Kritikom Dejtona se prekrivaju dublji problemi

Kada je pre četvrt veka potpisan Dejtonski sporazum, u BiH je zavladalo olakšanje. Njime je stavljena tačka na jednu od najkrvavijih i najgnusnijih stranica u istoriji savremene Evrope. Zahvaljujući sporazumu, odrasla je generacija koja nije morala da se skriva u skloništima ili da brine hoće li neko biti ubijen dok stoji u redu za vodu.

Ali, ako se to izuzme, malo je razloga za radost. Čak i nakon 25 godina, BiH je zaglavljena u ozbiljnim strukturalnim problemima i nemogućnošću funkcionisanja. Njen ustav, četvrti aneks Sporazuma, predviđa složen i skup administrativni i politički sistem, zakrčen ogromnom zaštitom interesa etničkih grupa, ali i mehanizme koji su nacionalističkim političarima omogućili stavljanje veta na važne odluke koje bi mogle pomoći zemlji da napreduje.

Svaliti svu krivicu na Sporazum ipak je smokvin list kojim se prikrivaju mnogo dublji problemi.

Dejtonski sporazum stvorio je složeni sistem koji treba reformisati, ali BiH nije jedina država koja funkcioniše sa složenim institucionalnim sistemom. Problem je samo što se istinski duh demokratije orijentisane na konsenzus, koju predviđa Sporazum, zloupotrebljava u različitim političkim agendama. Štaviše, Dejtonski sporazum sadrži ključne elemente za izgradnju društva zasnovanog na poštovanju ljudskih prava i vladavine zakona, uključujući direktnu primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima i njen prioritet nad svim ostalim zakonima. Ljudska prava imaju ustavni status a institucije za ljudska prava su donele neke ključne odluke u vezi sa zaštitom prava povratnika i manjina.

Ono što je zaista sprečilo zemlju da napreduje je uvrežena vizija politike koja kapitalizuje diskriminatorski status kvo i dugotrajne etničke tenzije u cilju sopstvenog održavanja na vlasti.

To najbolje odslikava izborni sistem. Evropski sud za ljudska prava je 2009. utvrdio u presudi „Sejdić-Finci“ da je izborni sistem BiH diskriminišući jer je iz izbora za Predsedništvo i Dom naroda isključio sve koji nisu pripadnici konstitutivnih naroda, odnosno ne zadovoljavaju uslov za etničkom pripadnošću i mestom prebivališta.

Jedanaest godina kasnije, sprovođenje te presude kao i nekoliko drugih presuda Evropskog suda za ljudska prava i dalje su mrtvo slovo na papiru, uglavnom zbog nedostatka političke volje.

Isti nedostatak političke volje koči proces suočavanja s prošlošću i zaceljenja još uvek svežih rana. Mnogi ratni zločinci još nisu kažnjeni, hiljade nestalih tokom rata i dalje se vode kao nestali, a sporo teče napredak u pružanju ratne odštete civilnim žrtvama.

Trenutni politički diskurs karakterišu revizionizam, poricanje genocida, veličanje ratnih zločinaca i pokušaji podrivanja legitimiteta Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. I dalje traju podele po etničkim linijama u obrazovanju. Deca se školuju po različitim nastavnim programima pohađajući dve škole pod jednim krovom ili monoetničke škole.

To su zastrašujući problemi, za koje je potreban radikalan zaokret u načinu vođenja politike u zemlji. Umesto što koriste institucionalni položaj za konsolidaciju ličnih interesa, političari bi trebalo da se suoče s izazovom izgradnje prosperitetnije i jedinstvenije zemlje. Reakcija pravosuđa na ogromnu korupciju i korupcionaške afere je slaba, što pojačava nedostatak poverenja običnih ljudi u ove institucije i onemogućava građanima da se privikavaju na društvo izgrađeno na vladavini zakona, jednakosti i odgovaranja pred zakonom.

Pored toga, građani su zabrinuti zbog poražavajuće finansijske situacije, izuzetno niskog nivoa životnog standarda i javnih usluga. Inspiraciju bi trebalo da potraže u mladima. Učenici u Jajcu bore se protiv segregacije i podela u obrazovnom sistemu, dok drugi mladi ljudi postižu impresivne rezultate u sportu, nauci ili humanitarnom radu. Nevladine organizacije i pojedinci nastavljaju da grade mostove između zajednica i rade na prevazilaženju ratnog nasleđa, podela i mržnje.

Ove inicijative se moraju održati. Međunarodna zajednica, posebno EU i Savet Evrope, moraju staviti težište na institucionalne i ekonomske reforme. Moraju podržati firme i organizacije koje promovišu inkluziju. Moraju pomoći borcima i braniocima ljudskih prava u njihovoj istrajnoj potrazi za odgovornošću, pravdom i reparacijama.

Pa ipak, glavni akteri bolje budućnosti BiH su ljudi i institucije u zemlji. Moraju se energičnije suprotstavljati okretanju nacionalizmu, moraju jačati međuetničke odnose, međusobnu saradnju i boriti se protiv korupcije i nepotizma.

Dejtonski sporazum pružio je ključeve za svetliju budućnost. Sada je na Bosancima i Hercegovcima da preuzmu kormilo i usmere zemlju prema napred.

Autorka je komesarka Savjeta Evrope za ljudska prava

(Deutsche Welle)

( Dunja Mijatović )