U Srbiji neće biti ni crnogorskog ni makedonskog scenarija

Francuski nedeljnik “L’Express” je na svojoj naslovnoj strani polovinom jula, posle rekonstrukcije francuske vlade objavio naslovnu stranu sa fotomontažom ministarki i ministara sa glavom predsednika Emanuela Markona i naslovom “L’Etat, c’est moi!”. Beogradski mediji ne moraju da čekaju na objavljivanje imena članova nove vlade Srbije, već sad mogu, mirne duše, da objave istu naslovnicu kao “L’Express”, zamenjujući Makronovu glavu Vučićevom.

Ustav Pete republike, pisan po volji i meri Šarla de Gola, reflektuje tradiciju vekovima centralizovane vlasti u Eksagonu. Francuska je jedina ozbiljna velika demokratija, uz Sjedinjene Američke Države, u kojoj je predsednik ili šef države centralna figura političkog života. U tom smislu svaka francuska vlada je bukvalno predsednikova vlada, odnosno izraz njegove volje i političke većine. U Francuskoj se parlamentarni izbori održavaju dva meseca posle predsedničkih upravo da bi se izbegla ili svela na čistu teoriju mogućnost kohabitacija, i omogućili uslovi za stabilnu i efikasnu izvršnu vlast.

U Srbiji, po slovu Ustava, posao predsednika nije da vlada već da bude prvi staratelj najvišeg pravnog akta i garant njegovog poštovanja. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić umesto da bude čuvar Ustava, on ga prvi krši, flagrantno i permanentno. Ali, Vučić nije prvi šef srpske države koji se tako ponaša. On nije izuzetak već pravilo.

Utemeljivača moderne Srbije Miloša Obrenovića sa vlasti su skinuli Ustavobranitelji Tome Vučića Perišića jer knjaz ne samo da nije znao da čita nego nije bio sklon ni da poštuje zakone. Kasnije će i Ustavobranitelji postati oksimoron svoje politike. U obe srbijanske dinastije, Obrenovića i Karađorđevića, samo se jedan monarh trudio da poštuje Ustav, Petar I Karađorđević. Njegov sin, kralj Aleksandar, nažalost, nije povukao na svog oca nego na dedu Nikolu I Petrovića, pa se sa Ustavom igrao kako mu odgovara.

O komunističkim predsednicima Srbije iluzorno je trošiti reči, za njih nije postojao Ustav, nego samo Tito i partija i naravno predvođenje “jagnjećih brigada” u kojima se posebno isticao Dragoslav Draža Marković. Slobodan Milošević je bio prvi izabrani predsednik Srbije, ali i prvi koji ga je izvrgnuo ruglu više od Obrenovića i Aleksandra Karađorđevića. Milan Milutinović se nije mešao u svoj posao, a Boris Tadić je u svom prvom mandatu bio prvi i jedini predsednik Srbije u kapacitetu kakav predviđa najviši pravni akt. Drugi mandat Tadića je pokazao koliko Novi dvor na Andrićevom vencu, izgrađen za Aleksandra Karađorđevića, loše utiče na svoje stanovnike, kad imaju vlast nad Skupštinom i vladom. Vlast kvari ljude, a apsolutna vlast ih kvari apsolutno.

Toma Nikolić nije bio politička ameba kao Milan Milutinović, ali osim smeštanja svojih prijatelja po ambasadama i sitnih pogodnosti i privilegija, nije se mnogo interesovao za poštovanje Ustava na čiju se zaštitu zakleo. Sa ulaskom Aleksandar Vučića u Novi dvor, vratila se apsolutna vlast na Andrićev venac. Za razliku od Miloševića koji je u suštini prezirao Srbe i smatrao da je, kao kralj Ibi, zasluživao bolji narod i bolju državu, i Tadića koji je bio previše lenj da bi kompletno monopolizovao vlast, Vučić želi da stane uz rame mitologizovanih vladara Srbije, od Nemanjića preko Obrenovića i Karađorđevića do Tita.

U Srbiji nije moguć ni crnogorski ni severnomakedonski scenario za promenu vlasti. Prvo zato što nema Albanaca kao u Severnoj Makedoniji ili Srba u Crnoj Gori koji su garantovali siguran rezervoar glasova i broj mesta u parlamentu za smenu vlasti. Srbija nema ni svog Zaeva, a ni Amfilohija. Takođe, za razliku od Gruevskog koji se zamerio EU i SAD i Đukanovića koji je krenuo na Mitropoliju crnogorsko-primorsku koja je u svim anketa rezultirala kao institucija u koju građani imaju najviše poverenja, Vučić još uvek ima dovoljno kredita na Zapadu a novcem i privilegijama drži pod kontrolom vrh Srpske pravoslavne crkve.

Vučića neće biti moguće rušiti ni iznutra jer je doveo do savršenstva kadrovsku politiku. Dok su u Miloševićevom režimu mogli da prođu, s vremena na vreme, čak i kvalitetni ljudi koji su bili profesionalci ili veoma efikasni operativci, Vučić nepogrešivo bira političke i profesionalne patuljke čiji je najveći domet da budu u senci vođe, da se greju na njegovom odsjaju a fanatizam im je, kako bi to rekao Niče, jedina forma snage volje do koje mogu da dosegnu.

Pozicija premijera Srbije je, po Ustavu, najuticajnije i najodgovornije političko nameštenje i Ana Brnabić je savršen primer mefistofelovske prepredenosti predsednika Srbije. Postaviti ženu, pripadnicu LGBTQ zajednice, poreklom iz Hrvatske, jeste garancija da ona nikada neće imati minimalnu šansu da u srpskom biračkom telu dobije podršku a odličan je “orden” da se prikaže na Zapadu kako jedna balkanska zemlja ima ženu i gej premijerku. Ne treba imati sumnju da će i budući ministri odbrane, unutrašnjih i spoljnih poslova biti profila kao Aleksandar Vulin, Nebojša Stefanović i Ivica Dačić, kao i ostali članovi vlade: eufemistički rečeno neprikladni ili ucenjeni.

Vučić je u ovoj godini demonstrirao da Srbiji nije potreban parlament, vlada, a ni glavni pregovarač sa EU. U vrištećoj je kontradikciji žurba da se organizuju i održe izbori, usred pandemije kovida-19, i nonšalantno odugovlačenje imenovanja mandatara za sastav nove vlade. Pregovarača sa EU nema razloga ni imenovati kad se ionako poglavlja ne otvaraju a kamoli zatvaraju.

Sve glasnija i agresivnija kakofonija u medijskom prostoru je od Srbije napravila zemlju u kojoj ništa nije istina i sve je moguće. Lideri srpske opozicije i pojedini mediji, koji pokušavaju da budu savest Srbije, voljno ili nevoljno, ponašaju se upravo onako kako odgovara režimu: otvaraju na desetine i desetine afere bez epiloga, držeći u treningu kaznene odrede i mašinerije režimskih tabloida i televizija.

Ključni problem je što većina građana Srbije ne vidi nikakvu anomaliju u Vučićevom vladanju i taj njihov stav neće promeniti ni slobodni mediji, ni opozicija već samo teška ekonomska kriza.

( Željko Pantelić )