Pronalasci koji su promijenili svijet: Jeftina hemijska olovka koja je zauvijek izmijenila kako pišemo

Naliv-pera su bila pitanje stila, ali brljava i nepraktična. Njihova zamena bio je potez dizajnerskog genija u pravom času ere masovne proizvodnje.

Dvadeset devetog oktobra 1945. godine, njujorški ogranak robne kuće Gimbels predstavio je novi proizvod. Milijarde i milijarde će uslediti posle njega.

Gimbels je bio prvi koji je krenuo da prodaje novu vrstu olovke sa mastilom, za čiji dizajn je trebalo da se čeka nekoliko decenija kako bi se realizovao.

Ove olovke, koje je pravila kompanija Rejnolds internešenel pen, obećavale su kraj brljavim incidentima sa kojima su se suočavali korisnici naliv-pera - curenju, mrljama i baricama mastila.

Nove hemijske olovke ratosiljale su se toga, koristeći specijalno viskozno mastilo koje se brzo suši i ne ostavlja mrlje.

Suština svega, kotrljajuća loptica na vrhu - i gravitacija - obezbedili su konstantni, postojani dotok mastila koje se nije razmazivalo ili ostavljalo barice mastila na stranici.

Nova hemijska olovka bila je čista i praktična. Samo što nije bila jeftina.

• Najveća medicinska otkrića u 2019. godini
• Uskoro ćete moći da obiđete Hrvatsku putem video igre
• „Čovek koji je sačuvao dete u sebi": Priča o Raši Popovu, omiljenom TV deki

Nova rejnoldsova hemijska olovka koštala je 12,50 dolara - ako to pretočite u vrednost iz 2020. godine ispadne više od 180 dolara.

Danas, kad biste kupovali hemijske olovke na veliko, za istu cenu biste mogli da dobijete hiljadu komada.

Ova olovka prvo je ušla u prodaju u SAD-u, ali to ni u kom slučaju nije bila prva hemijska olovka na svetu - šef američke kompanije koja ju je napravila naišao je na prvu verziju tokom poslovnog puta u Južnu Ameriku.

Njena evolucija je, na mnoge načine, primer revolucionarnog dizajna koji je čekao da se spoljni faktori - u ovom slučaju razvoj plastike, infrastruktura za masovnu proizvodnju i briljantni marketing - poklope da bi se ostvario njen pun potencijal.

Glasan početak, potom zatišje

Otkriće hemijske olovke obično se pripisuje mađarsko-argentinskom pronalazaču Laslu Birou, čije je ime inspirisalo grupno ime za sve moderne hemijske olovke.

Ali je ona, zapravo, mnogo starija.

Amerikanac Džon Dž. Laud zaštitio je prvi patent za hemijsku olovku još 1888. godine.

Laud, advokat i povremeni pronalazač, želeo je naliv-pero koje bi moglo da piše po grubljim materijalima kao što su drvo i koža, baš kao i po papiru.

Njegov potez genija bila je kotrljajuća čelična kuglica, koju je u mestu držalo ležište. U podnesku za svoj patent iz 1888. godine, on je napisao:

„Moj izum se sastoji od poboljšanog rezervoara iliti penkala, naročito korisnog, između ostalog, za pisanje po grubim površinama - kao što su drvo, grubi papir za umotavanje i drugi artikli po kojima ne može da se koristi obična olovka."

Laudova olovka zaista je mogla da piše po koži i drvetu, ali je bila suviše gruba za papir. Procenjeno je da sprava nema komercijalnu vrednost i patentu je na kraju istekao rok.

Razni izumitelji pokušali su naredne decenije da usavrše Laudov dizajn, ali nijedan nije uspeo da ga uvede u proizvodnju sve do Biroa tridesetih godina prošlog veka. Kao novinar u Mađarskoj, Biro je svakodnevno koristio naliv-pera i dobro su mu bile poznate njegove mane.

„Bio je naviknut na naliv-pero koje je često i obilato puštalo mastilo, ostavljalo tragove po prstima i razmazivalo se, i bio je veoma nesrećan zbog svega toga", kaže Džema Kurtin, kustoskinja londonskog Muzeja dizajna.

Princip na kom je zasnovana hemijska olovka oponaša funkcionisanje rol-on dezodoransa

Prosto dodavanje mastila iz naliv-pera u hemijsku olovku, međutim, nije bilo rešenje. Moralo je da se redefiniše samo mastilo.

Laslo se obratio bratu Đerđu, zubaru koji je uz to bio i talentovani hemičar.

Laslo je shvatio da se mastilo koje se koristi u naliv-perima suviše sporo suši i da mu je potrebno nešto nalik boji koja se koristi za štampanje novina. Đerđ je smućkao viskozno mastilo koje se lako nanosilo, a brzo sušilo.

Štaviše, ova olovka koristila je manje mastila od naliv-pera koja su curila i ostavljala fleke.

• Ko je izmislio karantin, zaštitne maske i vakcine
• Preminuo autor romana Forest Gamp
• Zašto pronalazak vakcine za Kovid-19 znači „mužu“ više kraba

„Drugim ljudima je to već padalo na pamet pre, ali je bilo na njemu, u saradnji sa bratom - koji je bio dobar hemičar - da potrefi pravu teksturu mastila", kaže Kurtin.

„Ono veoma podseća na štamparsku boju i ne razmazuje se."

Princip na kom je zasnovana hemijska olovka oponaša funkcionisanje rol-on dezodoransa - gravitacija vrši pritisak na kotrljajuću kuglicu sa stalnim dotokom mastila dok se kuglica kreće po površini za pisanje.

Kad se olovka ne koristi, kuglica stoji tesno uz kraj rezervoara za mastilo, sprečavajući da vazduh uđe i osuši ga.

Hemijskim olovkama najčešće nestane mastila mnogo pre nego što se isuše.

Laslu je odobren patent za njegovu novu olovku u Velikoj Britaniji 1938. godine, ali je Drugi svetski rat osujetio njegove planove da plasira novi izum. Pošto su Laslo i njegov brat bili Jevreji, odlučili su da pobegnu iz Evrope 1941. godine i emigrirali su u Argentinu.

Tamo se Laslo vratio novom izumu, uz pomoć kolege begunca Huana Horhea Mejnea.

Prvi „birom", kako je postao poznat u Argentini, pušten je u promet 1943. godine, dok je rat još besneo u Evropi i na Pacifiku.

Taj dizajn je zainteresovao britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (RAF), koje je naručilo 30.000 komada: olovke je mogla da koristi posada aviona na velikim visinama za razliku od naliv-pera, koja su često curila zbog promene pritiska.

Inače je olovka bila malo poznata izvan njenog južnoameričkog doma - nekoliko prvobitnih modela koji se trenutno prodaju na onlajn aukcijama svi potiču iz Argentine.

Gimbels je naručio 50.000 primeraka nove hemijske i prve nedelje prodao 30.000 olovaka

Dve američke kompanije - Everšarp i Eberhard Fejber - udružile su se 1945. godine da licenciraju novu olovku za američko tržište, potrošivši pola miliona dolara (7,2 miliona dolara u današnjem novcu) da bi objedinile prava za Severnu i Centralnu Ameriku.

Ali bile su isuviše spore..

Američki biznismen Milton Rejnolds išao je u posetu Buenos Airesu i bio impresioniran novom olovkom - kupio ih je nekoliko i po povratku u Ameriku osnovao kompaniju Rejnolds internešenel pen da bi na tržištu plasirao novi dizajn.

Ključno, Rejnoldsov dizajn imao je dovoljno izmena da se razlikuje od patenta Lasla Biroa i bio je prvi koji je ušao u prodaju u oktobru iste godine.

Ona je gotovo momentalno postala alatka koju su svi morali da imaju.

Kao što je pisao novinar časopisa Tajm, „hiljade ljudi samo što nisu izgazili jedni druge prošle nedelje da bi svaki od njih potrošio 12,50 dolara na novo naliv-pero", napomenuvši da je nova olovka zahtevala punjenje svake dve godine.

Gimbels je naručio 50.000 novih olovaka i prve nedelje prodao 30.000 primeraka.

Prema Tajmu, Gimbels je u prvih šest meseci zaradio više od 5,6 miliona dolara od prodaje novih olovaka (81 miliona dolara u današnjem novcu).

Biro olovka danas se možda smatra svakodnevnim, gotovo potrošnim predmetom, ali isplati se malo ustuknuti i diviti se jednostavnosti njene funkcionalnosti koja ne pravi nikakve brljotine, kaže Kurtin.

„To je jedna od onih zvezda dizajna koju svi obožavaju."

Prva generacija hemijskih olovaka oponašala je stil naliv-pera. Bile su napravljene od metala i morale su da se dopunjavaju mastilom.

Rejndols je naglašavao mogućnost da piše dve godine bez dopune, što je iskustvo koje je bilo čitavim galaksijama udaljeno od korišćenja običnog naliv-pera.

Hemijske olovke možda nisu odavale knjiški stil vlasnika kao naliv-pera, ali su se i dalje doživljavale kao poželjni predmeti.

Ukoliko ste želeli baš jeftino sredstvo za pisanje, koristili biste običnu olovku.

Ali ovo je stvaralo problem. Toliko je kompanija - uključujući Everšarp i proizvođača naliv-pera Parker - uskočilo na tržište hemijskih olovaka da je ono postalo prezasićeno.

Ljudi su kupovali punjenja, ali nisu kupovali još olovaka.

Potez genija koji će zauvek izmeniti hemijske olovke nije potekao iz SAD, već iz Francuske.

Majkl Bik bio je francuski industrijalista poreklom iz Italije, koji je vodio kompaniju za proizvodnju hemijskih olovaka.

„Niko nije razumeo bolje od Marsela Bika snagu alhemije 20. veka koja se očitavala u odnosu između količine i niskih troškova", glasila je njegova osmrtnica u britanskom listu Independent kad je umro 1994. godine.

„Ovoj formuli on je dodao magični katalizator potrošne robe. Nije izumeo ništa, ali je gotovo savršeno razumeo masovno tržište."

Bik je shvatao da su hemijske olovke do tada bile prestižan proizvod - alternativa osmišljena tako da se redovno zamenjuje mogla bi da bude mnogo jeftinija.

Bik je kupio rashodovanu fabriku blizu Pariza i pokrenuo novu kompaniju Sosijete Bik.

Marketinški direktor ga je savetovao da skrati prezime u pisanju kako bi stvorio momentalno prepoznatljivu marku od tri slova.

Poznati logo kompanije, Bik Boj, imao je za lice glatku loptu bez ikakvih crta - što je bila referenca na metalnu lopticu na vrhu olovke.

„Prva hemijska olovka u Velikoj Britaniji koštala je oko 55 šilinga (82,50 funti prema cenama izu 2020. godine)", kaže Kurtin.

„Jedan od Bikovih biroa koštao je svega šiling. Kombinovao je funkcionalnost sa dostupnošću."

Nova olovka imala je jednako dramatične posledice po sam čin pisanja, kaže Dejvid Saks, kanadski novinar koji je napisao knjigu Osveta analognog.

„Hemijska olovka bila je ekvivalent današnjeg smartfona. Pre toga, pisanje je bilo stacionarni čin koji je morao da se obavlja u određenom okruženju, na određenoj vrsti stola, sa svim drugim propratnim elementima pri ruci koji su vam omogućavali da pišete."

„Hemijska olovka je učinila da pisanje postane nešto što može da se radi bilo gde. Pisao sam na snegu i kiši, pozadi na ATV-u, na brodu na pučini i usred noći", kaže Saks.

Biroi ne troše baterije, ne moraju da se uštekaju u nedođiji i mogu da stanu i u najmanji džep.

„Omanu samo ako se potroše", dodaje Saks.

Hemijska olovka je potvrda, kaže Saks, jednog od postulata „stvarno dobrog dizajna - toliko se utopi da praktično nestane.

Da hemijska olovka ne postoji i lansirate sada jednu na Kikstarteru, bila bi to najveća stvar ikad", kaže on.

Jedan od glavnih razloga zašto se Bikova jeftina i vesela olovka toliko dobro primila bilo je zahvaljujući promenama u tehnici proizvodnje.

Masovna proizvodnja plastike omogućila je novim hemijskim olovkama da se prave na veoma jeftin način.

Narednih decenija, ove olovke postale su još jeftinije, a da im se nije umanjila sposobnost da pišu.

„Osnovni, jeftini model koji je napravio Bik radi jednako dobro kao i pre 50 ili 60 godina", kaže Saks.

Pisac Filip Henšer, koji vodi i kurs kreativnog pisanja na Univerzitetu Bat Spa u Velikoj Britaniji, 2012. godine je napisao knjigu o pisanju rukom Mastilo koje nedostaje u kom je veličao hemijsku olovku.

On kaže da Bik ne samo da je našao način da proizvodi ogromne količine na jeftin način, već je, najvažnije od svega, od samog početka nabasao na trijumfalni dizajn.

„Ukoliko imate proizvod kom ne treba usavršavanje - samo sitne izmene koje su redovno pravljene na Bikovim olovkama od šezdesetih - verovatno nemate prevelike troškove proizvodnje."

Proizvođena od 1950. godine, olovka „kristal" prodala se u nepojmljivim količinama: do 2006. godine stigla je do 100 milijardi prodatih primeraka. To je toliko svakodnevni predmet da je lako zanemariti njegove prednosti.

Heksagonalno telo čini da ga je lako uhvatiti ruku; „providni cilindar vam omogućuje da vidite kako se troši mastilo", kaže Henšer.

Sićušna rupa u telu izjednačuje pritisak vazduha unutra i van olovke. A potom je tu mastilo, koje se osuši posle svega nekoliko sekundi umesto desetak.

„Da budem savršeno iskren, Bikova olovka je takvo čudo da više ni ne razmišljate o njemu."

„Morate da pogledate malo i efekat koji je Bikov biro ostavio na Afriku", kaže Henšer.

„Bik ga je reklamirao kao nešto veoma moderno. On je zaista transformisao afričko društvo. Prosto nije bilo načina da ljudi pišu lako pre Bika."

Milijardu i milijardu jeftinih hemijskih olovaka koje su napravili razni proizvođači od pedesetih naovamo ostavili su, međutim, drugo trajno nasleđe koje se mnogo manje hvali.

Njihova potrošna priroda dovela je do ogromne količine plastičnog otpada.

Smatra se da se samo u Americi svake godine baca više od 1,6 milijardi komada hemijskih olovaka.

„Tih 100 milijardi prodatih hemijskih olovaka verovatno je i dalje na deponijama", kaže Kurtin, istakavši da su u većini slučajeva tela samih olovaka u savršenom stanju da se koriste iznova i iznova.

„Samo zato što se mastilo osušilo, mi bacimo čitav proizvod. To je stvarno krajnje neobično."

Proizvođači hemijskih olovaka svesni su ove krize zagađenja plastikom.

Sam Bik proizvodi čitav dijapazon olovaka napravljenih od 74 odsto reciklirane plastike.

Više proizvođača promoviše ideju ponovnog punjenja za plastične olovke i ne samo za metalne koje se prodaju po prestižnoj ceni.

Drugi proizvođači olovaka zamenili su plastično telo cevima od kartona ili metala - upravo od onog materijala od kog su pravljene prve prestižne hemijske olovke pre više od sedam decenija.

Naša kultura u kojoj je digitalno na prvom mestu možda favorizuje ekran u odnosu na papir, ali Saks smatra da jeftine hemijske olovke nikada neće nestati.

„Kad ljudi iz tehnološkog sektora govore o zastareloj tehnologiji, oni nikad ne tvrde da su to olovke. Čak i Mark Zakerberg i Ilon Mask uvek uz sebe drže gomilu hemijskih olovaka."

---

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

( BBC Serbian Naslovna strana )