NEKO DRUGI
Nove solidarnosti
Ne trebaju nama povratak na selo ili u prirodu - treba nam povratak ljudskoj prirodi. Jer ljudska bića jesu i univerzalno i potpuno prirodno sklona empatiji, saradnji, ispomoći, igri, ljubavi i solidarnosti
Osnovno pitanje sociologije glasi: šta drži ljude na okupu? Kako to da se ljudi ne rasprše u gomilu sebičnih, izolovanih i atomizovanih pojedinaca koji su zainteresovani jedino za sebe i svoje džepove?
Jednostavno rečeno, kako je društvo uopšte moguće? O tome su posebno mislili i velikani poput Hobsa, Loka i Rusoa, zapitkujući se otkud taj misteriozni i prećutni društveni ugovor među ljudskim životinjama. Dok je odgovor ponudio tek osnivač sociologije Emil Dirkem. Prema Dirkemu, u osnovi društva je – solidarnost.
Dirkem je živeo i radio krajem 19. i početkom 20. veka, u periodu kad se njegova rodna Francuska intenzivno modernizovala, industrijalizovala i urbanizovala. Bilo je to i doba snažnih društvenih sukoba i političkih kriza (poput afere Drajfus), kao i temeljnog razaranja svih tradicionalnih obrazaca života. Ljudi su masovno napuštali sela i dolazili u gradove, industrija je zamenila poljoprivredu, a nuklearna porodica (muž, žena i deca) zamenjuje proširenu porodicu ili porodičnu zadrugu. Železnica je najzad povezala francusku provinciju sa gradovima, razvijaju se masovno obrazovanje i štampa, i pojavljuju do tada nezamisliva naučna i tehnološka otkrića.
Međutim, tada, kao i danas, mnogi se pitaju – a čemu to vodi? Kuda to idemo? Kad smo ukinuli monarhiju, propadaju sela, nestaju vera u boga i tradicionalna porodica? Stvaramo li novog čoveka koji je upadljivo otuđen, sebičan i usamljen? Ta popularna osećanja i masovne bojazni ponajbolje je izrazio Munkov Krik (1893). Kraj je stoleća ili Fin de siècle. Da li će nastupiti i kraj, slom ili – smrt društva?
Sekularni Jevrejin i nepokolebljivi republikanac Dirkem odvažno je poručio – ne, nipošto i naprotiv. Ljudi će ostati na okupu. Kako to? Pa tako što među ljudima, i u osnovi modernog društva postoji solidarnost. I to ne bilo kakva već jedna nova, tzv. organska solidarnost. Naime, u tradicionalnim, seljačkim društvima vladala je solidarnost koja je mehanička i koja se temeljila na našim međusobnim sličnostima (po izgledu, mišljenju, verovanju i ponašanju). Dok novu, modernu, organsku solidarnost čine naše razlike, naša međupovezanost i naša međuzavisnost.
Dakle, u modernom društvu solidarni smo baš zato što smo različiti, a ne slični ili isti. I Dirkem je bio u pravu. Danas znamo da se Francuska nije raspala, da društvo nije postalo rulja otuđenih sebičnjaka, kao i da su tadašnji strahovi od bauka modernog društva bili neopravdani. A zašto ih onda uporno podgrevamo i ponavljamo?
Premotajmo stoleće i kusur unapred, i ljudi su iznova uplašeni, užasnuti i teskobni, otprilike kao na Munkovom remek-delu. Izazov koronavirusa učinio je da se pribojavamo kolapsa zdravstvenog sistema i/ili ekonomije, ali i sloma društva u celini. Izolovani, zatvoreni, karantinirani, u dobu kada svaki susret, poljubac ili dodir predstavljaju rizik. Mnogi će krivca za pandemiju videti u našem modernom, sekularnom i urbanom životu koji je misteriozno “naljutio” majku prirodu. I naivno romantičariti o povratku na udobno i bezopasno selo. Ili bar vikendicu van grada.
Pa ipak, i u inicijalnim mesecima po izbijanju epidemije covida-19 ljudi su ostali na okupu, čak i ako su bili fizički izolovani po betonskim soliterima. Ostajali su organski solidarni. I nije bilo ama baš nikakve masovne panike i društvenog kolapsa u vidu razbijanja izloga, pljačkanja prodavnica i spaljivanja automobila, a ponajmanje (porasta) ubistava i silovanja. Vrhunac sitnosopstveničkih interesa bio je u gomilanju toalet-papira, a što je odmah postalo predmet sprdnje. Upravo suprotno popularnim i pomalo neukim očekivanjima, zapravo smo prisustvovali eksploziji solidarnosti, ispomaganja, poštovanja, poverenja, ljubaznosti i humora.
Samo se prisetimo. Nebrojeni pojedinci i lokalne zajednice (samo)organizuju se širom sveta da bi pomogli bolesnima, starima, medicinarima, susedima i ljudima u nevolji. I u Srbiji niču digitalne ili Fejsbuk grupe za pomoć sugrađanima u karantinu, baš kao i analogni papiri sa selotejpom po ulaznim vratima zgrada – o spremnosti suseda da pomognu oko kupovine lekova, nabavke ili šetnje kućnih ljubimaca. Imali smo volontere za besplatnu psihološku pomoć, za besplatno učenje jezika, majstore koji besplatno popravljaju po kućama, osobe koje su ručno šile i poklanjale maske za lice (ali i garderobu, konzerviranu hranu, lekove i slično), organizovali smo virtuelne koncerte, predstave, susrete, druženja i ispijanja kafa. Aplaudirali smo lekarima, kao i jedni drugima.
I zato ne trebaju nama povratak na selo ili u prirodu – treba nam povratak ljudskoj prirodi. Jer ljudska bića jesu i univerzalno i potpuno prirodno sklona empatiji, saradnji, ispomoći, igri, ljubavi i solidarnosti. I upravo to je ono što čini društvo mogućim, kako je pisao Dirkem. A što je takođe jedna od važnih socioloških lekcija koju nas je naučila pandemija covida-19 u ovoj godini. Mnogi ljudi su nažalost preminuli, ali društvo će preživeti. Bar ako ostanemo solidarni.
Autor je sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
( Aleksej Kišjuhas )