Venecuela i siromaštvo: „Nisam mislila da ću gladovati pod stare dane“

„Ponekad smo išli u restoran na kinesku hranu, a vikendom na plažu ili u šetnju"

6940 pregleda5 komentar(a)
Foto: Oswer Diaz Mireles
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Pre četrdeset godina, početkom osamdesetih, starost je za Normu Muhiku bila tek daleka ideja.

„Imala sam 27. Upravo sam se bila udala i plesala sam salsu sa mužem po diskotekama. Strašno smo voleli Oskara De Leona i Siliju Kruz", kaže ona sa nostalgijom, prisećajući se mladosti u zlatnim danima venecuelanskke prestonice Karakasa.

„Ponekad smo išli u restoran na kinesku hranu, a vikendom na plažu ili u šetnju."

Norma danas ima 67 godina i dane provodi mnogo drugačije.

Zbog stalne devalvacije bolivara, venecuelanske valute koja trpi veliku inflaciju, njena penzija koja inače iznosi 172 dolara mesečno sada je spala na mizernih dolar i po - oko 150 dinara.

Njena skromna kuća, sa krovom od cinka i malterom koji se ljušti sa zidova, nalazi se na na kraju strmog, uzlaznog puta prepunog rupa.

Soba je zastrta otrcanim zavesama, ikone Isusa i dotrajali nameštaj, ali su podne pločice nekim čudom ostale u dobrom stanju. Tu su i stara veš mašina i šporet na gas.

Odrastanje uz zvuke bubnjeva

Norma sedi na maloj plastičnoj stolici, u donekle iznošenoj haljini i kopijama kroksica sa vunenim čarapama na nogama.

Od rođenja stanuje u istom, siromašnom delu grada na obodu Karakasa, u brdovitom kvartu pod nazivom 23 De Enero.

„Moj tata je svirao talambase u orkestru. Ovde u 23 De Enero uvek je bilo mnogo salse i merengea", kaže ona za BBC.

„Kupila sam ovu malu kuću sa mužem i malo po malo - izradili smo je od peska i cementa. Kad sam napunila 40 godina, Bog je uslišio moje molitve i podario mi mog sina jedinca. Morala sam da se pomučim da bih zatrudnela."

Elieser, njen sin, „nikad nije oskudevao ni u čemu", kaže ona.

Rafael Alkala, njen muž, radio je kao administrator IT sistema u banci.

Norma je bila službenica javnog sektora od 19. godine, radeći na odeljenju za socijalnu pomoć pri Ministarstvu za obrazovanje.

„Radila sam sve: bila sam sekretarica, asistentkinja u kancelariji… Smena je počinjala ujutro u deset, a ja sam završavala uveče u devet."

Bolest

Norma je 2000. godine na poslu doživela moždani udar.

„Skočio mi je pritisak, pala sam na pod i slošilo mi se", priseća se ona.

Na kraju je uspela da povrati govor i naučila je da hoda sa štapom.

Međutim, nije mogla da se vrati na posao, pa je u septembru 2000. godine otišla u prevremenu penziju zbog invaliditeta.

U to vreme, Normina penzija je iznosila 172 dolara (oko 17.000 dinara) mesečno, što joj je omogućavalo da namiri sve osnovne potrebe.

Siromaštvo u Indiji: Oni rone za novčićima u svetoj reci Gang

„Mogla sam da priuštim dovoljno hrane, plaćam telefonski račun, kupujem lekove i, uz to, moj muž je radio", kaže ona.

Imala je koristi od promena koje je 1999. godine preko ustavne reforme sproveo bivši predsednik Ugo Čavez.

On je obavezao vladu da isplaćuje minimalni dohodak i penziju koja je onda pokrivala njene osnovne potrebe.

Kad je Normin muž 2015. umro, to je postao Normin jedini izvor prihoda.

Kolaps

Getty Images

U Venecueli, kao i u mnogim državama, penzioni sistem finansiraju zaposleni koji daju doprinos postotkom od svoje plate kako bi plaćali penzije penzionerima.

Ali mnogi radnici, pogotovo visokokvalifikovani, napustili su zemlju, ukupni dohodak je nizak, a mnogi poslovi se obavljaju na crno, što znači da ne daju nikakve doprinose.

Teret za penzije 4,5 miliona penzionera u Venecueli pada uglavnom na državu.

Nafta je glavni izvor prihoda za zemlju: ona donosi devet od svakih deset dolara koji se ulivaju u ekonomiju, samo što je proizvodnja značajno opala od 2017. godine.

EPA

Pored osiromašene vlade, sa niskim izvorom prihoda, tu je inflacija koja je jedna od najvećih na svetu, i koja uništava vrednost nacionalne valute.

U poslednje tri godine, Centralna banka je ograničila priliv američkih dolara, koji mnogi Venecuelanci doživljavaju kao garanciju za njihov novac.

Kao posledica toga, američka valuta skočila je u nebesa, dok se bolivar strmoglavio, zajedno sa visinom penzija.

Za većinu starijih, kvalitet života je naglo opao, zbog čega su oni postali još ugroženiji.

Veoma skroman život

Pošto, zbog pada bolivara, Normina penzija iznosi jedva 150 dinara mesečno, ona od države dobija i druge vrste pomoći, koju vlasti daju u pokušaju da ublaže posledice ekonomske krize.

Kad se saberu svi Normini prihodi saberu, ona dobija oko 5 dolara mesečno - nekih 500 dinara - što je dovoljno za kilo mesa.

Međutim, Normin prioritet nije da kupi meso, već pilule za pritisak koje mora da uzima svaki dan.

Njih obično dobija od države preko Farmapatrije - lanca apoteka koje opskrbljuju stanovništvo osnovnim lekovima.

Ali, pilule ne stižu uvek na vreme, pa se Norma trudi da uvek ostavi nešto novca sa strane da bi mogla da ih kupi.

„Ostavljam ono malo što mi daju po strani da bih mogla da kupim lek kad mi zatreba", kaže Norma.

„Ne mogu da priuštim čitavu kutiju, ali makar mogu da kupim pola kutije, koja sadrži 20 pilula."

Norma kaže da su joj lekari rekli da mora da se stara da je njen pritisak pod stalnom kontrolom da bi umanjila šanse za novi moždani udar.

„Hvala Bogu pa samo nekoliko dana nemam pilule. Ponekad se moj sin žrtvuje da mi dokupi malo. Kad ih ne uzmem, ne mogu da spavam jer sam uplašena."

Da bi stigla do lokalne Farmapatrijine apoteke, Norma mora da pešači kilometar i po do najbliže stanice metroa.

Strma padina oko njene kuće nije naivan napor za Normu.

Ona hoda uz pomoć štapa po neravnom trotoaru punom rupa, prolazeći pored uličnih prodavaca i kesa sa smećem.

U povratku, dok se penje nazad kući, često pravi pauze.

Vozi se tri stanice - metro je besplatan za ljude njenih godina.

„Moram da hodam. Ako ostanem kod kuće, ostaću vezana za krevet, a to ne želim", kaže Norma.

„Ponekad me boli stopalo, zato što sam nedavno pala i izvrnula članak. Malo je natečen, ali ipak mogu da hodam".

Vrlo malo hrane

Normina ishrana zavisi isključivo od paketa sa hranom koje vlada deli onima sa niskim prihodima.

Kutija joj stiže svakih mesec i po.

Poslednja je stigla sa dve kile pirinča, dva paketa brašna za pravljenje arepa [veneculeanski pljosnati hleb], dve kile paste, nekoliko kesa leblebija i kafom.

„Ovaj put nije bilo šećera", kaže Norma.

To nije dovoljno hrane i Norma kaže da joj se „često zavrti u glavi".

„Danas ću jesti malu zemičku od brašna, kafu i jaje koje mi je neko poklonio za doručak. Za ručak, leblebije i pirinač, i ponovo leblebije za večeru."

„Prošlo je dugo vremena otkako sam jela meso, piletinu, pila mleko; nisam mislila da ću gladovati pod stare dane. I nisam samo ja, mnogi ljudi u kraju su u istoj situaciji", dodaje ona.

Norma kaže da njen sin nije trenutno u poziciji da joj pomogne.

„On ima 25 godina, oženjen je i ima dvoje dece. Donedavno je zarađivao minimalnu platu u restoranu, ali to se okončalo sa izbijanjem pandemije. On peče kolače sa ženom da bi sastavio kraj s krajem."

Slaba struja i žuta voda

Iz vremena dok je još mogla da kupuje aparate za pokućstvo, Norma čuva staru mašinu za pranje veša koja još radi, frižider i televizor koji joj pruža razonodu.

Međutim, Norma strahuje da bi nagli padovi napona i stalni nestanci struje naškoditi aparatima.

„Tako se oštetila mikrotalasna pećnica", kaže ona zabrinuto.

„Ne mogu više da je uključim, a sad je nemoguće kupiti novu"

I nije se samo dovod električne energije pogoršao u kraju.

„Skoro uvek dva dana nedeljno nemam vode", objašnjava.

„Srećom, dok je još moj muž bio živ, kupio je plastični rezervoar koji mi stoji u kupatilu. Ali voda je, kad stigne, veoma prljavo žuta, tako da moram da je prokuvavam."

Norma izbegava političke teme.

Ne želi da kaže da li je podržavala bivšeg predsednika Čaveza i da li će glasati na decembarskim parlamentarnim izborima.

Ona, zato, nagoveštava da je rezignirana: „Više ne očekujem ništa dobro; sve je uvek samo sve gore."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk