5. oktobar, 20 godina kasnije: Dani kad je Srbija stala
Tog 24. septembra, Slobodan Milošević je izgubio predsjedničke izbore, ali je odbio da prizna pobjedu, pa je širom Srbije počeo generalni štrajk
„Srbija ovih dana živi na raskrsnicama, trgovima, putevima" - tim rečima je u listu Vreme, neposredno posle izbora 24. septembra 2000. godine, opisano stanje u Srbiji.
Tog 24. septembra, Slobodan Milošević je izgubio predsedničke izbore, ali je odbio da prizna pobedu, pa je širom Srbije počeo generalni štrajk.
„Srbija je stala i to je najviše uzdrmalo režim… To je bio uvod u 5. oktobar", kaže za BBC na srpskom Dragan Milovanović, direktor Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata i tada jedan od lidera DOS-a.
„Jednom rečju, to je bio masovni protest radnika Srbije koji je doprineo da dođe do 5. oktobra", dodaje Milovanović, kasnije ministar rada u vladi Zorana Đinđića.
- Priča o 24. 9. 2000: Dan kada je opozicija pobedila Slobodana Miloševića
- Slobodan Milošević: Misterija mozga
- Koliko su se naprednjaci promenili od dolaska na vlast
Kolubara
Sve je počelo u petak 29. septembra štrajkom rudara u rudnicima Kolubare, gde se proizvodi električna energija za veliki deo Srbije.
„Ceo 5. oktobar lomio se na Kolubari tih dana", kaže za BBC na srpskom Miodrag Ranković, tada predsednik Sindikata površinskih kopova Kolubare.
„Bilo je strašnih pritisaka, dolazila je vojska, policija… Nudili su nam šta god hoćemo, vile na Dedinju, samo da RTS snimi bager kako radi".
Narednih dana, štrajku su se pridružili ljudi iz čitave Srbije, zemlja je potpuno stala i delovalo je da je promena vlasti blizu, ali je brzo sve moglo da se okrene.
„Teško je bilo. Baš teško", priseća se Ranković, koji je bio i predsednik Štrajkačkog odbora.
„Najvažnije je što nije pala krv, a mogla je… Onda bi se to sa Kolubare proširilo na ostatak zemlje i umesto 5. oktobra, došlo bi možda do građanskog rata".
Šta se dogodilo?
Građani širom Srbije izašli su na ulice, većina škola, vrtića fakulteta nije radila, a posao su u pojedinim gradovima prekinule i državne službe.
Prognostičari Hidrometeorološkog zavoda Srbije izvinili su se građanima što ovih dana neće biti prognoze - i oni su stupili u štrajk, pisalo je tada Vreme.
Domaće i strane agencije procenile su da je tih dana građansku neposlušnost režimu Slobodana Miloševića iskazalo više od milion ljudi, dodaju.
Kako navode, najveće iznenađenje predstavljaju štrajkovi i građanska neposlušnost radnika po velikim državnim fabrikama.
„Oni su bili stub režima, ili bolje reći najdragocenija masa za manipulaciju, a danas gotovo da i nema velike fabrike u Srbiji koja se nije priključila štrajku", piše Vreme.
Štrajk je počeo i u rudnicima Majdanpeka i Kostolca, u rafineriji u Pančevu, a u kopovima Rudarskog basena Kolubara, kičmi privrednog sistema, uveliko je trajala drama.
- Peti oktobar 2000. godine: Šta se dešavalo van Beograda
- Šta bi bilo da nije bilo 12. marta
- „Fatalni zaokret“: Dvadeset godina od otmice Ivana Stambolića
„Štrajk je počeo u petak i bilo je teško preživeti subotu i nedelju, jer je bilo malo radnika na poslu", navodi Ranković, danas predsednik Sindikata radnika Kolubare.
„U subotu je došao pokojni (policijski general) Boško Buha, a (načelnik Generalštaba, osuđen za ratne zločine na Kosovu) Nebojša Pavković je sa vojskom i Kobrama došao 3. oktobra da nas pohapsi".
Sve je, kaže, sprečio Nebojša Simeunović, sudija Okružnog suda u Beogradu.
„Tu noć kada je Pavković čekali su da Simeunović podigne optužnicu i da nas pohapse.
„Međutim, on je to odbio i zato mu svake godine idemo na grob, jer nije samo spasao naše živote, nego možda i građanski rat u Srbiji".
Pripadnici vojske i policije bili su naoružani, ali i pojedini građani koji su došli da podrže radnike, ističe Ranković.
„Da je pokušao da nas hapsi bilo bi pucnjave i verovatno bi se to prenelo na celu Srbiju i pitanje je da li bi došlo do 5. oktobra.
„Ali kada je Pavković video da je Simeunović to odbio onda je prišao stolu, uzeo jabuku sa nje, zagrizao je i rekao: 'Momci, izdržite'.
„Tih dana se moć vojske i policije lomila na Kolubari. Valjda je i on tada prelomio".
Zoran Đinđić o početku štrajka
Iz intervjua Vesni Mališić 2003. godine
Sastali smo se u Siminoj ulici u sedištu DOS-a (u Beogradu) i doneli odluku da se sve reši do nedelje kada treba da se održi drugi krug izbora.
Pred nama je bilo svega osam dana u kojima je trebalo da padne odluka.
Bilo je veoma teško smisliti šta da radimo. Moj predlog je bio generalni štrajk.
Znao sam, ako počnemo sa demonstracijama, one će se pretvoriti u šetnje, sve će dugo trajati, a već imamo iskustva sa sto dana protesta.
Ta koncepcija generalnog štrajka bila je veoma rizična. Nismo uopšte mogli biti sigurni u velike kolektive.
Dobili smo, doduše, najavu da će štrajkovati rudari iz Lazarevca.
Rekli smo - super, rudari plus studenti to je revolucija. To je klasika u socijalizmu. Onda smo pokušali to da podržimo.
Ključno je bilo to što je generalni štrajk uspeo, i to zahvaljujući unutrašnjosti Srbije.
Fascinantno je šta su radili ljudi iz Užica, Arilja, Požege.
Zovu me u četiri sata ujutro i kažu: 'Mi smo sve blokirali, nikoga ne puštamo'. Generalni štrajk jeste bio rizik, ali nije bilo izbora, išli smo na sve ili ništa.
„Kao u filmu"
Sličnih štrajkova kao u Kolubari bilo je širom Srbije.
„Veliki štrajk je bio je i u Gradskom saobraćajnom preduzeću u Beogradu", navodi Milovanović, tada i član predsedništva DOS-a
„Blokirali smo prevoz autobusima, pa je zbog toga uhapšen potpredsednik našeg sindikata. Bio je u zatvoru mesec dana, tako da je slobodu 5. oktobra dočekao iza rešetaka".
- Preletači i srpska politika: „Političari računaju da građani slabo pamte“
- Šta imaju zajedničko Milošević, Đinđić i Vučić
- SPS - „način života" ili „stranka devedesetih"
A gde je bio Milovanović?
„Bio sam zadužen za jug - Vranje i okolinu, tako da sam organizovao ljude i pripremao ih za dolazak za Beograd", ističe.
„Celu noć sam se jurio sa policijom jer su hteli da me uhapse. Bežao iz jednog kraja grada u drugi, kao u akcionom filmu".
Ranković je u to vreme imao drugih, ali podjednako filmskih briga.
„Najveći problem mi je bio da izvučem porodicu, što sam uspeo u poslednji čas.
„Ima dobrih ljudi i sa druge strane - neki socijalisti su mi javili da će se 3. oktobra uveče nešto dogodili.
„'Moraš da skloniš decu da vam ne bi pohvatali porodicu i ucenjivali vas', rekli su mi, pa sam to i uradio".
Kad je sklonio porodicu, onda mu je „bilo svejedno", kaže.
„Nisam se plašio jer sam bio među narodom. Dolazilo je u Tamnavu mnogo pripadnika službi, ali je tamo uvek bilo i više hiljada ljudi.
„Može da me ubije, ali bi i taj koji je to uradio bio mrtav.
„Kad sam sklonio porodicu nisam uopšte razmišljao o svom životu. Životni san mi je bio da se promeni taj sistem, da padne Milošević."
- Kako žive i rade ratni zločinci na Balkanu
- Kakav je bio Đinđićev, a kakav Rugovin plan za Kosovo
- Zašto nastaju sukobi na opozicionom nebu Srbije - „narcizam malih razlika"
O zahtevima
Miodrag Ranković
Tokom štrajka smo imali strašne pritiske i od rukovodstva Kolubare.
Hteli su da da sastanče sa nama, da se dogovorimo… Nisam hteo.
Imao sam sastanak sa generalnim direktorom i rekao mu da naši zahtevi nisu upućeni njemu. Jednostavno, nije do većih plata i boljih uslova rada.
„Pa to je čista politika", kaže on.
„Pa normalno, otkrio si sad rupu na saksiji, normalno da je politika".
A mi se u zahtevima nismo stavili ni na jednu stranu, tražili smo samo da se poštuje izborna volja građana.
Ako je pobedio Milošević, nek ostane… Ali nije, izgubio je.
Zbog čega ste se priključili štrajku?
„Zato što je Milošević uništio čitavu našu generaciju", kratko odgovara Ranković.
„To je tužna priča cele generacije sa ratovima i ludilom, a na kraju je doveo do toga da nas bombarduje ceo svet.
„Kap koja je prelila čašu bilo je bombardovanje 1999, posle kojeg su još pričali da smo pobedili NATO", ističe.
Milovanović kao razlog navodi to što je „politika Miloševića došla do kraja".
„Nije više bilo nikakve perspektive. Imali ste režim koji je veoma sličan sadašnjem, u kojem jedan čovek odlučuje o svemu…
„Privreda je stala, standard je bio na najnižem mogućem nivou, bili smo izolovani od sveta, benzin kupovali na ulici, sankcije…
„To nije bio život, to je bilo životarenje".
On tu navodi da je DOS nudio perspektivu i „normalan evropski život", što je pridobilo ljude.
O gorivu
Kod Smederevske Palanke seljaci zbog pokradenih glasova izvezli 40 kombajna. Blokirali jedan od puteva. Tamo milicija ne kruži već naređuje.
Milomir Lekić, učesnik u blokadi, poljoprivrednik, ovako za Vreme opisuje situaciju u ponedeljak 2. oktobra, prepodne:
„Došla milicija, kaže: 'Uklonite kombajne'.
„Mi nećemo. Oni opet navaljuju. Mi kažemo 'u redu'.
„Istočili smo sve gorivo na put, otvorili rezervoare i pustili. Kombajni k'o mrtvi. Onda smo im rekli: 'Izvolite, pa ih vi uklonite'.
„Oni ne znaju šta će. I sada čekamo. Pa, videćemo. Sramota, jedan čovek maltretira ceo narod. Nek ide, 'de oće!
„Evo i gorivo sam reskir'o. Jes' da košta, ali nema druge..."
Nezadovoljstvo
Od petooktobarskih dešavanja prošlo je 20 godina, a i dalje traju debate o (ne)uspesima te promene vlasti.
Radnici su naročito nezadovoljni jer su ubrzo usledile sporne privatizacije i ekonomska tranzicija tokom koje su uglavnom oni izvlačili deblji kraj.
„Ovde u Kolubari je počeo peti oktobar. U Kolubari je iskopana revolucija, u Kolubari je 5. oktobar i zakopan", izjavio je 2011. godine za Politiku neimenovani radnik fabrike.
Dalje se navodi da u upravnoj zgradi Kolubare nema aktuelnog direktora, koji je na službenom putovanju, da je njegov zamenik uhapšen, a da je iza brave i bivši direktor.
„Očekivanja su bila velika i naravno da ima i nezadovoljnih radnika", kaže Milovanović, nekadašnji ministar rada i zapošljavanja.
„Bili smo jedna od najbogatijih jugoistočnih zemalja, ali onda dolaze Milošević, ratovi, sankcije i plata od jedne marke.
„Mnogi su očekivali da će se sve vratiti na staro kad se promeni vlast, ali to nije bilo moguće, jer je sve bilo razoreno", smatra.
On ipak ističe da je za tri i po godine njihove vlasti postignuto mnogo toga i da je prosečna plata sa 40 podignuta na 300 evra.
Ranković ističe da je „odmah mesec-dva" posle 5. oktobra video da stvari ne idu kako treba jer „Đinđić i Koštunica nisu imali istu politiku".
„Jedan je vukao na zapad, drugi na istok", kaže.
Kako navodi, posle 20 godina svi su razočarani 5. oktobrom, ali je on doneo nešto bitno - mirnu promenu vlasti.
„Tadić je 2012. izgubio za 50.000 glasova od Tome Nikolića i predao mu je vlast. Tako i treba, a ne da narod presuđuje. Izgubio si i to je to.
„Smo svi očekivali da će nam život biti bolji i sporo to ide, baš sporo, ali zlo i naopako da se nije desio taj 5. oktobar.
„Nas bi pobili kao zečeve, ali bi od zemlje napravili Severnu Koreju… Ne mogu ni da zamislim šta bi bilo sa narodom".
Kraj i početak
Štrajk je trajao sve do tog 5. oktobra, jednog od najpoznatijih dana u istoriji Srbije.
„Uspeli smo se organizujemo ljude i kolone su krenule", priča Milovanović.
„Kod Surdulice nas sačekale jake policijske snage, vatrogasci sa vodenim topovima… Ali uspeli smo da se probijemo, spojimo sa kolonom iz Niša i zajedno krenemo za Beograd.
Policija je, kaže, i kod Lazarevca pokušala da napravi blokadu.
„I to smo uspeli da probijemo i rasklonimo policijska vozila. Tada smo se probili u Kolubaru, gde su rudari bili u štrajku…"
A onda je došao 5. oktobar, višesatni sukobi sa policijom, a građani iz svih delova zemlje upadaju u Skupštinu Srbije.
Ali to je već neka druga priča.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )