Popis ili kako uništiti DPS-ov prsten mržnje

Imaju pravo oni koji se pitaju zašto predlog da se iz popisa izbace pitanja o etničkoj pripadnosti, jeziku i veri, nije stigao ranije, pre izbora 30. avgusta. Međutim, to ne znači da sugestija nije dobra, naprotiv. To je velika šansa za novu većinu u Skupštini Crne Gore da pokaže na konkretnom primeru da se razlikuje od DPS-a i njenih satelitskih stranaka. Odluka o popisu bi mogla da bude zaista temelj nove Crne Gore u kojoj pridevi evropski i građanski imaju smisao i vrednost a nisu ulepšano ime za diskriminaciju dela građana Crne Gore koji nisu po volji režima.

Nije tajna da se odlazeća vlast godinama spremala za popis stanovništva 2021. godine kako bi dokazala da su nacionalni inženjering i identitetska politika bili ispravni. Naravno da im nije palo na pamet, dok nisu izgubili izbore, da pokažu svoju proklamovanu evropsku i građansku širinu tako što će iz popisa izbaciti elemente koji dele i razdiru Crnu Goru.

Najveća greška koju bi tri koalicije okupljene oko DF, Demokrata i URA mogle da naprave jeste da nastave Đukanovićevim putem podela Crne Gore po njenim šavovima. Pre svh lideri Demokratskog fronta bi trebalo da demonstriraju da su sazreli u političkom smislu i da su postali punoletni. Postaviće se pitanje kakva je razlika između DPS-a i DF-a, ili Đukanovića i Markovića u odnosu na Krivokapića i druge lidere koalicije Za budućnost Crne Gore, ako budu insistirali na popisu po obrascu DPS-a. Potvrdiće se da su dva lica iste medalje.

Insistirati na popisivanju građana na kome treba da se prebrojava po etničkoj, jezičkoj i verskoj pripadnosti, znači produžiti kontinuitet vulgarne nacionalističke politike Đukanovićevog režima. Suštinski, između crnogorskog i srpskog nacionaliste nema razlike: štetni su i jedan i drugi po Crnu Goru jer su spremni i nju da žrtvuju samo da bi dokazali da su u pravu i da su samo oni čuvari istine.

Imajući u vidu vokabular i svetonazore Demorkata i URA nije teško zamisliti da bi oni vrlo rado podržali ideju da se iz popisa izbace zapaljiva pitanja. Zato DF ima priliku da šahira i matira DPS tako što neće samo iz ovog popisa izbaciti pitanja o etničkoj pripadnosti, jeziku i veri, već za sva vremena.

Naime, u Skupštini je takav raspored snaga da bi mogao da se usvoji ustavni zakon kojim bi se zabranilo da bilo ko, a pogotovo država i njeni organi, pod bilo kojim izgovorom, traži od svojih građana da se izjasne po etničkoj, verskoj i jezičkoj opredeljnosti. Na taj način bi DF isterao na čistinu DPS i bukvalno sahranio poltiku Đukanovićevog režima koja je živela na podeli između Crnogoraca i Srba.

Lideri DF-a bi trebalo da shvate da je u njihovom interesu da se izbace pomenuta pitanja iz popisa. Ne samo zato što bi se relaksirala atmosfera u celoj zemlji već i zato što su ona s porazom Đukanovićevog režima postala prevaziđena. Slikovito rečeno, lideri DF-a mogu da unište “Đukanovićev prsten mržnje” a to je popis, ako to ne urade biće kao Izildur iz Tolkinovog “Gospodara prstenova” koji je dozvolio zlu da preživi, čekajući Saurona odnosno nekog novog Đukanovića.

Verske slobode i pravo na upotrebu maternjeg jezika su deo najvažnijeg korpusa ljudskih prava. U ozbiljnom građanskom društvu država ne pita svoje građane kojem se bogu mole i kojim jezikom govore već se stara da svako može neometano da ostvaruje svoja prava a svoj deci, bez razlike, omogućava da se školuju na materenjem jeziku.

Pitanje jezika bi takođe moglo da se reši na elegantan način koji bi bio prihvatljiv za sve, uz malo dobre volje. Jedna od evropskih vrednosti i pravila na koja se poziva odlazeća vlast, predviđa da svaki jezik koji govori više od 20 odsto ljudi na jednom prostoru treba da ima službeni status. To u prevodu znači da bi na osnovu poslednjeg popisa, srpski i crnogorski trebalo da budu službeni jezici na državnom nivou, a bosanski, albanski i hrvatski u opštinama gde pripadnici tih jezičkih manjina predstavljaju više od petine stanovništva.

Buduća vladajuća koalicija bi trebalo da iskoristi priču o popisu i da napravi još jedan veliki zaokret u odnosu na prethodnu vlast. Reč je o usvajanju novog izbornog zakona sa tzv. većinskim sistemom s kojim Crna Gora ne bi bila samo deklarativno već i faktički građanska država u kojoj nema privilegovanih i penalizovanih birača po bilo kojoj osnovi, odnosno svačiji glas ima istu vrednost.

Po svim ozbiljnim procenama relevantnih organizacija, realan broj birača u Crnoj Gori je oko 500.000, što znači da bi, ako bi podelili zemlju na 81 izbornu jedinicu (jedno poslaničko mesto jedna izborna jedinica), svaka imala više-manje šest hiljada birača. Na taj način bi se garantovalo pravo etničkim Albancima i etničkim Bošnjacima i Muslimanima da mogu da biraju svoje predstavnike u Skupštini budući da žive kompaktni u jugoistočnim i severoistočlnim delovima Crne Gore a njihova brojnost bi im garantovala zastupljenost u Skupštini.

Sa većinskim sistemom bi bio zadat smrtonosni udarac partijsko-kleptokratskoj strukturi države. U izbornim jedinicama od nekoliko hiljada ljudi poslanici bi bili direktno kontrolisani od svojih birača, jer bi svaki glas bio važan za njihov reizbor i morali bi da održe svoja obećanja u izbornoj kampanji. Drugim rečima, poslanici se ne bi plašili svojih partijskih lidera i političkih komesara već građana, baš kao što partije ne bi mogle da kandiduju poslušnike i klijente na izborima, već ljude koji uživaju ugled u svojim sredinama. Takođe, sa većinskim izbornim sistemom, poslanici bi imali i legitimno a ne samo legalno pravo da raspolažu sa svojim mandatom i ne bi više vlada kontrolisala parlament, kao što je to do sada bio slučaj, već parlament vladu.

( Željko Pantelić )