Trampov šou - da li je ovo kraj?

Oduvek je jasno da Donald Tramp neće otići lako i dostojanstveno. Pitanje je samo koliko će biti destruktivan u svom padu. Znam da je „pad sa vlasti“ izraz obično rezervisan za kraljeve i tirane, ali to je okvir u kom se krećemo. Jedino što je u našem slučaju kralj istovremeno i dvorska luda: čovek koji ima ogromnu moć takođe je i derle koje histeriše bez odraslih u blizini.

Znamo da će Tramp pokušati da učini sve da bi ostao na vlasti, da izbegne tu za njega ultimativnu životnu katastrofu - da postane „luzer“. Pokazao je da je spreman da manipuliše i uništi izborni sistem ako zatreba. Nije još jasno da li može da uradi ono što preti da će uraditi, ili će „pretnja“ ostati da visi u vazduhu kao impotentna komanda. Pretnja da će zaustaviti ili poništiti glasanje može biti spektakl priređen za njegovu glasačku bazu. Ali ako se razmotri kao pravna strategija advokatskog tima ili čak advokata koji rade za vladu, to postaje ozbiljna opasnost za demokratiju. Kao toliko puta do sada za vreme Trampovog mandata pitamo se da li blefira, mulja, glumata ili stvarno postupa. Jedno je zauzimati pozu tipova koji su spremni da nanesu neopisivu štetu demokratiji da bi ostali na vlasti, a sasvim je druga stvar preneti taj šou u realnost, pokretanjem tužbi koje bi razgradile izborne norme i zakone koji garantuju glasačko pravo, podrivajući time same temelje američke demokratije.

Kada smo izašli na birališta nismo samo glasali za Džoa Bajdena/Kamalu Haris (centriste koji su se odrekli progresivnih zdravstvenih i ekonomskih programa Bernija Sandersa i Elizabet Voren) koliko smo glasali za mogućnost glasanja, za današnju i buduću instituciju izborne demokratije. Svi mi koji nismo bili u zatvorima, živimo sa svešću o izdržljivim izbornim zakonima ugrađenim u ustavni okvir koji usmerava našu svest o politici. Svi mi koji nismo bili lišeni prava glasa, nismo bili svesni koliko nam život zavisi od elementarnog poverenja u pravni poredak. Ali ideja da zakoni obezbeđuju naša prava i rukovode našim postupcima pretvorila se u bojno polje sudskih parnica. Ne postoji pravna norma koja pod Trampom ne može biti osporena. Zakon nije tu da se poštuje ili sledi, već postaje potencijalno mesto parnice. Parnica je ultimativno polje moći zakona, a sve ostale vrste zakona, čak i ustavna prava, svedene su sada na tačke o kojima se unutar tog polja može pregovarati.

Mada neki kritikuju Trampa zbog uvođenja biznis modela u upravljanje državom, bez ikakvih ograničenja u tome o čemu se može pregovarati za lični profit, važno je uočiti da mnogi od njegovih poslovnih dogovora kulminiraju u pravnim procesima (od 2016. učestvovao je u više od 3.500 sporova). On ide na sud da iznudi ishod kakav želi. Kada se ulazi u parnice oko osnovnih zakona izborne politike, ako se svaka pravna zaštita proglasi nepoštenom, instrumentom na kome profitiraju svi koji mu se protive, onda nijedan zakon ne može sprečiti parničenje da uništi demokratske norme. Kada traži da se prekine prebrojavanje glasova (kao što je tražio prekid testiranja na kovid), on hoće da spreči realnost da se materijalizuje kako bi očuvao kontrolu nad onim što se opaža kao istinito ili lažno. Jedini razlog zbog kog se pandemija loše razvija u SAD, tvrdi on, jeste taj što postoji testiranje kao izvor numeričkih rezultata. Da nema načina da se utvrdi koliko je loše, onda ne bi bilo loše.

U prvim satima 4. novembra, Tramp je zatražio prekid brojanja glasova u ključnim državama u kojima mu preti poraz. Ako se brojanje nastavi, Bajden bi mogao da pobedi. Da bi izbegao takav ishod, on želi da zaustavi brojanje, čak i ako time liši građane prava da se njihov glas uvaži. U SAD je brojanje uvek znalo da potraje: to je prihvaćena norma. Dakle, čemu žurba? Ako bi Tramp sigurno pobedio u slučaju da se sada prekine prebrojavanje glasova, razumljivo je zašto želi da ga prekine. Ali budući da to nije slučaj, zašto bi ga zaustavljao? Ako parnicu koja prekida brojanje prati parnica koja tvrdi da postoji prevara (bez poznate osnove za tako nešto), time može da izazove nepoverenje u sistem koje će, ako je dovoljno duboko, na kraju prebaciti odlučivanje na sudove koje je on popunio lojalnim ljudima koji će mu, kako on to zamišlja, očuvati vlast. Sudovi bi zajedno sa njegovim potpredsednikom onda formirali plutokratsku vlast koja bi suspendovala naše izborne politike. Problem je, međutim, u tome što te instance vlasti, čak i ako ga u načelu podržavaju, neće nužno pogaziti ustav iz osećaja lojalnosti prema njemu.

Neki od nas su šokirani njegovom spremnošću da ide tako daleko, mada on tako postupa od početka svoje političke karijere. Prestravljeni smo uvidom u fragilnost zakona koji nas utemeljuju i orijentišu kao demokratiju. Ali Trampov režim je oduvek karakterisalo to da izvršna vlast uporno napada zakone ove zemlje, dok on istovremeno tvrdi da predstavlja red i zakon. Ova protivrečnost ima smisla samo ako Tramp ekskluzivno otelovljuje red i zakon. Tako se ovaj neobično savremen oblik narcizma koji podstiču mediji pretvorio u smrtonosni oblik tiranije. Onaj ko predstavlja pravni poredak pretpostavlja da je on zakon, onaj ko piše i krši zakone po svojoj volji postaje moćan kriminalac u ime zakona.

Fašizam i tiranija se javljaju u raznim oblicima, kao što su to poznavaoci razjasnili, i ja se ne slažem s onima koji tvrde da je nacional-socijalizam jedini model prema kom treba identifikovati sve druge oblike fašizma. Mada Tramp nije Hitler, a izborna politika nije baš rat (ne još građanski rat, u svakom slučaju), opšta logika razaranja nastupa kada tiraninov pad postane gotovo izvestan. U martu 1945, kada su saveznici i Crvena armija slomili svako odbrambeno uporište nacista, Hitler je odlučio da uništi samu naciju: izdao je naređenje da se unište transportni i komunikacioni sistemi, industrijska postrojenja i javno snabdevanje. Ako on propada, propašće i nacija. Hitlerov ukaz se zvao „Razorne mere na teritoriji Rajha“, ali je ostao poznat pod nazivom „Neronov dekret“, asocirajući na rimskog imperatora koji je pobio porodicu i prijatelje, u nemilosrdnoj želji da sačuva vlast i kazni one koje je smatrao nelojalnim. Pristalice su se razbežale, a Neron je sebi oduzeo život. Navodno su mu poslednje reči bile: „Kakav umetnik umire sa mnom!“

Tramp nije ni Hitler ni Neron, ali jeste prilično loš umetnik čije su jadne nastupe pristalice nagrađivale. Privukao je gotovo polovinu američkih građana kultivisanjem prakse koja dopušta razdragan oblik sadizma, oslobođenog svake stege moralnog stida ili etičke obaveze. Ova praksa nije do kraja ostvarila svoje perverzno oslobođenje. Ne samo da je više od polovine stanovništva na to odgovorilo gađenjem ili odbijanjem, već je besramni spektakl sve vreme zavisio od mračne slike o levici: moralizatorske, kaznene i osuđujuće, represivne i spremne da čitavo stanovništvo liši svakog uživanja i slobode. Sramota je zauzela stalno i nužno mesto u trampovskom scenariju, utoliko što je eksternalizovana i pripisana levici: levica želi da vas posrami zbog vašeg oružja, vašeg rasizma, vaših seksualnih napada, vaše ksenofobije. U uzbuđenoj mašti njegovih pristalica sramotu je sa Trampom moguće prevazići; moguća je „sloboda“ od levice i njenih kaznenih restrikcija govora i ponašanja, moguća je dozvola da se konačno unište ekološka regulativa i međunarodni sporazumi, da se bljuje rasistička mržnja i neskriveno afirmišu tvrdokorni oblici mizoginije. Dok je Tramp vodio kampanju u masama opčinjenim rasističkim nasiljem, obećavao im je i zaštitu od pretnje komunističkog režima (Bajden?) koji hoće da preraspodeli njihove plate, da im zabrani da jedu meso i da konačno instalira „monstruoznu“ i radikalnu crnkinju za predsednicu (Haris?).

Predsednik na zalasku objavljuje da je pobedio, ali svi znaju da nije, bar ne još uvek. Čak ni Foks ne prihvata njegovu tvrdnju, pa i Pens kaže da će se svaki glas prebrojati. Tiranin koji se stropoštava traži da se ukinu testiranje, brojanje, nauka, pa čak i izborni zakoni, sve te neugodne metode za verifikaciju onoga što jeste i što nije istina, kako bi još jednom zavrteo svoju istinu. Ako mora da izgubi, pokušaće da povuče demokratiju sa sobom.

Ali kada predsednik sebe proglasi pobednikom a dočeka ga sveopšti smeh, kad ga čak i njegovi prijatelji šalju kući, to je znak da je konačno ostao sam sa svojim halucinacijama o sebi kao moćnom razaraču. Može on da pokreće parnice do mile volje, ali ako se advokati razbeže a sudovi, smoreni, prestanu da ga slušaju, imaće vlast samo na ostrvu zvanom Tramp koje tek oponaša stvarnost. Tada bismo konačno mogli dobiti šansu da prepustimo Trampa prolaznom spektaklu od predsednika koji je, pokušavajući da razori zakone u temeljima demokratije, postao njena najveća pretnja; šansu da se malo odmorimo od onoga što se činilo kao večno iznurivanje. Navali, Sanjivi Džo!

(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

( Džudit Batler )