Zašto nam više nisu potrebni superheroji
Možda je vrijeme da se napravi mjesta za malo nesavršenog heroizma 21. vijeka
Dok gledate novu sezonu Amazonove mračno-humoristične superherojske serije Momci (Boys), ne možete da se ne zapitate šta znači biti heroj danas - ukoliko išta znači.
U Momcima, koji su adaptacija strip serijala iz sredine dvehiljaditih, postoje „superi" - heroji sa supermoćima, izopačeni derivati klasičnih likova kao što su Supermen, Čudesna žena i Betmen, samo pod drugim imenima.
Međutim, oni su daleko od blistavih primera plemenitosti i hrabrosti - uglavnom su sebične sociopate koje je moć opila.
Tu na scenu stupaju Momci, družina smrtnih i slabašnih osvetnika koji ih motre iz senke i pokušavaju da ih ubiju. Dakle, njihova misija je neka vrsta istrebljivanja superherojskih štetočina - preciznije rečeno, antiheroizam.
- Marvel feminizam: Realnost ili fikcija?
- Čovek koji je Supermena doveo u Srbiju
- Stripadžije iz Veselog četvrtka na udaru zbog crnog kauboja i antirasizma
Oni to rade na nespretan, izuzetno krvav, urnebesan način.
Erik Kripki, producent/scenarista/režiser, strip prenosi u neprijatno satirični univerzum koji podseća na filmove Pola Verhuvena Robokap (1987) i Svemirski vojnici (1997), dva ostvarenja koja sipaju kiselinu po tolikim holivudskim božanstvima da je pravo čudo da su uopšte snimljeni.
Ovde život ne vredi mnogo; likovi se iznenada pretvaraju u krvave fleke, a zaplet juri dalje ni ne osvrnuvši se za njima.
Kad se sve sabere i oduzme, serija postavlja pitanje - šta radite kad se suočite sa ljudima koji, iz prilično dobrih razloga (novac, moć, oba uglavnom stečena prevarom ili igrom sudbine), imaju komplekse boga?
Ovo je tematski aktuelno pitanje u našem sadašnjem trenutku superbogatih i populističkih lidera, ali možda se oduvek nalazilo visoko na spisku ljudskih prioriteta.
Kralj Lir se požalio da smo kao muve bogovima. Možda smo oduvek bili muve nekome ko ima moć. I kakvu morbidnu fascinaciju imamo mi bube stvorenjima koja nas spljeskaju.
Priča stara koliko i svet
Gdegod da pogledate u geografskom smislu, ili ako stvari posmatrate kroz istoriju, čini se da su ljudi oduvek bili opsednuti herojima i bogovima.
Odaberite bilo koja stara narodna predanja - Beovulf, Mahabharata, priča o Gilgamešu, legenda o Kralju majmuna, islandske sage, grčki epovi, Biblija, šintoizam - i pronaći ćete neustrašive heroje koji se muče uz pomoć ili odmaganje bogova.
Heroj često ima misiju da postigne nešto što svi znaju da je ljudski moguće, a kad šokira svakoga uspehom, bude nagrađen velikim bogatstvom, statusom, a možda čak i prstohvatom božanskog statusa.
Poslednjih godina su se ovi nedostižni snovi o ličnom oslobađanju i moći raširili poput zaraze globalnom kulturološkom maštom
Ukoliko želite akademsku vivisekciju naše opsesije herojima, samo se dokopajte nekih od klasika kulturološke antropologije. Glavni među njima je Heroj sa hiljadu lica (1949) Džozefa Kembela.
- Genijalni um oca superheroja Stena Lija
- Kako se domaća strip scena pozdravila sa Stenom Lijem
- Kako je Sten Li promenio svet
On tvrdi da mitovi o herojima mnogih kultura imaju zajedničku strukturu: heroj ostavlja za sobom svakodnevni svet da bi pošao u avanturu koja uključuje stadijume sukoba i transformacije, rituale inicijacije, nakon čega će biti zauvek izmenjen a možda čak i nekako uzvišen.
Ta doktrina putovanja, borbe i transformacije može da vam deluje vrlo poznato: u naše vreme postala je knjiški primer scenarista posvuda.
Džordž Lukas je priznao Kembelov uticaj na stvaranje njegovih (rekao bih ja) presmešno pojednostavljenih zapleta u Ratovima zvezda, koje pokreću pantomimičarsko dobro i zlo, usredsređeni na nevinog farmerskog dečaka uvučenog u daleke galaktičke avanture tokom kojih shvata da ima božanske moći i da mu je sudbina da spase univerzum.
Poslednjih godina ovi nedostižni snovi o ličnom oslobađanju i moći raširili su se poput zaraze globalnom kulturološkom maštom.
U ovom trenutku, gotovo sve sa elementima fantastike, bez obzira na medij (stripovi, romani, dečje knjige, film, televizija, široki spektar suvenira tempiranih za objavljivanje nečega), uključuje protagonistu koji se bori protiv neprijatelja da bi shvatio da poseduje skrivene moći, što je krajnji izraz njegove veličanstvene ličnosti.
A fantastika bi sasvim slobodno mogla da se pohvali da je dominantni žanr našeg vremena.
U moderna vremena, stripovi i grafički romani bili su očigledna prizma kroz koju su se posmatrale ove tradicije herojstva i uzvišenosti.
„Zlatno doba" stripova u SAD-u tridesetih podarilo nam je, isprva, heroje koji su se služili isključivo glavom, snagom i samodisciplinom (Betmen, jedan od retkih ovih dana koji nije „super", pretekao je iz tog vremena), a potom heroje sa supermoćima - Supermena, Fleša, Kapetana Ameriku i mnoštvo drugih.
Oni su praktično osvetnici koji koriste vlastite božanske sposobnosti za dobrobit čovečanstva i protiv onih koji to ne rade. Na sličan način je u posleratnom Japanu procvetala tradicija manga stripova i veoma uspešno se globalizovala, istovremeno se fino uklopivši u filozofiju američkih stripova.
Tokom većeg dela svoje istorije stripovi su bili marginalizovana umetnička forma, isključivo domen zaluđenika.
Međutim, tokom zlatnog doba u SAD, stripovi ne samo da su se naširoko čitali, već su bili i medijum koji je dozvoljavao veliku slobodu misli i istraživao granična područja ljudske psihologije kroz žanrove kao što su horor.
Otvarali su i diskusiju o pitanjima nacionalnog porekla, roda i seksualnosti.
Međutim, sve se to okončalo pedesetih, kad su se stripovi našli na meti kulturološkog zastrašivanja koje ih je optužilo za podrivanje porodice i američkog duha. Mnogi su ostali bez posla; oni koji su preživeli pristali su na autocenzuru i veličanje „američkih" ideala pristojnosti i muškosti.
- Priča o Marvelu: Od ivice bankrota do milijardi na blagajnama
- Zakoračite u Marvelov filmski univerzum
- Inspiracija za superheroje: Ko je podario moći Supermenu, Spajdermenu i Čudesnoj ženi
U eri televizijske pretplate na internetu, iznikla je nova sloboda izražavanja koja je utrla put dubljim i mračnijim TV serijama o superherojima
I tako je strip-industrija krenula da štancuje jednodimenzionalne mišićave muške likove koji su koristili sirovu snagu za 'dobro', dok su ženama bile nametnute uloge ukrasa sa margina.
Čudesna žena, jedna od retkih junakinja koja je preživela iz ranih dana, oduvek se oblačila na način koji su kritičari poredili sa Plejbojevom zečicom, minus pufnasti rep.
Štaviše, uprkos činjenici da su smeštene u histerično seksualizovani izmaštani muški svet, u ovim pričama gotovo da nikad nije bilo pravog seksa.
Kako je žanr postao globalni fenomen
Prisustvo autocenzure u njegovoj DNK učinilo je univerzum stripova zrelim za eksploataciju na svim globalnim tržištima: što manje seksualnih vrućih krompira, što manje neprijatne drčnosti, lakše je bilo prodati filmove (na primer) u svim kulturama i što većoj demografskoj grupi.
Stoga, na primer, nećete videti mnogo gej likova u filmovima iz Marvelovog univerzuma, jer bi to moglo da utiče na njihov uspeh na blagajnama.
Ruku na srce, nećete videti mnogo ikakve seksualnosti u tim filmovima, i to iz istog razloga.
Za to vreme, Tor, koji je u stripovima Bog groma, u filmovima iz Marvelovog univerzuma ražalovan je na „Asgarđanina", verovatno da bi se izbeglo da se potencijalno uvrede bilo čija verska osećanja.
Poslednjih decenija stripovi su se razgranali u zreliju umetničku formu - grafički roman. On se bavi bilo kojom temom slobodno, ne brinući se da li će dići nepotrebnu halabuku.
Uticajan primer ove dublje, mračnije vrste stripa su Nadzirači (1986-7), Mura, Gibonsa i Higinsa.
Isto tako, dok je televizija nekada bila pod kontrolom zemaljskih mreža vezanih oglašivačima i geografskim predstavama o moralu, i stoga same vršile cenzuru na sebi, u eri televizijske pretplate na internetu naizgled je isplivala nova sloboda izražavanja.
To je, zauzvrat, utrlo put dubljim i mračnijim televizijskim superherojskim serijama kao što su Momci i među kritičarima obožavana HBO-ova serija Nadzirači, tvorca Izgubljenih Dejmona Lindelofa, koja je nominovana za 26 Emija na dodeli ovog meseca.
Lindelofova serija pomalo je namerno zbunjujuća mešavina (njegov tradicionalni stil je navođenje na krivi trag), ali jedna od tema koja se ističe jeste priroda pravde i šta znači pokušati biti heroj i uzeti je u svoje ruke. Rezultati su izričito višeznačni.
Ova skeptičnija dela su, međutim, još uvek veoma retka, među navalom šodera u kom se obožavaju superheroji.
Nije teško uvideti zašto smo zatrpani stripovskim adaptacijama. One su zlatni rudnik stvari koje televizijska i filmska industrija žele: postojeći heroji; jaki, postojeći zapleti; eskapizam u izobilju; i ogromno izvorište arhiva koje mogu slobodno da se poharaju.
Ako postoje jedna stvar u koju direktori studija mogu da budu sigurni to je da postoji tržište za priče o herojima i bogovima - kao što je oduvek i postojalo.
- Betmen: 80 godina Mračnog viteza
- Snaga domaćih autora u „Stripu sa margine”
- Da li se još uvek smejemo Alanu Fordu
Obrazac je drevan i univerzalan, što znači da na sav glas vrišti „globalno tržište".
I dešava se u izmaštanom svetu, što znači da bilo šta neprijatno u konkretnom političkom smislu može da se prekroji. Dok „heroji" iz stvarnog sveta - na primer, Martin Luter King, Emelin Pankerst ili Gandi - možda sa sobom nose suvišan politički balast, to nije slučaj sa Supermenom i Čudesnom ženom.
Adaptacija stripova i grafičkih romana postaje eksploatatorski žanr, a nemilosrdno se krčmi naša želja da imamo heroje na koje bismo se ugledali.
Ja sam od pamtiveka kolekcionarski zaluđenik za stripove, a čak i ja sam se umorio od današnje neizbežne dominacije superherojstva na televiziji i filmu. Adaptacije stripova i grafičkih romana postaju eksploatatorski žanr, a nemilosrdno se krčmi naša želja da imamo heroje na koje bismo se ugledali.
Drevni kulturološki fenomen herojstva medijske korporacije suptilno menjaju i serviraju nam kao „samo-otkrovenje", trijumf ega, savršena poruka za doba potrošačkog narcizma.
Toni Stark, iliti Ajronmen, u Marvelovom filmskom univerzumu je savršen primer za to - razmetljivi superbogati industrijalac i plejboj koji je ludački zaljubljen u samog sebe i koji se upušta u herojstvo iz zabave.
Na njega treba da se ugledamo? I taj klovn predvodi Osvetnike, ekipu superheroja koji su Zemljina glavna zaštita od navale galaktičkih zala?
Dizanje mita o superherojima o vazduh
Brutalno zajedljiv ton Momaka pogađa u gomilu ovih živaca.
Superheroji u najvećem broju slučajeva imaju previše moći, emotivno su nezreli i večito gaze po smrtnicima.
Houmlender, pastiš Supermena i lider „Sedmorke", grupe heroja koja podseća na Osvetnike (ili panteon bogova), tašto je i nezrelo dete s izbeljenim pramenovima koje zrači razdražljivom zlobom.
Kraljica Miv (Čudesna žena) iskazuje rudimentarne znake posedovanja savesti, ali ih uporno skriva zato što se plaši Houmlendera, sa kim se čini da ima istorijat zlostavljanja.
Dip (Akvamen) je zgodan kao model, glup, nesiguran i emotivno disfunkcionalan, i svoj javni status koristi da seksualno napastvuje žene. Blek Noar (Betmen) krije se iza jezive maske i malo toga govori.
Sedmorka, koja se bori protiv zločina i „terorizma", zaposlena je u megakorporaciji po imenu Vot internešenel, a koja se deklarativno bavi farmaceutskom industrijom, ali ima više pipaka nego što mogu da se prebroje.
Fatalne omaške heroja (kao što su brojni ljudi ubijeni iz nepažnje kao kolateralna šteta) zataškava Votovo moćno odeljenje za PR, koje zauzvrat zahteva da se Sedmorka u javnosti predstavlja kao blistavi primeri altruizma.
U drugoj epizodi nove sezone, jedan superheroj otvoreno kaže drugom: „Život nije PR strategija", ali to zapravo ne misli. Kao i u svakom drugom biznisu 21. veka, PR mašina vodi glavnu reč.
„Naličje" je sve što je bitno. I Votove deonice na tržištu, naravno.
U jednom trenutku u prvoj sezoni naivna nova junakinja Starlajt (ime koje svesno aludira na princeze iz dečjih animiranih serija) pridružuje se Sedmorki.
Votovo PR odeljenje daje joj cinični superherojski kostim koji izgleda kao odežda za ples na šipki. Ona je užasnuta i odbija da je nosi; oni joj priprete, ona popusti i kostim postaje važan deo njenog „seksi" javnog brenda.
Njeno poniženje je kompletno; a opet je posejano seme buntovništva.
Poenta je, mislim, da su priče o herojima postale samo još jedan način da korporacije spuste svoje zlobne šape na našu podsvest i okrenu je protiv nas kako bi zaradile novac.
Meta-ironično je to što je Momke naručila mega-korporacija Amazon. Da li je moguće da oni veruju u zvaničnu žvaku o sebi toliko da sami sebe ne prepoznaju na toj slici? Ili ih možda uopšte nije briga.
Da li superheroji imaju budućnost u našem distopijskom dobu?
Priča se da Alan Mur nije bio zadovoljan Lindelofom zato što se ovaj usudio da prčka po univerzumu Nadzirača, verovatno iz straha da će njegov grafički roman mogao biti unižen i komercijalizovan.
A opet je serija Nadzirači, baš kao i Momci, fascinantna zato što priznaje da ima nečeg ružnog u heroizmu.
Momci izvrću Kembelove epske modele zapleta na svakom koraku, razotkrivajući superherojstvo kao blistavi marketinški koncept koji nema veze sa ljudskom realnošću.
Možda je vreme da se napravi mesta za malo nesavršenog heroizma 21. veka.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )