Za kim zvona zvone

Milo Đukanović je godinama pažljivo birao političke i poslovne partnere, svoju opoziciju, tzv. slobodne intelektualce i novinare, posebno u Srbiji, da danas, nakon što je uprkos neravnopravnoj izbornoj trci poražen, ne mora ništa da govori. Umesto njega čine to oni u koje je godinama ulagao za dan koji je došao. Tako od 30. avgusta, od noći kada je postalo jasno da je okončana tridesetogodišnja autokratska vladavina u Crnoj Gori, regionom odleže plač Milovih sinekurista i nije jasno da li je Đukanovićev režim poražen u Beogradu, Sarajevu ili Tirani. Jednog dana, kada novinari istraživači budu rekli svoju poslednju reč o njegovoj vladavini, biće jasno da je Đukanovićevim padom počela da se ruši regionalna kriminalna hobotnica i da tu niko u stvari nije plakao za Milom. Otud ovolika buka i bes na tri časna čoveka koji su seli i za čas se dogovorili da hoće da organizuju život u normalnoj državi, što Crna Gora sigurno u ovom trenutku nije. Po blagoslov za takav sporazum očito nisu nigde išli, jer da jesu, ne bi Vučićeva tabloidna mašinerija već dva dana činila sve da sporazum sruši, a potpisnike (posebno jednog) stave na stub srama.

Ugledni profesor, čovek koji je srušio neprikosnovenog Đukanovića, čovek bez hipoteke, preko noći je postao Amfilohijev premijer koji neće da otprizna Kosovo. Zdravko Krivokapić, čijom zaslugom i jeste slomljen Đukanovićev režim, ni kriv ni dužan postao je legitimna meta Vučićevih tabloida. Pokazalo se da Aleksandar Vučić ne može, čak i kad bi hteo, tako lako da odustane od svog partnera u Podgorici, kojem ovog puta nije pomogao kao 2016, lažima o državnom udaru, ali nije mu ni odmogao, kako se Đukanović u dogovorenoj igri prenemagao pred TV gledaocima. Sad je trenutak, dok još nema skupštinske većine u Crnoj Gori, da osovina Vučić-Đukanović ponovo pokuša da se učvrsti, i na tome rade i jedni, i drugi. Međutim, promene koje sasvim sigurno kreću iz Podgorice uplašile su Aleksandra Vučića, posebno što su one došle na krilima hrišćanske pobune koju je predvodio vremešni crnogorski mitropolit, i posebno što je shvatio da i u neravnopravnoj utakmici favorit može da izgubi. Zna Vučić da je kod Srba ma gde oni danas živeli Amfilohije Radović simbol otpora i da su njegove moći da na mitropolitovom imidžu poradi na način njemu svojstven minimalne. Primetno je bilo da za vreme trajanja litija Vučićeva tabloidna fabrika nije proizvodila laži o Amfilohiju i već tada je bilo očigledno da je istraživanje javnog mnjenja Vučića upozorilo da bi iz sukoba sa Amfilohijem mogao izaći poražen.

Da bi izbegao otvoreni sukob sa Amfilohijem, koji je neminovan i koji se neće moći izbeći zbog Đedovog poznatog stava o Kosovu i Metohiji, Vučić je ponovo pribegao jedinom oružju koje ima, tabloidima, koji već nekoliko dana direktno okrivljuju Amfilohija za sporazum tri pobedničke koalicije u Crnoj Gori. Time u stvari na indirektan način okrivljuje Amfilohija za odluku da nova crnogorska vlada neće raditi na otpriznavanju Kosova samo ne bi li sakrio da je u Vašingtonu potpisao da se Srbija obavezuje da će obustaviti kampanju protiv priznanja Kosova i to na neodređeno vreme.

Zdravko Krivokapić, univerzitetski profesor, zahvaljujući kome je tzv. prosrpska lista osvojila preko 32% pobedu će morati da brani najpre u svojoj koaliciji, od Mandića i Kneževića koji su pod Vučićevom kontrolom, potom u koaliciji za formiranje buduće vlade, a onda i pred zvaničnim Beogradom, koji je pouzdan Đukanovićev partner. Uspe li da se odbrani pred svima i od svih, profesor Krivokapić će time odneti značajniju pobedu od one 30. avgusta, kada je bacio DPS na kolena, i direktno ući u istorijske čitanke Crne Gore.

Aleskandar Vučić će, izvesno je, učiniti sve da se to ne desi!

Autor je predsjednik pokreta “Oslobođenje”; bio je savjetnik bivšeg predsjednika Srbije Borisa Tadića

( Mlađan Đorđević )