Balkan i mir: Zašto Sarajevo nikad nije napravilo Park pravednika
Svetlana Broz, poznati kardiolog i pisac, jedna je od osoba zbog čijih je zasluga zasađeno jedno od prvih stabala u milanskom parku pravednika „Monte Stela"
„Pravednici nisu ni sveci ni heroji. Pravednici su muškarci i žene koji su se tokom svog života suočili sa nepravdom, ratovima ili progonima, birajući da pomažu slabijima".
Gabriele Nisim, predsednik neprofitne organizacije „Garivo - Parkovi pravednika širom sveta" i osnivač parka pravednika u Milanu, oduvek je smatrao da velika dela za čovečanstvo nastaju upravo zahvaljujući običnim ljudima, a koji svojim ponašanjem ostavljaju primer budućim generacijama.
Svetlana Broz, poznati kardiolog i pisac, jedna je od osoba zbog čijih je zasluga zasađeno jedno od prvih stabala u milanskom parku pravednika „Monte Stela".
„Oduvek sam smatrao da koncept pravednih ljudi treba da postane univerzalan. Kada se govori o zločinima ili genocidu, oni su se dugo vezivali samo za holokaust. Naš park je simbol tog univerzalnog koncepta", kaže Gabriele Nisim za BBC na srpskom.
- Fotografija koja je obišla Srbiju: Ko su brat i sestra zagrljeni u svratištu
- Irena, heroina Amerike i Srbije za BBC: „Samo sam radila svoj posao"
- Najhumaniji obični ljudi u 2019: Oni su mali heroji celog Balkana
Univerzalni koncept pravednika
Knjiga „Dobri ljudi u vremenu zla", koju je Svetlana Broz objavila 1999. godine izazvala je burne reakcije u tek raspadnutoj državi.
Međutim, poznati italijanski pisac Enzo Betica, dobar poznavalac dešavanja na Balkanu, ovu knjigu poklonio je svom prijatelju Gabrielu Nisimu, koja mu postaje njegova ideja vodilja.
Nisim je 2000. godine u Sarajevu upoznao Svetlanu Broz, a taj susret bio je odlučujući za otvaranje parka pravednika „Monte Stela" u Milanu 2003. godine.
Zahvaljujući ideji o konceptu pravednika, a o kojoj je pre dvadeset godina počeo da razmišlja Gabriele Nisim, tada već afirmisani italijanski novinar i pisac, ime unuke Josipa Broza Tita, našlo se u milanskom parku zajedno sa imenima dvojice takođe velikih ljudi - Moše Bejskog - poljski Jevrejin, sudija Vrhovnog suda i Pijetra Kučukijana - Jermena koji je napravio memorijalni centar povodom genocida u Jermeniji.
Ovaj park prvi je takav u Evropi.
U njemu je do sada posađeno 61 stablo u ime mnogih pravednika, među kojima Denis Mukvege, ginekolog iz Konga, dobitnik Nobelove nagrade za mir 2018. godine, jedan od najvećih boraca protiv aparthejda Nelson Mandela ili Primo Levi, italijanski hemičar i pisac koji je preživeo užase Aušvica.
Preteča se nalazi se u Jerusalimu, što je prvi park pravednika, a čiji je osnivač Moše Bjeski, jedan od preživelih u logoru Aušvic, i to zahvaljujući čuvenoj listi Oskara Šindlera.
Bjeski je takođe predsednik komisije za najvažnije izraelsko odlikovanje „Pravednik među narodima", a koje dodeljuje Izrael kako bi odao priznanje pripadnicima drugih naroda koji su spasavali Jevreje tokom Drugog svetskog rata.
Danas u Italiji postoji 126 parkova, a u svetu ukupno trinaest, od kojih devetoro njih nastaje u saradnji sa organizacijom Garivo iz Milana.
Možda će vas zanimati video - Humanost u doba pandemije: Šta spaja Bujanovac i Togo
Park koji nikada nije otvoren u Sarajevu
Kada su se Gabriele Nisim i Svetlana Broz sastali u Sarajevu 2000. godine, on ju je nekoliko dana ubeđivao da bi trebalo da prihvati saradnju na njegovoj ideji osnivanja parkova pravednika širom sveta, a ona njega da institucionalizuje tu ideju.
„Tako je Gabriele u Milanu osnovao organizaciju Garivo, a ja sam u Sarajevu otvorila ogranak te organizacije, koji vodim već devetnaest godina", kaže Svetlana Broz za BBC na srpskom.
Gradsko vijeće Sarajeva je 2001. godine prihvatilo je Svetlanin predlog da se u Sarajevu osnuje takav jedan park, a koji bi bio i jedini na Balkanu.
„Ideja je bila da tom prostoru pripadaju imena svih onih ljudi koji su rizikovali ili žrtvovali mnogo da bi spasili nekoga ko nije pripadao njihovoj etničkoj ili verskoj grupi, a bio je žrtva progona", naglašava Broz.
Ubrzo je ustanovljen Inicijativni odbor kojim je ona predsedavala, a članovi su bili najistaknutiji intelektualci u Bosni i Hercegovini.
Međutim, na pres konferenciji te iste godine jedan od članova stranke Stranke demokratske akcije, izjavio je da će on, ako u tom parku bude i jedno drvo posvećeno nekome ko ne pripada njegovoj etničkoj grupi, to drvo lično poseći.
Sarajevo je tada bilo jedini glavni grad u Evropi koji po arhitektonskim pravilima nije imao nijedan park.
Sve zelene površine bile su toliko male da su se smatrale skverom. U toku četvorogodišnje opsade ovog grada, građani su posekli gotovo svo drveće da bi preživeli brutalne zime.
„Na istoj toj pres konferenciji pitala sam ko ima moralno pravo da u tom gradu stradanja otkine granu, a kamoli poseče posađeno drvo", dodaje Broz.
Ona je međutim nastavila da radi svih narednih godina na realizovanju te ideje.
Dobila je i obećanje tadašnjeg dekana Arhitektonskog fakulteta Univerziteta Harvard, da će on lično sa svojim kolegama i studentima napraviti kompletan projekat, kao poklon gradu.
Bilo je potrebno samo da im pošalje nacrt dvadeset hektara na Betaniji, gde je bila predviđena gradnja.
„Na taj zahtev dobila sam od gradskih vlasti odgovor da tražim vojne tajne, te da ih nikada neću dobiti. A jedan gradski službenik mi je čak rekao: 'Šta ima taj gospodin Harvard nama da poklanja projekat, umemo mi i sami da ga napravimo'", priseća se Broz.
„Da je park otvoren u Sarajevu pre dvadeset godina, danas bi smo imali generaciju mladih ljudi, koji bi kroz život nosili vrednosti ljudskosti i spremnosti na sopstvenu žrtvu u ime moralnih normi".
„Te vrednosti oni bi etablirali u sredinama u kojima žive i pomogli da se nacionalističke ideje polako gase i odlaze u prošlost, a ne da se i dalje rasplamsavaju", smatra Broz.
Takav park, koji nikada nije otvoren, trebalo je da služi građanima, posebno deci i mladima, a koji bi zahvaljujući istom proširili svoja znanja o humanosti i dobrim delima svih ljudi, bez obzira kojoj veri ili naciji pripadaju.
Ko su zapravo pravednici u ratovima na Balkanu?
Svetlana Broz kaže da su to „svi oni koji su rizikujući mnogo, bez ikakve naknade, prelazili etničke i verske granice i pomagali onima koji su bili žrtve progona na etničkoj, verskoj, političkoj, polnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi".
„A bilo ih je svuda, samo se o njima ćuti. Pouzdano znam da je bilo pravednika i u Srebrenici u toku genocida, ali se ni danas, dvadeset pet godina nakon zločina genocida o njima ne sme govoriti javno, jer bi bili žrtve nekih pripadnika sopstvene grupe, tretirani kao izdajnici.", ističe ona.
Sadašnje stanje u Srbiji, Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini vidi kao „politikanstvo najniže vrste".
„Te zemlje jednostavno nemaju više nijednog političara s vizijom. Oni su samo činovnici, i to loši, i kada su na najvišim pozicijama u društvu. To iz dana u dan potvrđuju izjavama, odlukama, nečinjenjem... ", kaže ona i ocenjuje da je najveći problem svih zemalja Zapadnog Balkana već decenijama isti - organizovani kriminal i korupcija.
„Sve ostalo je bacanje prašine u oči", naglašava.
Zabrinuta je zbog mladih rođenih posle ratova u bivšoj Jugoslaviji koji su, kako kaže, „potpuno zaluđeni nacionalizmom i klerikalizmom koji neminovno vode u fašizam".
„Oni su proizvod kombinacije primitivizma sredina u kojima su odrastali i manipulacije predstavnika političkih i verskih zajednica i ne znaju da postoje zdraviji modeli življenja", primećuje Svetlana Broz.
„Njihova netolerancija je ogromna, a znanje jako oskudno i zato predstavljaju realnu opasnost da budu manipulisani i u ratne svrhe, jer svi ultradesničari na Balkanu samo čekaju kada će Evropska unija okrenuti glavu, da pokušaju ponovo da ostvare sulude ciljeve velike Srbije, velike Hrvatske, velike Albanije, a sve to veliko na tako malenom prostoru Zapadnog Balkana", ističe ona.
Prema njenim rečima, toj mladosti treba hitno pomoći edukacijom.
„To je jako teško, jer je ona u rukama fašista, koji žele što manje obrazovane mlade ljude kojima mogu lako manipulisati", kaže Svetlana Broz.
Širenje znanja o pravednim ljudima
Svake godine na Dan sećanja na žrtve holokausta, kao i na Međunarodni dan pravednika, koji se obeležava 6. marta, milanski park poseti na hiljade ljudi, od kojih najviše studenata i đaka.
Osim organizovanih poseta ovom memorijalnom centru, organizacija Garivo je aktivna na edukovanju učitelja i nastavnika.
Ova organizacija je 2018. godine potpisala poseban protokol sa italijanskim Ministarstvom obrazovanja i prosvete o širenju znanja o konceptu pravednika.
Od tada postoji i konkurs „Usvoji pravednika", namenjen svim učenicima osnovnih i srednjih škola.
Putem ovog konkursa, učenici mogu da izaberu jednog pravednika i da naprave istraživanje o toj ličnosti.
Saznanja učenici predstavljaju u vidu fotografija, crteža, pisanih tekstova ili video materijala.
„Kada se pripreme i naprave određeno istraživanje, mi organizujemo debate u kojima su učenici protagonisti iskustava koja su doživeli prilikom istraživanja", objašnjava Grasi.
Prošle godine, na ovom konkursu učestvovalo je više od sto osnovnih i srednjih škola, a u parku Monte Stela izloženo je više od dvesta pristiglih radova.
Seminari i predavanja u ime građanske i moralne hrabrosti
Garivo takođe održava mnogobrojna predavanja i seminare, a čiji predavači se ističu svojim angažovanjem u borbi za pravdu.
Svetlana Broz je jedan od čestih gostiju na ovakvim predavanjima u Italiji.
Njeno angažovanje da prenese svoja znanja i iskustva o širenju mržnje u ratovima 1990-ih, ali i o tome kako je izbor da se ostane čovek uvek moguć, čak i u neljudskim vremenima, neprocenjivo je kod italijanske publike.
„U vreme terorizma, migrantskih kriza i mnogih ratova, čitav svet je osetljiv i izložen velikim dramama. Mladi ljudi u svetu, a naročito u Italiji i u Evropi moraju da uče iz iskustava na Balkanu.
„Pravednici su im najbolji primeri i učitelji", zaključuje Svetlana Broz.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )