Da li socijalna preduzeća mogu da nadoknade gubitke tradicionalnog upravljanja?

Polje istraživanja socijalnog preduzetništva još uvek luta između ekonomije i sociologije. Nekoliko članaka o ovom fenomenu odaje priznanje sociologiji kao značajnom polju doprinosa istraživanja teme rada socijalnih preduzeća, definišući ih upravo kao sociološki konstrukt.

Socijalno preduzetništvo je postalo interesantno istraživačima u poslednjih 25 godina, mada jedinstvene definicije tog preduzetništva još uvek nema. U poslednjih nekoliko godina istraživanja socijalnog preduzetništva doživela su rast. Dokazano je da upravo mala preduzeća umnogome doprinose ekonomskom razvoju zemalja, što je inspirisalo istraživače zainteresovane za tu temu da provere koje to vrednosti ovaj tip preduzetništva donosi ekonomiji i društvu u zemljama gde su ona prisutna.

Zbog toga se može zaključiti da je potreban multidisciplinarni pristup, budući da ova tema može biti interesantna oblastima kao što su ekonomija, političke nauke, menadžment i sociologija. Tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, države su prepoznale potrebu da se nešto mora menjati u slabom upravljanju institucijama finansiranim iz javnog budžeta. Sprovedene reforme planirane su tako da zamene prethodno nedovoljno efikasne sisteme, koji su se zvali “novim javnim menadžmentom”. Mane su bile očigledne: nefleksibilnost, birokratska infrastruktura, monopol državnog vlasništva, centralizacija, neefikasnost i manjak poverenja. Rast socijalnog preduzetništva u poslednjim decenijama dvadesetog veka postao je primetan, kao odgovor na tradicionalni, birokratski model upravljanja (Hood, 1991). Upravo zbog toga, po nekim autorima, nastaje model javnog upravljanja, koji zagovara korišćenje modela privatnog sektora i organizacionih ideja, kao i vrednosti da unaprede efikasnost i usluge orijentisane ka javnom sektoru. (Osborne D, Geabler T, 1992)

Društvo ima načine da odgovori na socijalne probleme koji su sve prisutniji. Zbog toga je veliki broj neprofitnih organizacija postavio set društvenih ciljeva i ciljeva zaštite životne sredine kao “zvezdu vodilju” u svom delovanju. Novi oblik preduzetništva - socijalno preduzetništvo postavilo je ciljeve rešavanja problema u oblasti socijalne politike i zaštite životne sredine. Iako nema jedinstvene definicije, istraživači ove problematike slažu se da socijalno preduzetništvo ne sme biti zanemareno, budući da pruža doprinos većem broju disciplina, kao i onima koji se ovim oblikom preduzetništva bave.

Prethodno se nametnulo nekoliko problema “novog javnog menadžmenta” i otvorio se prostor za razvoj socijalnih preduzeća:

- Ignorisanje razlike između javnog i privatnog u smislu učešća države.

- Uska definicija efikasnosti, koja ne može uvek biti merena kvantitativno, već kvalitativno u sekundarnim rezultatima na sredinu (smanjenje zagađenja, angažovanje marginalizovanih društvenih grupa…).

Upravo su zbog toga najpreciznije definicije socijalnih preduzeća one koje ih vide kao “pojedince i organizacije uključene u preduzetničke aktivnosti sa ciljevima koji su u interesu društva. Socijalno preduzetništvo kreira vrednosti, juri nove prilike, inovativno je i fleksibilno, deluje hrabro, akumulira resurse koji nisu predmet kontrole i predstavlja snažnu dozu odgovornosti”, kako navodi J. Gregory Dees koji se smatra i “ocem socijalnog preduzetništva”. (Dees, 1998)

Snažni društveni zaokreti, koji nastaju kao proizvod delovanja socijalnih preduzeća, predstavljaju differentia specifica ovog pojma. Usmereni ka rešavanju društvenih problema, socijalni preduzetnici u svom radu koriste drugačije (inovativne) forme da doprinesu razvoju društva, kako u svojoj studiji navode Alvord, Braun i Lets (Alword, Brown & Letts, 2004).

Zašto su uspješna socijalna preduzeća

Izostankom državne podrške ranijim oblicima novog javnog upravljanja, socijalna preduzeća uspevaju da reše probleme. Upravo je glavni cilj njihovog funkcionisanja izgradnja sistema društvenih vrednosti, retko postizanje maksimalnog profita. Socijalna preduzeća koriste brojne kriterijume koji se obrađuju u cilju utvrđivanja uspešnosti njihovog rada, a ti kriterijumi nisu samo finansijski rezultat. Tako se kao primeri mogu navesti vraćanje društvenoj zajednici i uticaj na neposredno okruženje, kao i izveštaj o održivosti koji pripremaju brojna preduzeća na kraju svake godine. Socijalna preduzeća rade na principima stvarnog tržišta i prate njegove potrebe. Ono što ih razlikuje od drugih kompanija koje su osnovane na drugačijim principima jeste to što slušaju signale tržišta i ispunjavaju one potrebe koje su manje profitabilne od tradicionalnih preduzetnika, suviše male, ili suviše velike, za državne vlasti.

Socijalna preduzeća nisu predmet direktnog pritiska akcionara, te mogu pratiti svoju društvenu misiju, ili misiju održivog razvoja bez ikakvih prepreka. Na putu ka ostvarivanju ciljeva, ona planiraju dugoročno, rade po principu pokušaja i greške, ali su njihovi napori cenjeni, a rast im je spor i stabilan. Procenjuje se da socijalna preduzeća pružaju indirektan doprinos privredi, kroz poboljšanje društvenog okruženja i povećanje produktivnosti radnika. (Bahmani, Galindo. & Mendez, 2010)

Kako Evropa vidi socijalno preduzetništvo

Dovoljno je pomenuti da u Evropi postoji dva miliona socijalnih preduzeća i da ona predstavljaju oko 10% svih kompanija na teritoriji Evropske unije. Više od 14 miliona ljudi, ili oko 6,5% zaposlenih na teritoriji EU, radi za kompanije u oblasti socijalnog preduzetništva. Te kompanije imaju različite pravne osnove i deluju u raznim oblastima: od ekonomije, do bankarstva, posredovanja u zapošljavanju i organizovanja različitih radionica za ekonomsko osamostaljivanje.

Uticaj globalizacije, tehnološkog napretka i ekonomskih kriza usmerile su pažnju Evrope na socijalnu ekonomiju, čiji je prevashodni cilj da ublaži negativne posledice pomenutih fenomena. Čak i pored toga, situacija je različita od države do države, budući da postoje različiti zakonski okviri, finansijske mere podrške, ali nije usaglašena i usvojena opšteprihvaćena definicija socijalne ekonomije.

Kao što je napred pomenuto, pitanje zakonskog okvira predstavlja prvu prepreku razvoja socijalnog preduzetništva. (...) Perspektiva socijalne ekonomije je blistava, pitanje je forme koja će joj dozvoliti dalje razvijanje.

Autorka je sociološkinja

(politicki-pregled.rs)

( Ana Pataki )