Pax Sinica

Kada Kina zavlada svetom“ (bez upitnika i bez kondicionala) je debela i pomalo repetitivna knjiga od 700 strana u kojoj Martin Jacques pokušava da odgovori na nekoliko pitanja koja danas mnogi postavljaju: Hoće li se ekonomski rast u Kini nastaviti? Hoće li Kina postati višepartijska demokratija? Kako će izgledati svet kojim dominira Kina?

U odgovoru na prvo pitanje Jacques nema nikakvih dilema: Kina će ući (kao što već čini; izdanje koje sam čitao objavljeno je 2012) na polje visokih tehnologija i proizvodnje s visokom dodatom vrednošću, pa će njen rast i u doglednoj budućnosti biti visok.

Što se tiče drugog pitanja, Jacques je oprezniji: Kina bi mogla postati višepartijska demokratija, ali ako Komunistička partija bude kontrolisala taj proces, verovatnije je da će novonastali sistem ličiti na kombinaciju Singapura, koji je de facto jednopartijska država, i Japana, zemlje u kojoj sukobi frakcija unutar Liberalne partije imaju više uticaja na politički život nego borba između partija.

Autor s prezirom odbacuje na zapadu popularnu ideju da će viši nivo obrazovanja i rast prihoda kvazi-automatski dovesti do jačanja zahteva da se uspostavi demokratija (ali dopušta mogućnost da za 20 „ili verovatno više“ godina Komunistička partija više ne bude na vlasti). Jacques veruje da zbog konfucijanske tradicije vladarske „vrline“, koja naglasak stavlja na kvalitet uprave a ne na način na koji se upravljači biraju, Kina predstavlja poseban slučaj. Možda je u pravu… a možda i nije: to niko ne zna. To je i dobra ilustracija rizika koja nose predviđanja budućnosti. Knjiga je pisana dok je Bo Silaj još vodio bitku za vrhovnu vlast, pre nego što je Si Đinping preuzeo vođstvo i počeo da sprovodi politiku „okreta zavrtnja“. Ne sumnjam da bi u prognozama trajanja vlasti Komunističke partije Jacques danas bio odmereniji.

Želim da se fokusiram na treće pitanje. Tu su autorova razmišljanja, rekao bih, najzanimljivija. Kako će uspon Kine uticati na međunarodni politički poredak? Dva dugoročna faktora (koje razmatra u 7. i 8. poglavlju) ovde imaju najvažniju ulogu. Prvo, kao što Jacques tvrdi, Kina nije nacionalna država već država civilizacija koja sebe vidi kao stožer Azije (i po ekstenziji čitavog sveta). Kini ne smetaju „trabantski odnosi“ u kojima potčinjena strana uživa punu slobodu da unutrašnje poslove uređuje kako god želi, kao i znatnu slobodu u međunarodnim odnosima. Drugi važan element je duboko usađeni rasizam ili nesposobnost da se razumeju „drugi“, što se (kao što ću tvrditi u nastavku) može dovesti u vezu ili čak ponuditi kao objašnjenje za prilično benevolentan pristup međunarodnim odnosima.

Takve „trabantske“ odnose autor poredi sa aktuelnom zapadnom teorijom međunarodnih odnosa izgrađenom na konceptu nacionalne države. Ta razlika između zapada i Kine, veruje Jacques, daje nam optiku pomoću koje treba istraživati međunarodni sistem koji bi Kina mogla izgraditi. Ali razlika je možda manja nego što se na prvi pogled čini. Dva poslednja svetska hegemona, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države, imali su donekle sličan pristup međunarodnim odnosima. Velika Britanija je vladala polovinom sveta primenjujući fleksibilan sistem koji je uključivao gotovo nezavisne države kao što su Australija i Kanada, kao i protektorate i kolonije. Mnogi saveznici Sjedinjenih Država bili su (i ostali) slični protektoratima. Italija ili Južna Koreja mogu da rade manje-više šta žele na unutrašnjem planu (osim da dopuste komunistima da preuzmu vlast), ali su ograničene u spoljnoj politici. U doba poslednjih hegemona države nisu bile ni savršeno ravnopravne, kako bi po teoriji trebalo da bude, niti su saveznici hegemona morali da se slepo pridržavaju propisanih politika u spoljnim odnosima. U tom smislu nije sasvim jasno čime se kineski koncept „trabantske vladavine“ razlikuje od onoga što su zapadne sile radile poslednjih 150 godina.

Ipak, zahvaljujući manjku interesovanja za „druge“ i kompleksu superiornosti moguće je da će svet kojim dominira Kina biti mirnije mesto. To je realna mogućnost (jedna od četiri koje Jacques razmatra u 11. poglavlju). Empirijski posmatrano, Kina je u poslednjih pola veka imala samo jednu vojnu avanturu u inostranstvu (rat protiv Vijetnama) i nekoliko pograničnih sukoba. Drugi hegemoni, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države, bili su mnogo ratoborniji: Sovjetski Savez je ušao u Čehoslovačku i Avganistan, a Sjedinjene Države su izvršile invaziju ili napale Vijetnam, Dominikansku Republiku, Panamu, Liban, Avganistan, Srbiju, Irak i Libiju, da ne pominjemo rušenja nepoželjnih režima. Dakle, Kina je, bar dosad, na međunarodnoj sceni bila miroljubiva zemlja. Moguće je da kineski pacifizam ima i dublje korene: kao što primećuje Jacques, Kinezi rado ukazuju na kontrast između istraživačkih i prijateljskih misija slavnog admirala Ženg Hea i osvajačkih i pljačkaških pohoda velikih evropskih sila.

Ipak, može se postaviti pitanje da li je Kina bila miroljubiva samo zato što je bila slaba, zato što je Deng Sjaopingu bilo potrebno bar stotinu godina mira? Da li je „skrivala snagu da bi kupila vreme“? Da li će dominantna Kina takođe rušiti režime koji joj se ne dopadaju? Jacques ne postavlja to pitanje, ali iz njegovih stavova sledi da se to neće dogoditi jer Kina nije zainteresovana da svoj model izvozi u ostatak sveta.

Tu na scenu stupa usađeni osećaj superiornosti. Ako verujete da su drugi zaista suštinski drugačiji (i inferiorni), onda vam verovatno neće biti važno u kakvim režimima žive, dokle god ti režimi prihvataju sizerenski odnos i ne predstavljaju pretnju. Kineski osećaj superiornosti tako proizvodi uzdržanost i mogao bi, paradoksalno, doneti doba relativnog mira.

Da li će se to zaista dogoditi - i da li će Kina ikada postati globalni hegemon - to niko ne može znati (u to sam svakako manje uveren nego autor). Ali jedna stvar je, piše Jacques, izvesna: „Usponom Kine kao globalne sile sve je relativizovano. Zapad se navikao na ideju da je ovaj svet njegov svet; da je međunarodna zajednica njegova zajednica; da su međunarodne institucije njegove institucije… da su univerzalne vrednosti njegove vrednosti… Ali više nije tako.“

(Global inequality; Peščanik.net; prevod: Đ.TOMIĆ)

( Branko Milanović )