Sad ili nikad

Kao što je tridesetih godina prošlog veka Maks Horkhajmer govorio: „Ako ne želite da pričate o kapitalizmu, onda morate da ćutite o fašizmu.

„Fašizam je inherentan „simptom“ (povratak potlačenog) kapitalizma, ključ za njegovu „istinu“, a ne samo spoljašnji slučajni otklon od njegove „normalne“ logike.

Jednako važi za današnju situaciju, kaže Slavoj Žižek, jer oni koji ne žele da podvrgnu kritičkoj analizi liberalnu demokratiju i nedostatke njene multikulturalistične tolerancije neka ćute o novom desničarskom nasilju i netoleranciji.

Sledstveno tome, kada govorimo o pandemiji virusa korone, ne možemo mimoići postojanje liberalnog fundamentalizma i „perverznu igru“ dreke oko kršenja prava serijskog ubice ili optuženog ratnog zločinca a ignorisanje masovnih kršenja prava običnih ljudi! Počev od otrovanog vazduha koji udišu, preko zagađene hrane koju jedu, do selektivne dostupnosti medikamenata i opreme za zaštitu od zaraze.

Eto, uzmimo vakcinu protiv kovida 19, da li je postala opšte dobro kako je apelovala Svetska zdravstvena organizacija?

Šta je urađeno na tome? Ništa.

Ne samo da se farmaceutske firme fundamentalno tržišno takmiče ko će bolje, ko će brže, već se knjiži i rivalitet među državama, pa će, kako to biva u blagoudobnom divljačkom kapitalizmu za bogate, oni najpre sebe obezbediti a siroti će malo a možda i čitavu večnost da pričekaju, ili eventualno budu iznenađeni nekim filantropskim i donatorskim gestom.

I dok planeta vida rane i to sinhrono, po čemu se razlikuje ova od pandemije pre jednog veka, jer se tada informacije nisu mogle lako prenositi i deliti, kovid 19 je „prvi globalni ljudski događaj lišen ljudskog kontakta i fizičkog dodira“ koji se pored ličnog iskustva doživljava virtuelno.

U tome ima izvesne ironije, primećuje Branko Milanović, i navodi da dok su ljudi umirali od španskog gripa u Indiji, Evropa se oporavljala i bila potpuno ravnodušna prema smrtnim slučajevima u Južnoj Aziji.

Za mene je, nažalost, pogubnija činjenica da se danas zna šta se događa u drugim i dalekim delovima sveta ali se ništa planetarno ne preduzima.

I zato se Milanović pita šta će ostati od ovog globalnog događaja i sam odgovara – pandemija će imati ubrzanu globalizaciju radne snage!

Pandemija nas je ubrzala za jedno desetleće da obavljamo poslove od kuće.

„Iako se po završetku pandemije u mnogim aktivnostima možemo vratiti zajedničkim fizičkim kancelarijama i fabričkim halama, koje su pravile najkraće pauze, u mnogim delatnostima zadržaće sa onlajn posao i promena će biti mnogo dublja. Globalno tržište rada će postojati bez potrebe za migracijom.“

Tada će pojedini radnici ostati smešteni u svojim prebivalištima ali će raditi u kancelarijama ili fabrikama miljama daleko!

To kao ostatak nemilog iskustva i ne mora da bude toliko loše ali biće loše ako se ne stane na rep globalnom poreskom izigravanju korporacija i bogatih ljudi kojima je pandemija pomogla da još više uvećaju svoje blago.

Pošto svetske vlade nema, a marginalizuju se globalni dogovori o zajedničkim politikama, jedno od rešenja u lečenju posledica pandemije jeste da vlade same, privremenim merama, osiguraju da kompanije koje su imale korist od pandemije doprinesu privrednom oporavku.

Naime, čekanje međunarodnih sporazuma je dugotrajan proces a potreba za podrškom zdravlju neodložna i hitna, pa će na kraju morati da se finansira iz poreza i drugih prihoda.

Dobro je, ipak, što je pandemija aktuelizovala teme o budućnosti Zemlje i otvorila razgovor o maštarijama globalista da dođe do preraspodele svetskog bogatstva, da se ukinu poreski rajevi, da se oligopolističke korporacije oporezuju višim stopama, da se uvede planetarna stopa poreza na dobit od 25 procenata, da se javno objavljuju izveštaji o tome kojim korporacijama pomažu države, i da javno budu dostupni podaci o of-šor firmama kako bi progresivno bile oporezovane…

Nekako mi se čini da trenutak ne može da bude bolji, bukvalno tera na globalnu solidarnost i razumevanje, jer ako ne sada - neće biti nikada!

(danas.rs)

( Gordana Suša )