Koronavirus i mentalno zdravlje: Kakve sve posljedice može da ostavi Kovid-19

Pre Kovida-19, Suzan Kemp je živela aktivnim društvenim životom, od obedovanja u restoranima sa partnerom i rođacima, do odlazaka na sastanke književnog kluba s prijateljima

3775 pregleda1 komentar(a)
Foto: Getty Images
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Kovid-19 je uneo strepnju među mnoge od nas i stručnjaci upozoravaju da bi značajna manjina mogla zadobiti probleme po mentalno zdravlje koji će se zadržati posle pandemije.

Pre Kovida-19, Suzan Kemp je živela aktivnim društvenim životom, od obedovanja u restoranima sa partnerom i rođacima, do odlazaka na sastanke književnog kluba s prijateljima.

Od aprila, samo je pet puta izašla iz stana u Stokholmu, nakon što je osetila žestok nalet društvene anksioznosti i opsesivno-kompulzivnog ponašanja podstaknutog germofobijom (ili mizofobijom - iracionalni strah od bakterija i zaraze).

„Kao da sam zbog tog dodatnog stresa prešla prelomnu tačku, koju sam dotad uspešnije kontrolisala", kaže Kemp, koja radi kao kopirajter i studira.

Počela je da se grozi javnog prevoza, sve više obraća pažnju na čistoću pribora za jelo i čaša, i prikazi ćelija korona virusa je uznemiruju.

„Osnovni simptom je plač. Najčešće se osećam kao da ću umreti a zatim se rasplačem, i to tako da me posle bole pluća i celo telo", kaže ona.

Uz to treba dodati i snažno razočaranje zbog toga što je „nazadovala", kao i strah da će joj trebati godine da se vrati na staro kada je reč o kontrolisanju OKP-a.

Iako su mnogi od nas postali malo napetiji tokom Kovida-19, Suzanina iskustva ukazuju na to da je kod nekih ljudi pandemija pokrenula ili uvećala mnogo ozbiljnije probleme s mentalnim zdravljem.

Psiholozi, stoga, sve više strahuju da bi ti problemi mogli da potraju.

Stiven Tejlor, autor knjige Psihologija pandemije i profesor psihijatrije na Univerzitetu Britanske Kolumbije, tvrdi da se „za nesrećnu manjinu, možda 10 do 15 odsto ljudi, život neće vratiti u normalu", i to zbog uticaja pandemije na njihovo mentalno zdravlje.

Australijski institut Blek dog, vodeća nezavisna organizacija za istraživanje mentalnog zdravlja, takođe je iznela zabrinutost zbog „značajne manjine koja će ostati pogođena dugotrajnom anksioznošću".

U Ujedinjenom Kraljevstvu, grupa vodećih stručnjaka za javno zdravlje nedavno je u časopisu Britiš medikal džornal (British Medical Journal) iznela upozorenje da će „udar pandemije na mentalno zdravlje verovatno trajati mnogo duže nego njen udar na fizičko zdravlje".

Istorija nas uči

Među razloge zbog kojih su psiholozi zabrinuti kada je reč o potencijalnim dugotrajnim posledicama Kovida-19 spadaju lekcije iz prethodnih pandemija i nacionalnih kriza.

Globalna epidemija SARS-a iz 2003. dovodi se u vezu sa porastom broja samoubistava za 30 odsto među populacijom starijom od 65 godina.

Strategije poput karantina, koje su neophodne kako bi se maksimalno umanjilo širenje virusa, mogu izvršiti negativni psihološki uticaj, te, recimo, uzrokovati simptome posttraumatskog stresa, depresiju i nesanicu.

Gubitak posla i finansijske teškoće tokom globalne ekonomske krize povezuju se sa dugotrajnim propadanjem mentalnog zdravlja.

Pogledajte video: Kako korona virus utiče na naš mozak

„Gledano kroz istoriju, negativne posledice nesreća po mentalno zdravlje utiču na više ljudi, i traju mnogo duže nego posledice po fizičko zdravlje", objašnjava Džošua Č. Morganstin, zamenik direktora Centra za proučavanje traumatskog stresa u Merilendu, u SAD.

„Ako istorija može bilo šta da predvidi, onda moramo da očekujemo značajan talas potreba vezanih za mentalno zdravlje koji će se zadržati dugo po okončanju širenja infekcije."

Ključna tačka istraživanja na koju on ukazuje je 25-godišnji retrospektivni pregled posledica nuklearne nesreće u Černobilju, u Ukrajini.

Naučnici su otkrili da dve decenije kasnije oni koji su se prvi zatekli na licu mesta pate od pojačane depresije i uvećanog postraumatskog stresnog poremeđaja (PTSP).

Takođe su zaključili da su uticaji na mentalno zdravlje bili najznačajnije posledice te nesreće, koja je uzrokovala više hiljada smrtnih slučajeva i duboko oštetila privredu tog regiona.

Istraživanja takođe ukazuju da su problemi sa mentalnim zdravljem, posebno psihološki slomovi i PTSP, pet godina nakon nesreće i dalje progonili ljude koji su ostali bez domova tokom uragana Katrina, koji je poharao Nju Orleans 2005. godine.

Za koje dugotrajne probleme će biti odgovoran Kovid-19?

Kada je reč o tome koji bi se problemi s mentalnim zdravljem uzrokovani Kovidom-19 mogli duže zadržati, psiholozi smatraju da bi opsesivno-kompulzivni poremećaj mogao biti jedan od glavnih kandidata.

Tejlor objašnjava da bi to moglo da dovede do dugoročnih posledica, zbog toga što se OKP pojavljuje usled interakcije između gena i faktora okoline.

„Kod ljudi koji imaju genetsku predispoziciju za neki od oblika OKP-a (na primer, opsesiju prema zarazama ili kompulzivnu potrebu za čišćenjem), velike su šanse da Kovid-19 okine ili pogorša OKP", kaže on.

„Neki od njih će postati hronični germofobi, ako ne dobiju odgovarajuću terapiju za svoje mentalno stanje."

Pored OKP-a, koji predstavlja otelovljenje anksioznosti, „opšta anksioznost je takođe veoma važan problem mentalnog zdravlja o kom treba voditi računa", dodaje Juko Nipoda, psihoterapeut i portparol Saveta za psihoterapiju Ujedinjenog Kraljevstva.

„Mnogo je onih koji u našem savremenom društvu već pate od anksioznosti, ali zbog ove smrtonosne bolesti, ljudi skloniji anksioznosti će se i dalje tako osećati i njihovo stanje bi moglo da se pogorša", kaže ona.

„Čak i kad pandemija Kovida prođe, neki bi mogli da ostanu suviše anksiozni, zbog straha od mutiranih sojeva."

Hronična usamljenost koju je iznedrila društvena izolacija ili „nedostatak smisla" života tokom pandemije predstavlja još jedan krupan problem, tvrdi Nipoda.

Neki ljudi su nevoljno ostali s vrlo malo bliskih kontakata u dobu društvenog distanciranja i može im biti teško da ponovo uspostave kontakte.

Neki su se svojevoljno povukli iz spoljnog sveta, kako bi se „osećali bezbednije" i prema rečima Nipode mogli bi se protiviti širenju društvenih interakcija u budućnosti.

„Kada ljudi u spoljnom svetu dožive stres, može se desiti da se odvoje od tog sveta. A kada osete da su odvojeni, može im biti teško da se vrate u svet i socijalizuju."

Istovremeno, sasvim je moguće da će stres života pod Kovidom-19 ostaviti snažnije tragove na psihu onih koji su u prošlosti doživeli bolna životna iskustva.

„To bi, svesno ili nesvesno, moglo da vrati sećanje na traumu, što bi uticalo na vas.

„U tom slučaju, posledice po mentalno zdravlje mogle bi biti dugoročne, pošto bi se oslobodile traume", objašnjava Nipoda.

„Naprosto se stalno plašim da ću opet ostati bez nekoga", kaže tridesetpetogodišnja Lindzi Higins iz Njujorka, čiji je partner 2014. godine izvršio samoubistvo.

Otkako je pandemija počela, ona je već osetila ponovno javljanje PTSP-a.

Posle nekoliko godina savetovanja, osetila je da je „ostavila to za sobom", ali sada shvata da je „veoma nervozna" kad god njen novi partner izađe iz kuće.

„Naravno, jasno je da on neće umreti čim izađe. Ali još osećam strah da bi nešto moglo da se desi, da bi mogao da dobije [Kovid-19] i ozbiljno se razboli.

„Ista je stvar i sa porodicom i prijateljima", kaže ona.

Pogledajte video: Supružnici u braku 60 godina, a onda ih je korona razdvojila na 215 dana

Sve veća nezaposlenost ili gubitak primanja (uzrokovan kumulativnim posledicama pandemije po privredu) takođe bi dugoročno mogli uticati na dobrostanje.

Brojne studije pre Kovida-19 povezuju te činioce sa depresijom, stresom i suicidnim mislima.

Rezultati skorašnje ankete u SAD otkrili su da je više od polovine onih koji su ostali bez posla ili su im tokom pandemije primanja umanjena prijavilo negativne posledice po mentalno zdravlje, a takvih je veći broj među onima s manjim primanjima.

Psiholozi ističu da nepoznata priroda i razmere krize zbog korona virusa samo podižu neizvesnost na viši nivo u odnosu na prethodne finansijske krize.

Sve dok se ne razvije gvakcina ostaće nejasno kada će se neke od najpogođenijih industrija, kao što su turizam i zabava, oporaviti i da li će se to uošte desiti.

Nipoda sugeriše da je takva situacija posebno problematična za one koji se „ne nose uspešno sa neizvesnošću" ili s mukom prolaze kroz situacije koje ne mogu da kontrolišu.

„Trenutno živimo u nesigurnim vremenima. Neki ljudi se plaše neizvesnosti i nepoznatog. Taj strah bi mogao da potraje."

Šta tek treba da otkrijemo?

Istorija će pokazati koja će se od ovih upozorenja i predviđanja ispostaviti tačnim.

Razna tela širom sveta već su definisala smernice u suočavanju s problemima.

Ranije ove godine Svetska zdravstvena organizacija objavila je preporuke za zaštitu mentalnog zdravlja, a slična uputstva izdale su i državne agencije u SAD, Velikoj Britaniji i drugim zemljama.

Ovog meseca, Američko udruženje psihologa objavilo je izveštaj o dugoročnim posledicama stresa usled pandemije i tome kako da se ljudi lakše nose sa ovim periodom neizvesnosti.

Naučnici, takođe, prikupljaju empirijske podatke za koje se nadaju da će im ponuditi bolji uvid u dugotrajne sporedne efekte po mentalno zdravlje ove jedinstvene krize i način na koji se ona može suzbiti.

Obimna istraživanja u Ujedinjenom Kraljevstvu konkretno se bave mentalnim zdravljem hospitalizovanih pacijenata sa Kovidom-19, kao i medicinskim sestrama koje su na prvim linijama.

U Švedskoj, naučnici iz Centra za psihijatrijska istraživanja u Stokholmu sprovode jednogodišnji projekat u koji je uključeno više od 3.000 ljudi sa već postojećim poremećajima mentalnog zdravlja, među kojima su depresija, anksioznost i OKP.

Istraživanje koje Centar za proučavanje mentalnog zdravlja Matilda sprovodi u celoj Australiji meri uticaj pandemije na postojeće mentalno zdravlje i dobrostanje opšteg stanovništva.

„Postoji zabrinutost da bi problemi s mentalnim zdravljem mogli da se uvećaju ili da se već uvećavaju, ali moramo to bolje da proučimo", kaže Nitja Jajaram-Lindstrom, direktorka stokholmskog projekta.

Prema njenim rečima, švedsko istraživanje će se usmeriti na to koliko je Kovid-19 pogoršao postojeće nejednakosti u mentalnom zdravlju, na to kako se razvijaju simptomi kod pacijenata ili menjaju tokom sledeće godine, te na to koje grupe su time najviše pogođene.

„Takođe želimo da proniknemo u faktore koji doprinose otpornosti, što je jednako važno kao otkrivanje faktora rizika."

U Centru za proučavanje traumatskog stresa u Merilendu, Džošua Č. Morganstin tvrdi da će takvi projekti postati ključni izvor informacija za zdravstvene i državne službe.

„Nadzor zdravstvenog stanja raznih delova stanovništva u cilju proučavanja aspekata rizika neophodan je kako bismo osmislili intervencije i planove za naredne talase pandemije, kao i za buduće krize javnog zdravlja", tvrdi on.

„Stres je kao toksin, poput olova ili radona. Kako bismo proučili njega i način na koji utiče na društvo, moramo da saznamo ko je sve izložen, kada, u kojoj meri i do kojih posledica je dovelo izlaganje stresu."

Iako zasad ima malo podataka, Morganstin predviđa da će dugoročne studije detaljnije ukazati na nejednakosti u dobrostanju u zavisnosti od rase, pole i visine primanja, koje su se već pokazale tokom pandemije i potrebno ih je detaljnije razmotriti pri osmišljavanju budućih protivmera.

Otpornost i nada

Uprkos trenutnoj brizi zbog dugačkog „talasa" smetnji po mentalno zdravlje uzrokovanih udarom Kovida-19, psihijatri tvrde da je važno uvideti da postoje i neki pozitivni zaključci.

Tejlor tvrdi da je pandemija, iako će značajna manjina osetiti dugoročne posledice, ukazala i na visok nivo otpornosti kod šireg stanovništva, kao i na ljudsku sposobnost da se povrati posle katastrofe.

Na primer, u Vuhanu, gde je, smatra se, pandemije počela i gde su slučajevi stavljeni pod kontrolu posle rigorozne sedamdesetšestodnevne izolacije i masovnog testiranja, grad je u avgustu organizovao ogroman muzički festival u vodenom parku.

Hiljade ljudi tiskalo se rame uz rame, bez maski i bilo kakvog distanciranja.

Veliki događaji ponovo su organizovani i na Novom Zelandu, nakon što je kriva prenošenja virusa u zajednici zaravnjena.

Takva dešavanja su organizovana, zaključuje Tejlor, uprkos fatalističkom raspoloženju s početka 2020. kada su „mnogi sumnjali da će se život vratiti u normalu, a neki su predviđali i mračni, dikensovski svet posle pandemije".

On veruje da će se „slični događaji verovatno organizovati i drugde u svetu, kada pandemija prođe".

Psihoterapeut Nipoda ističe da su nepovoljne okolnosti pandemije zapravo izvršile „izuzetno pozitivan uticaj" na mentalno zdravlje nekih ljudi, što bi, takođe, moglo biti dugotrajno.

Iskustvo izolacije, tvrdi ona, pomoglo je da se umanji nivo anksioznosti i zaustave panični napadi kod onih koji su pre pandemije doživljavali veliku količinu stresa u spoljnom svetu.

To je zato što su se osećali slobodnije i bezbednije provodeći više vremena kod kuće.

Iako kod onih koji se previše povuku postoji rizik od društvene izolacije i usamljenosti, ona kaže da je ovo prisilno zatvaranje u domove neke navelo da u budućnosti teže boljem usklađivanju poslovnog života ili da „odrede sopstveni životni tempo" kada je reč o socijalizovanju - tako što će pronaći „svoju zonu udobnosti u okviru granica između otvorenog i zatvorenog prostora".

A neki su doba fizičkog distanciranja iskoristili da raščiste svoj dom i „novodobijeni prostor u njihovim kućama pozitivno je uticao na njihov um, gotovo kao da su uspeli da raščiste komplikacije u svojoj glavi", kaže Nipoda.

Takođe se smatra da je dodatno vreme za upražnjavanje hobija, posebno onih koji podrazumevaju stvaranje nečega od nule, doprinelo širenja osećanja zadovoljstva i ispunjenja, te da je mnoge ljude oslobodilo stresa.

Ali ovakva iskustva ništa ne znače ljudima poput Suzan Kemp, germofoba iz Stokholma, koja i dalje teško pred sobom vidi okončanje svojih akutnijih problema s mentalnim zdravljem povezanih s pandemijom.

„Jasno je da je potrebno naći sredinu između potrebe da se bude oprezan i potpunog osamljivanja, a ja za to nisam sposobna", žali se ona.

„Ja iracionalno ne umem da prevaziđem strah. Veoma je teško danas zaključiti kada se ponašam racionalno, a kada ne."

„Veoma, veoma mi je teško da se uravnotežim", potvrđuje Amerikanka Lindzi Higins, koja pati od PTSP-a.

Dodaje da nije sigurna da će se njeni simptomi poboljšati čak ni kada naučnici razviju vakcinu.

„Biće potrebno vreme za distribuciju, pa još više vremena da se ljudi ubede da treba da prime vakcinu.

„Iskreno, nisam sigurna da ću se ikad više osećati bezbedno", kaže Lindzi.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk