Gojko Đurđić spojio korisno i zanimljivo: Drveno posuđe ide kao alva
“Ne mogu da stignem da napravim kolika je potražnja... Idu moje rukotvorine i van Crne Gore - čak do Kanade i Tajlanda”
Kada je prije 12 godina operisao srce, Nikšićanin Gojko Đurđić kaže da je shvatio da više neće moći da se bavi ugostiteljstvom i da će morati da nađe neki hobi - koristan, a zanimljivo.
Kako su mu djed, otac i ujak bili majstori i radili sa drvetom, pomislio je da možda i on ima “majstorske ruke”.
“Pošao sam u invalidsku penziju, a prijatelji koji su otvorili jedan etno-restoran nagovorili su me da za njih uradim drveno posuđe. Sve je krenulo od njih. Pravim kalice, ovale, zdjele, kašike, oklagije, čiviluke, stone lampe, sve što se od drveta može uraditi. Mnogi etno-restorani i sela po Crnoj Gori imaju posuđe koje sam napravio”.
Đurđić priča da sve ručno radi, tako da mu to oduzme dosta vremena, ali da mu se tako urađene stvari viđe sviđaju.
A i kupcima jer, kako kaže, sve što napravi - uspije da proda.
“Mogu dvije stvari dnevno da uradim i sve što napravim prodam. Nažalost, ne mogu da stignem da napravim kolika je potražnja. Bude mi žao što svima ne mogu da izađem u susret, ali ne želim da ljudima obećam pa da ih prevarim...Idu moje rukotvorine i van Crne Gore - čak do Kanade i Tajlanda”.
Ističe da ima veću zaradu od rukotvorina nego što mu je penzija.
Za izradu koristi razne vrste drveta - javor, jasen, bukvu, brijest, orah, i to isključivo iz njegove rodne Komarnice.
“Imao sam tri studenta - kćerka je završila diplomatiju, sin DIF, a druga kćerka pravo. Žena je radila u jednoj pekari, mala plata, tako da mi je ovo dobrodošlo da odškolujem djecu. I sada im pomažem”.
Posljednjih godina “tradicija je postala moderna” i da li zbog mode, nostalgije ili nečeg trećeg, ljudi su, kaže Đurđić, počeli da se vraćaju starim domaćim stvarima.
“Svi su oduševljeni kada vide ove predmete. Valjda ih podsjete na stara, dobra vremena. Gdje god se pojavim, na nekom sajmu ili izložbi, bude slet oko mog štanda. Pola Crne Gore me upoznalo preko ovih mojih suvenira. Najljepši kompliment mi je kada mi kažu da je prelijepo, a nije skupo. Prošle godine mi je jedna umjetnica rekla da jeftino prodajem stvari jer ona zna koliki je posao dok napravim nešto”.
Priča da nije samo dobar zanatlija, već mu i kuhinja “leži”.
( Svetlana Mandić )