Od korupcije do klijentelizma ili ‘Sve po starom na Zapadnom Balkanu’

Knjiga “Balkanizacija evropeizacije: Borba protiv korupcije i regionalni odnosi na zapadnom Balkanu” (Balkanizing Europeanization: Fight against Corruption and Regional Relations in the Western Balkans), koju sam imao priliku da uređujem sa kolegom Vladimirom Vučkovićem sa Univerziteta Masarik, delimično je bila usmerena prema ispitivanju perspektive vladavine prava u regionu dok je namera autorskog tima sa kojim smo radili bila da se uradi sveobuhvatan pregled borbe protiv korupcije u zemljama bivše Jugoslavije koje su kandidati ili potencijalni kandidati za pristupanje EU.

Nakon što smo došli do jedne sumorne slike regiona, naš je stav bio da je evropeizacija Zapadnog Balkana do 2019. u vezi sa spomenutim problemom prilično ograničena. Gledajući najnovije dokumente EU za region, čini se da se u međuvremenu dogodilo vrlo malo značajnih promena, ako ih je uopšte i bilo, dovodeći u pitanje samu spremnost zemalja Zapadnog Balkana da se suoče sa korupcijom na svom putu prema EU.

Korupcija se 88 puta pominje u najnovijem dokumentu EU o Zapadnom Balkanu i Turskoj, pod naslovom “Komunikacija o politici proširenja EU i 2020. godine”, (2020 Communication on EU enlargement policy) objavljenom 6. oktobra 2020. Napominjući da je korupcija postala “široko rasprostranjena”Unija je više puta izjavila da je region još uvek zaglibljen u probleme koji predstavljaju stvarne pretnje demokratskim strukturama i za stabilno i transparentno poslovno okruženje. ” Nesumnjivo je da se radi o sistemskoj korupciji, posebno onoj koja uključuje političke elite i visoke nivoe vlasti, kao što je istaknuto u gore pomenutom dokumentu, glavni je problem sa kojim zemlje regiona će morati da se izbore u sledećim godinama. Pomalo sam skeptičan prema spremnosti i volji regiona da se uključe u takvu borbu, ne samo zbog malog broja primera uspešnog upravljanja korupcijom tokom protekle decenije, već i zbog nekoliko dodatnih razloga objašnjenih u nastavku.

Kako dalje?

Pre svega, Unija mora mnogo detaljnije da prati situaciju u vezi sistemske korupcije na Zapadnom Balkanu, kako bi proces europeizacije regiona bio uspešan, a ne beznačajan kao što je to bio do sada. Shodno tome, “praćenje suđenja slučajeva za korupciju” na visokom nivou i organizovani kriminal prema nedavnoj tvrdnji Brisela, zaista može da bude jedan od načina postizanja rezultata, ali i dalje postoji veoma mala verovatnoća da će se problem korupcije rešiti bez temeljnije i sveobuhvatnije strategije, za kojom će Unija aktivno nastaviti da se zalaže, ali će je takođe i usvojiti i primeniti u praksi političkih elita u regionu. Međutim, ono što još uvek nije poznato jeste to do koje mere su elite Zapadnog Balkana spremne za borbu protiv korupcije, s obzirom na to da su i same postale sve autoritarnije i korumpiranije zadnjih godina.

Imajući u vidu da postoji mnogo dokaza da “u svim zemljama Zapadnog Balkana postoje sveprisutni elementi neopatrimonijalizma”, što ukazuje na to da je region duboko okarakterisan “zarobljeništvom države protekcionističkih mreža “, očigledna je potreba da se preispita evropeizacija ovih zemalja, a Brisel mora da počne da poklanja mnogo više pažnje podsticanju regiona ka suštinskoj primeni antikorupcijskog zakonodavstva, što će omogućiti tim zemljama da budu efikasnije. da se nose sa ovim problemom.

Dalje, postoje članice EU, uglavnom skandinavske zemlje ili članice Beneluksa, čij ukupni kvalitet demokratije sugeriše na to da bi njihova iskustva u borbi protiv korupcije mogla biti od velike važnosti za Zapadni Balkan, omogućavajući veći prenos znanja po ovom pitanju.

Brisel treba da se uključi

Pored toga, Brisel treba da pojača svoje napore da pomogne demokratiji u regionu, podržavajući građanske opcije koje su postale vrlo marginalizovane, kako bi pomogao ovim političkim akterima da jednog dana postanu političke elite. Potpuno je nerazumno očekivati ​​da se trenutne političke elite u regionu, od kojih je većina izgradila svoj klijentelistički i autoritarni sistem zasnovan na iskustvu iz 1990-ih prošlog veka i nasleđu koje je rezultat sukoba i kriminalnih mreža, same da se obavežu na rasklapanje klijentelističkih mreža koje postoje u njihovim zemljama.

U istraživanju za Srbiju i Kosovo, gde smo ispitivali klijentelizam i neformalne politike moći u ove dve zemlje, moj kolega Branislav Radeljić, koji živi u Londonu, tvrdi da se autoritarne tendencije ovih političkih elita formiraju na ogromnim neformalnim mrežama moći, koje su se postepeno vremenom razvile i značajno koče napredak regiona u proces evropeizacije. Ove neformalne mreže moći i uticaja dovoljno su sveobuhvatne da uključe formalne i neformalne igrače u proces društvene transformacije, često povezujući pojedince koji pripadaju ili su lično bliski političkim elitama sa onima koji pripadaju ekonomskim elitama i onima koji pripadaju kriminalnom podzemlju, stvarajući mrežu ličnih interesa koju je vrlo teško razotkriti u zemljama koje pate od slabe institucionalizacije.

Privatni interesi nasuprot javnim interesima

Otuda, to znači da su društva u regionu u osnovi došla do pozicije zarobljenih država, gde je često nemoguće odvojiti javni (ukoliko postoji!) od privatnog interesa i gde političke i ekonomske elite imaju pretežno negativan uticaj na transformaciju države i gde su privatni interesi u upravljanju javnim sredstvima i prateća zloupotreba javnih resursa i dalje jedno od najvećih izazova za demokratizaciju regiona.

I pored toga što su autoritarne elite uistinu možda razlog zašto do sada nije bilo sukoba u regionu, čini se da se njihovo postojanje ne samo pokazalo štetnim za kvalitet demokratije u regionu, već istovremeno ukazuje na to da proces proširenja Evrope postaje diskreditovan. Veoma je teško prihvatiti činjenicu da su zemlje poput Crne Gore i Srbije, obe lideri i predvodnice u procesu regionalne integracije u EU, istovremeno i zemlje u kojima je postignut samo “ograničeni napredak” u smislu borbe protiv korupcije. Upravo ta činjenica dovodi u pitanje važnost procesa evropeizacije i evropskih integracija uopšteno, što je neke od njih navelo da postave pitanje da li je Brisel dovoljno ozbiljan u svojim naporima da jednog dana ovaj region postane deo EU.

Autor je je docent na Odjeljenju za teritorijalne studije Fakulteta za regionalni razvoj i međunarodne studije Univerziteta Mendel u Brnu, Češka

(respublica.edu.mk)

( Vladimir Đorđević )