Da li vam se uvijek dopada ono što želite
Davne 1970. godine izveden je sramotan eksperiment na psihijatrijskom pacijentu u Nju Orleansu. Znamo ga samo kao pacijenta B-19
Do nedavno se pretpostavljalo da, ako nešto želimo, to je zato što nam se sviđa. Nauka sada dovodi u pitanje tu ideju - i ukazuje na put do mogućeg leka za zavisnost.
Davne 1970. godine izveden je sramotan eksperiment na psihijatrijskom pacijentu u Nju Orleansu. Znamo ga samo kao pacijenta B-19.
B-19 je bio nesrećan. Imao je problem sa drogom i izbačen je iz vojske zbog homoseksualnih sklonosti.
Kao deo njegove terapije i pokušaj da ga „izleči" od homoseksualnosti, njegov psihijatar Robert Hit zakačio je elektrode u njegov mozak, povezujući ih sa onim što je - u to vreme - smatrano centrima zadovoljstva mozga.
- Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite
- Zašto su neki ljudi okrutni i uživaju u tuđem bolu
- Pet stvari o kojima muškarci ne govore
Dok su elektrode bile pričvršćene, B-19 je imao moć da ih uključi pritiskom na dugme. I pritiskao je to, i pritiskao, i pritiskao - više od hiljadu puta u sesiji.
„Zbog toga se osećao vrlo, vrlo seksualno uzbuđenim", kaže Kent Beridž, profesor biopsihologije i neuronauke sa Univerziteta u Mičigenu.
B-19 je osetio poriv da mastrurbira. Sa uključenim elektrodama, muškarce i žene smatrao je seksualno privlačnim. A kada su uklonjene elektrode, on je snažno protestovao.
Robert Hit primetio je nešto neobično. Kada je pitao B-19 da opiše kako se oseća zbog elektrode, očekivao je da koristi rečnik poput „fantastično", „neverovatno", „divno". Ali nije.
U stvari, izgleda da uopšte nije uživao u iskustvu.
Pa zašto je nastavio da pritiska dugme i zašto je protestovao kad su elektrode uklonjene?
Kent Beridž kaže da moramo početi sa prepoznavanjem činjenice da, iako B-19 nije uživao u senzacijama koje proizvode elektrode, on je ipak želeo da ih uključi.
Ali to zvuči kao zagonetka, kontradikcija.
Mnogo godina su psiholozi i neuronaučnici pretpostavljali da ne postoji stvarna razlika između toga da vam se nešto sviđa i da nešto želite.
„Sviđati" i „želeti" zvuče kao dve reči koje obuhvataju iste pojave. Sigurno, kad ujutru poželim šoljicu kafe, to je zato što volim kafu?
Uz ovu pretpostavku - da se želja izjednačava sa sviđanjem - postojala je još jedna. Mnogi veruju da u mozgu postoji sistem koji uključuje hormon dopamin, koji pokreće i želju i naklonost.
Štaviše, činilo se da postoje uverljivi dokazi da je dopamin od suštinske važnosti za zadovoljstvo.
Pacovi, poput ljudi, vole slatke stvari, ali kada im se dopamin ukloni iz mozga, i kada su im slatke supstance stavljene u kaveze, prestali su da traže ovu hranu.
Zaustavite dopamin, mislilo se, i zaustavili ste zadovoljstvo.
Da li je ovo bilo tačno?
Kent Beridž je pronašao još jedan način da istraži vezu između dopamina i zadovoljstva.
Nakon uklanjanja dopamina iz mozga pacova, hranio je pacove šećernom supstancom.
„I na naše iznenađenje, pacovima se ukus još sviđao. Zadovoljstvo je i dalje bilo tamo!"
U drugom eksperimentu u njegovoj laboratoriji, nivo dopamina je povećan kod pacova, što je dovelo do ogromnog povećanja u ishrani - ali bez očiglednog povećanja naklonosti.
Možda se pitate kako naučnik u laboratorijskom belom mantilu može reći da li glodar uživa.
Pa, odgovor je da pacovi imaju izraz lica kao ljudi. Kad pojedu slatku supstancu, oblizuju usne; kad je nešto gorko, otvaraju usta i odmahuju glavom.
On uči ljude u Japanu da slobodno plaču:
Šta se onda dešava? Zašto pacovi i dalje vole hranu koju više ne žele?
Kent Beridž je imao hipotezu, ali bila je toliko gruba da čak ni on zapravo nije verovao u nju - bar ne dugo.
Da li je moguće da želeti nešto i sviđati se odgovara različitim sistemima u mozgu? I da li je moguće da dopamin nije uticao na sviđanje - sve se vrtelo oko želje?
Mnogo godina naučna zajednica je ostala skeptična. Ali sada je teorija postala široko prihvaćena.
Dopamin povećava iskušenje. Kad ujutro ustanem i vidim aparat za kafu, dopamin je taj koji me tera da skuvam šolju kafe.
Dopamin pojačava iskušenje za hranom ako ste gladni i tera pušača da zaželi cigaretu.
Najupečatljiviji dokaz da sistem dopamina puca u želji, a ne u volji, dolazi ponovo od nesrećnog laboratorijskog pacova.
U jednom eksperimentu, Kent Beridž je na kavez za pacova pričvrstio mali metalni štapić koji je dodirivanjem proizvodio lakši električni udar.
Normalan pacov nauči, nakon jednog ili dva dodira, da se drži podalje od štapa.
Ali aktivirajući dopaminski sistem pacova, Beridž je uspeo da natera glodara da ga štap zaokupira.
Približio bi mu se, njuškao ga, priljubio bi mu se, dodirivao šapom ili nosom.
Pa čak i nakon primanja manjeg šoka, vraćao bi se s vremena na vreme u roku od pet ili deset minuta, pre nego što je eksperiment zaustavljen.
- Zašto je svet prepun nesposobnih, a dobro plaćenih ljudi
- Seksualni terapeuti: Kako popraviti loš seks
- Kako da znate da li patite od sindroma uljeza
Možda ovo objašnjava moje navike pijenja kafe.
Ja želim i volim jutarnju šolju kafe. Popodnevnoj šoljici kafe nekako ne mogu da odolim - a ukus mi je gorak i neprijatan. Želim, ali ne sviđa mi se.
Nije potcenjivanje ako se kaže da je Kent Beridž transformisao naučno razumevanje ljudske želje i motivacije.
Tvrdi da je želja osnovnija od sviđanja. Na kraju, za očuvanje naših gena nije važno da li volimo seks ili hranu. Daleko je važnije da li želimo seks, i da li tražimo hranu.
Najvažnija posledica razlike između želje i sviđanja je uvid koji nam nudi o zavisnosti - bilo da se radi o drogama, alkoholu, kocki, a možda čak i o hrani.
Za zavisnika, želja postaje odvojena od sviđanja. Sistem dopamina saznaje da određeni znakovi - poput pogleda na aparat za kafu - mogu doneti nagrade.
Nekako, na načine koji nisu potpuno razumljivi, sistem dopamina za zavisnika postaje senzibilizovan.
Želja nikada ne nestaje, a pokreću je brojni znakovi. Zavisnicima potrebu za uzimanjem droga može izazvati prizor šprica, kašike, čak i odlazak na zabavu ili boravak na uglu ulice.
Ali oni koji žele ne prestaju da odlaze - ili ne vrlo dugo. Zbog toga su zavisnici od droga izuzetno podložni recidivima.
Oni žele ponovo da uzmu drogu, čak i ako im pruža malo ili nimalo zadovoljstva.
- Korona virus: Moguće dugoročne posledice po mentalno zdravlje
- Strah od matematike - srce brže radi, znoje se dlanovi, ali rešenje postoji
- Možemo li se izgubiti u gubljenju vremena
Za pacove, senzibilizacija za dopaminom može trajati pola života. Zadatak istraživača je da sada otkriju mogu li preokrenuti ovu senzibilizaciju - kod pacova, a zatim i kod ljudi.
Ali, vratimo se pacijentu B-19.
Bio priključen na takozvanu elektrodu za zadovoljstvo i neprestano je pritiskao dugme da bi ga aktivirao, ali ipak nije izrazio oduševljenje nastalim senzacijama.
U to vreme se psihijatar Robert Hit pitao da li je slabo izrazio svoja osećanja. Sada imamo ubedljivije objašnjenje.
Verovatnije je da B-19 zaista nije uživao u osećajima koje je dugme izazvalo, ali da je ipak bio prinuđen da pritisne dugme.
Što se mene tiče, idem na drugu šolju kafe.
Dejvid Edmonds je voditelj programa The Big Idea na BBC Svetskom servisu. Poslučajte njegov intervju sa Kentom Beridžom od 12. decembra 2020.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )