je onda u pravu?

Greben su 1948. godine otkrili istraživači jedne od ranih sovjetskih ekspedicija na centralnom Arktiku. Iz logora na zaleđenom moru, sovjetski naučnici su primetili neobično plitke vode severno od Novosibirskih ostrva.

To je bila prva naznaka da je okean tim grebenom podeljen na dva basena, a da nije reč o jednom, kako se ranije pretpostavljalo.

Godine 1954. istraživači su objavili kartu na kojoj se video podvodni planinski lanac, kog su nazvali po Mihailu Lomonosovu, pesniku i prirodnjaku iz osamnaestog veka koji je pre 200 godina predvideo da će takve formacije biti pronađene u arktičkom basenu.

Danas, više od 70 godina nakon što je lanac otkriven, on i dalje predstavlja tajnovitu strukturu u jednom od najmanje mapiranih delova morskog dna na svetu.

Čak i sa savremenim brodovima koji provlače moćne sisteme sonara od 864 zraka duž arktičkih voda, rezolucija lanca se meri tek u stotinama metara. To je kao da jedva nazirete jedan kraj atletske staze s njene druge strane.

Getty Images

U tako slabo ispitanoj oblasti, nove kartografske ekspedicije redovno čekaju iznenađenja.

„To je kao da svaki put stavljate nov par naočara", kaže Paola Travaljini, koja je predvodila ekspedicije kartografisanja arktičkog morskog dna na kanadskom ledolomcu „Luj S. Sen-loran".

„Nikad ne znate šta ćete pronaći."

Ali mapiranje vrhova i dolina ovog planinskog lanca nije dovoljno kako bi se otkrilo kako je formiran, kom kopnenom masivu pripada i koje zemlje imaju pravo da ga prisvoje.

Da bi se to saznalo, naučnici moraju da fizički pribave parče grebena - komad stene koji bi ponudio geološki trag o poreklu planinskog lanca.

Čvrsti dokazi

Kristijan Knudsen, geolog pri organizaciji Geološko mapiranje Danske i Grenlanda (GEUS), učestvovao je u analiziranju dela tog lanca.

Naučnici iz Danske, Kanade i Rusije izvukli su stene sa raznih delova planinskog lanca, ali uvek je teško dokazati da je ono što su izvukli zaista deo lanca, a ne samo neki od kamičaka ili stena koji leže naokolo i koji su mogli da dospeju odavsud.

Ledeni pokrivači na obali Arktika imaju običaj da, dok se pomeraju, rasipaju ostatke širom morskog dna i ostavljaju za sobom trag „bačenog kamenja".

Bačeni kamen koji se besplatno vozio na ledenom bregu od Sibira ili sa severa Kanade mogao je lako da slučajno završi na planinskom lancu i tako ponudi pogrešna očitavanja.

Ali teško je pokupiti deo planinskog lanca koji je potopljen ispod više stotina metara, pa i nekoliko kilometara vode, na čijoj površini pluta led.

Dovoljno je komplikovano uopšte stići do tamo. Ekipa istraživača iz GEUS-a, pod vođstvom Kristijana Markusena, uspela je 2012. da izvuče uzorak na palubu „Odina", švedskog ledolomca.

Markusenovi naučnici su uspeli da izvuku deo lanca na dubini od 3 km. Među stenama koje su izvukli na površinu bila je i jedan narandžasta, velika otprilike kao lopta za ragbi.

To je bio materijal koji je Knudsen kasnije analizirao.

„U početku niko nije obratio pažnju na tu narandžasto-smeđu pokoricu, nalik rđi, ali mene je zanimalo o čemu je tu reč", tvrdi Knudsen. „Pa smo je rasekli."

Unutra je pronašao nešto neočekivano: sloj za slojem tankih linija, veoma nalik godovima. Ta slojevita kora bila je puna mangan dioksida, koje se obrazuju u nodulama na okeanskom dnu, tamo gde ima veoma malo sedimenata.

Za formiranje nodula je potrebno mnogo hiljada godina, pa je to bio znak da je to stena nastala na tom mestu, da nije neki bačeni kamen.

Knudsen je odredio starost stene služeći se izotopima berilijuma.

Berilijum-10 je radioaktivni izotop koji se obrazuje u stratosferi i s vremenom se raspada u berilijum-9. Merenjem odnosa ta dva izotopa Knudsen je uspeo da odredi starost stene.

Getty Images

U njoj je ustanovio postojan vremenski tok u trajanju od osam miliona godina prošlosti stene, kroz mnoge slojeve kore, pri čemu je najstariji deo blizu osnovnog sloja peščara na dnu, dok su spoljni slojevi najsvežiji.

„To je pokazalo da je ova stena ležala u tom položaju osam miliona godina, u polarnom basenu - još od pre ledenog doba", kaže Knudsen.

Prema njegovim rečima, osetio se poput Šerloka Holmsa koji pronalazi otiske stopala sa druge strane prozora.

„Mogao sam da dokažem da ta stena zaista pripada grebenu Lomonosov."

Međutim, upravo je taj peščar ispod pokorice boje rđe sadržao najzanimljivije informacije o planinskom lancu.

Linije oformljene u steni bile su presavijene, što je uobičajeno obeležje peščara koji je zgnječen u procesu izdizanja planina.

Gline se pretvaraju u liskun tokom formiranja planina, pokrećući pri tom novi izotopski „sat" - ovaj put je reč o izotopu kalijuma - što je pomoglo Knudsenu da odredi starost liskuna, a tako i samih planina.

Ispostavilo se da se trenutak presavijanja pri nastanku planina desio pre 470 miliona godina. Zrnca peska od kojih je načinjena stena, međutim, bila su mnogo starija - gotovo 1,6 milijardi godina.

Video: Ledeni glečeri na Antarktiku i Grenlandu se ubrzano tope

Zašto su planine važne

Rusija, Danska i Kanada, kao priobalne zemlje, već imaju suverenitet nad morskim dnom blizu svojih obala.

Priobalne zemlje mogu da ustanove Ekskluzivnu ekonomsku zonu koja se proteže do 200 nautičkih milja (370 km) od obale, što im daje pravo da izvode aktivnosti kao što je ribolov, podizanje infrastrukture i korišćenje prirodnih resursa, prema Konvenciji UN o pravu mora.

Konvencija takođe omogućava nekoj zemlji da proširi prava dalje duž morskog dna - ako osobine tog dna pokazuju da je reč o produžetku kontinentalnih pragova tih zemalja.

Ali da bi zbog takve osobine morsko dno pripalo određenog zemlji moraju postojati dokazi da je to deo potopljenog tla - a ne okeanski greben koji je oduvek bio pod vodom i nema mnogo veze sa kopnom te zemlje.

Knudsenovi nalazi se svode na to da postoji dokaz da greben Lomonosov zaista predstavlja potopljeno tlo, te da se nije formirao širenjem morskog dna, poput Srednjoatlantskog grebena koji, nalik na šav, preseca dno od Islanda ka Antarktika.

I druge studije došle su do istih zaključaka, među njima i seizmičko istraživanje strukture kore, koje je predvodila Rut Džekson iz Geološkog društva Kanade. To su potvrdili i drugi ključni pokazatelji, kao što je detaljno mapiranje morskog dna na tom području.

„To je bez sumnje deo kopna", kaže Knudsen.

„I to kopna sličnog onom koje nalazimo na istoku Grenlanda - ono predstavlja nastavak Grenlanda, to je naš glavni zaključak. Uzeli smo stene, dokazali da zaista dolaze sa grebena, i otkrili smo šta su, zapravo. Tako da smo kod kuće", kaže Knudsen.

BBC

Problem je u tome što greben, iako može biti produžetak Grenlanda, ako ga pogledate sa druge strane, izgleda i kao nastavak Rusije. Veoma slične stene su pronađene na ruskom arhipelagu Zemlja Franje Josifa, severno od Nove Zemlje, ističe Knudsen.

A i Kanada ima dokaze da greben Lomonosov predstavlja produžetak koji se proteže od ostrva Elsmir, što možda i ne iznenađuje, pošto Elsmir od Grenlanda deli samo uski moreuz, širok samo 20 kilomatara na severnom kraju.

Zapravo, savršeno je moguće da je greben Lomonosov istovremeno ruski, kanadski i grenlandski.

Novo iscrtavanje mapa

Greben Lomonosov glavna je stavka u zahtevima koje su Rusija, Danska i Kanada predale Komisiji UN za granice kontinentalnog praga.

Dokle god postoje karakteristike morskog dna koje se ne nalaze na manje od 2.500 metara od površine i produžavaju se, kao deo kopna, sa ustanovljenih pragova, one mogu postati „kičme" preko kojih se vrši proširivanje teritorija tih zemalja.

Kada tri zemlje iskoriste istu „kičmu" potopljene zemlje, rezultati se preklapaju na nekoliko područja.

To uključuje i teritoriju od 54.850 kvadratnih nautičkih milja oko Severnog pola, koju svojataju sve tri zemlje.

Šta je, onda, sledeći korak? Znači li to da će se ove tri arktičke zemlje sukobiti zbog teritorijalnih neslaganja?

Odgovor, gotovo sigurno, glasi: ne. Ako bi razvile neprijateljstvo, pažljivo osmišljen - i veoma skup - proces prikupljanja naučnih podataka bi bio uzaludan, kao i decenijama dugo učestvovanje u procesu pred Ujedinjenim nacijama.

Ove tri zemlje su posvećene mirnoj saradnji u cilju iscrtavanja linija na mapi i ratikifovanja Konvencije UN o pravu mora.

„Arktička petorka", u koju spadaju i SAD i Norveška, takođe su 2008. potpisale deklaraciju po kojoj se posvećuju mirnom određivanju arktičkih granica, što je pomoglo da se smire strasti nakon što je Rusija postavila zastavu na morsko dno Severnog pola godinu dana ranije.

U stvari, kada postoje međunarodne pogranične tenzije, Komisija za granice kontinentalnog praga ne donosi odluku.

„Komisija se otvoreno 'kloni politike'. Postoji li bilo kakva sumnja u suverenitet zemlje, ona se toga neće ni dotaći", kaže Filip Stajnberg, profesor geografije na Daramskom univerzitetu i direktor Grupe za istraživanje međunarodnih granica.

Pravi primer za to su Foklandska ostrva, to jest Malvinska ostrva.

„Čim je Komisija primila zahtev od Argentine, Britanije se pobunila", kaže Stajnberg. Komisija je odgovorila da će razmotriti opšte zahteve Argentine u pogledu širenja kontinentalnog praga, ali da neće razmatrati vode oko spornih ostrva.

Video: Trka za spas foka u Finskoj

Patriotsko busanje u prsa

To što su nacije posvećene mirnom procesu ne znači da neće doći do političkih intriga.

U ovom trenutku Komisija UN nije donela zaključke ni o jednom od tri zahteva, iako se čini da Rusija, koja je prva podnela zahtev 2001. godine, dobila pozitivne signale krajem prošle godine, kaže Klaus Dods, profesor geopolitike na univerzitetu Rojal Holovej u Londonu.

„Komisija je jasno dala naznaku Rusima da je naklonjena njihovom zahtevu. To je za Ruse izuzetno uzbudljiva vest. Posle punih 20 godina čekanja, mislim da će dobiti ono što žele - a to je potvrda da ti potopljeni grebeni pripadaju kontinentalnom pragu."

To Rusiji daje prednost u pregovorima, kaže Dods. „Možete zamisliti šta će se dogoditi. Predsednik Putin će stati na neko grandiozno mesto - pored njega će se nalaziti ogromna karta Arktika - i onda će reći: 'Arktik je naš!'"

Getty Images

Takvo busanje u prsa se može očekivati, ali treba ga uzeti s rezervom: Komisija UN nema nikakvu pravnu moć.

Njeni zaključci poseduju samo naučni kredibilitet, kao dokazi, a Komisija zapravo ne daje preporuke gde tačno da se povuku linije na mapi. To će morati da se uradi diplomatskim putem.

„Morate duboko da udahnete i započnete pregovore s Rusijom", kaže Dods.

„Putin je jasno pokazao da je Arktik ključan za opstanak Rusije. Mislim da će pregovori biti veoma, veoma teški. Želim svako dobro Kanadi i Danskoj, ali biće teško."

Rusija, međutim, u svom zahtevu pred Komisijom UN nije bila sasvim smela. Deo morskog dna koje je obeležila Rusija završava se odmah posle Severnog pola, podalje od teritorijalnih voda Danske i Kanade.

Danska je, sa druge strane, bila odvažnija i podnela je dokaze direktno sa grebena Lomonosov, sve do Ruske ekskluzivne ekonomske zone.

„Danska je rekla: ima da naukom dođemo sve do Rusije", kaže Stajnberg. „Ali Kanada i Rusija su rekle: nema šanse da dobijemo morsko dno toliko blizu neke druge nacije, pa zašto onda da se uopšte trudimo?"

Blago sa severa

Jedna od najvećih zabluda kada je reč o centralnom Arktiku jeste da preklapanje teritorijalnih zahteva vodi ka neprijateljstvu, pa čak i mogućnosti sukoba.

Kada je Stajnbergovo odeljenje prvi put objavilo kartu na kojoj se vide preklopljeni zahtevi iz 2008, podigla se poprilična prašina.

„Karta je postala viralna i ljudi su govorili: 'O bože, sad će na Arktiku da izbije rat'", kaže Stajnberg.

„Stalno moram da se suprostavljam tom utisku".

Zabluda delom postoji zbog onoga što ljudi misle da je u igri. Često se smatra da su nafta i drugi prirodni resursi glavni mamci, a ponekad zvanične izjave to potkrepljuju.

Kanada je povukla prvobitni zahtev za proširenje arktičkog kontinentalnog praga iz šireg podneska UN-u, u kom se nalazi i Atlantski prag, navodno zbog toga što arktički zahtev nije sadržao i Severni pol.

U to vreme, Džon Berd, tadašnji ministar spoljnih poslova, izjavio je: „Odlučni smo u tome da svim Kanađanima obezbedimo korist od ogromnih resursa koji se nalaze na krajnjem severu Kanade".

Kanada je 2019. podnela širi zahtev u kom se ovog puta nalazi i Severni pol.

Ali može se desiti da ti „ogromni resursi" ne postoje, kako je primetila Andrea Šaron, direktor Centra za studije odbrane i bezbednosti pri Univerzitetu u Manitobi.

„Potpuno je jasno da značajni resursi gasa i nafte leže u neposrednim Ekskluzivnim ekonomskim zonama zemalja", kaže Dods.

„Vrednost tih resursa na proširenom kontinentalnom pragu je, iskreno, diskutabilna."

I Stajnberg, govoreći o privrednom potencijalu, komentariše da je centralni Arktik „nisko na svačijoj listi".

Getty Images

Mogućnost plovidbe preko okeana koji leti ima sve tanji i oskudniji ledeni pokrivač takođe nije glavni motiv.

Suverenitet nad morskim dnom ne utiče na pravo ili sposobnost neke nacije da kontroliše plovidbu ili da se bavi komercijalnim ribolovom.

Reč je samo o onome što se nalazi u, na i ispod morskog dna. Ako ekstraktivna industrija tamo nije ekonomski održiva - ili čak tehnološki moguća u ovom trenutku - šta je, onda, glavni razlog?

Jedan bi mogao da bude nacionalni ponos, primećuje Stajnberg.

„Za nekoliko arktičkih nacija, to što su na severu, to što im sever pripada - pa čak i sam Severni pol - predstavlja ogroman deo nacionalnog identiteta. Kanada štampa poštanske marke sa Deda Mrazom, deca odrastaju misleći da je Deda Mraz Kanađanin."

A tu je naprosto i to što, ako to ne uradite vi, uradiće neko drugi, dodaje on.

Kulturna vrednost

„Ova regija vekovima privlači pažnju i interesovanje", kaže Ingrid Medbi, viši predavač političke geografije na univerzitetu Oksford Bruks.

„Severni pol je ogrezao u mit, zar ne? Kao deca saznajemo da je Severni pol dom Deda Mraza. Deo je mentalne slike koju gajimo o našem svetu, a takođe je mesto na koje većina ljudi nikad neće otputovati. To je nešto što uglavnom obitava u mašti."

Zamisao o polu je važna iz političkih i simboličkih razloga, primeđuje Medbi.

„Severni pol je veoma daleko od kopna, znači da ga je nemoguće naseliti, ali Arktički okean se spušta mnogo dublje na jug i dodiruje kopno arktičkih priobalnih država. Kad je reč o njihovoj kulturi i identitetu, zamisli o ovom okeanu često su povezane sa istorijom priobalnih nacija."

To najviše osećaju upravo domorodački žitelji Arktika, čiji životi su već hiljadama godina u čvrstoj sprezi s okeanom i ledom.

„Mi zavisimo od leda više nego bilo ko drugi", kaže Dali Sambo Dorou, predsednica Inuitskog cirkumpolarnog saveta, koji tvrdi da bi inuitske zajednice trebalo da imaju prava i jurisdikciju nad arktičkim ledom.

Ali savetovanje sa domorodačkim zajednicama nije bilo „redovno" kada je reč o težnjama da se proširi suverenitet ka severu, kaže Dorou.

„Države u nekim slučajevima navode kako vode dijalog i diskusiju sa predstavnicima Inuita, kao vlasnicima prava nad zemljom i teritorijom, a u drugim slučajevima je bilo vrlo malo konsultacija ili direktnog dijaloga."

Pošto su klimatske promene povećale zainteresovanost za centralni Arktik, Inuitski cirkumpolarni savet je pozvao države da sarađuju sa Inuitima i drugim domorodačkim grupama i poštuju njihova prava.

Iako se možda čini da arktičko morsko dno nema mnogo veze sa klimatskim promenama (posebno ako se odatle ne crpu nikakvi ugljovodonici), Kanada, Danska, pa čak i Rusija, nastoje da ih svet vidi kao ekološke „zaštitnike" ili „nadzornike" Arktika.

Marta Henrikes

Starosedelačke zajednice sve više se smatraju ključnim za održivost, na Arktiku, ali i bilo gde drugde.

„Iako je to pogled daleko u budućnost, moramo biti svesni međupovezanosti čitavog okeana i priobalnih mora, kao i potencijalnih pretnji za Inuite i druge domorodačke narode Arktika, kao i arktičke države", kaže Dorou.

Verovatno će proći decenije pre nego što Komisija UN ponudi odgovor na naučne dokaze koji počivaju u temeljima zahteva sve tri države. I moguće je da će SAD tek predati svoj zahtev, što bi iznova promenilo ukupnu sliku.

Norveška, koja je za sebe tražila skromniji produžetak kontinentalnog praga, zaobilazeći pol, i sa samo jednim delićem koji se preklapa sa Danskom, već je od UN dobila preporuke.

A što se tiče planinskog lanca kojeg žele tri države, zadatak da se upotrebi greben Lomonosov kako bi se iznova iscrtale granice dosad je proticao mirno.

Slabo dostupno i okrutno arktičko okruženje jedan je od faktora zbog kojeg nacije teže uskoj saradnji i podeli troškova dugotrajnih ekspedicija na ledolomcima koje mogu koštati više od 250.000 dolara dnevno.

Proces u UN, koji nudi međunarodni kredibilitet i zahteva mirnu saradnju, drugi je razlog zbog kog je malo verovatno da će pregovori oko ovog udaljenog planinskog lanca na dnu mora doseći razmere Hladnog rata.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk