Kineski gambit Evropske unije

Pred sam kraj 2020. godine, Evropska unija i Kina su objavile da se privode kraju pripreme za zaključivanje Obuhvatnog sporazuma o investicijama (Comprehensive Agreement on Investment - CAI) između dva ekonomska giganta. To će biti „najambiciozniji sporazum koji je Kina ikada zaključila“, ističe se u zvaničnom saopštenju Evropske komisije.

Sporazum olakšava evropskim kompanijama pristup kineskim tržištima, otklanja (ili bar ublažava) uslove koje kineske vlasti postavljaju u pogledu zajedničkih ulaganja i transfera tehnologije u nekim sektorima, uvodi ravnopravniji tretman sa kineskim državnim preduzećima i viši stepen regulatorne transparentnosti. Kina, s druge strane, prihvata određene obaveze u oblasti ekološke zaštite i radnih prava, pre svega pristajanjem da „kontinuirano ulaže napor i radi“ na ratifikaciji Konvencije o prinudnom radu.

Na papiru to izgleda kao dobitak ne samo za evropsku industriju, već i za ljudska prava. Ali nisu sve reakcije na sporazum pozitivne. Komentari u Sjedinjenim Državama kretali su se od razočaranja do pokazivanja otvorenog neprijateljstva. Po mišljenju zagovornika tvrde linije, uključujući i zvaničnike iz odlazeće Trumpove administracije, takva odluka Evropske unije je ustupak kineskoj ekonomskoj moći i velika pobeda kineske diplomatije.

Razočarani su i umereniji komentatori, kao što je Bidenov savetnik za nacionalnu bezbednost. Dolazeća Bidenova administracija bi više volela da je prethodno uspostavljen jedinstven front prema Kini potpisivanjem sporazuma između Amerike i Evrope.

Neki ovakav potez Evropske unije tumače naivnom verom u obećanja koje Kina nudi u oblasti zaštite ljudskih prava. Guy Verhofstadt, bivši belgijski premijer i član Evropskog parlamenta, objavio je tvit u kom kaže„da kineski potpis na sporazumu o ljudskim pravima nije vredan ni papira na kom je napisan“.

Evropsko-kineski sporazum otvara suštinski važna pitanja o postpandemijskom globalnom poretku. Kako urediti strateške i ekonomske odnose između vodećih sila i njihovih veoma različitih institucionalnih i političkih aranžmana? Takođe, mogu li demokratije ostati verne svojim vrednostima ako investiraju u Kinu i trguju sa njom?

Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo prihvatiti dve činjenice. Prvo, nemoguće je zamisliti dublji razdor između kineske ekonomije i ekonomija zapadnih zemalja koji ne bi doveo do ekonomske katastrofe. Drugo, zapadne zemlje, bilo pojedinačno ili kolektivno, ne mogu prinuditi Kinu da promeni ekonomski model u kom država ima vodeću ulogu i ne mogu je naterati da svoj režim ljudskih i radnih prava učini manje represivnim.

Trgovinski i investicioni sporazumi neće od Kine napraviti tržišnu ekonomiju zapadnog tipa niti funkcionalnu demokratiju. Najviše što možemo postići jeste novi globalni režim koji uvažava raznolikost ekonomskih i političkih sistema i ne ugrožava koristi od međunarodne trgovine i investicija.

To ne znači da zapadne zemlje koje sarađuju sa Kinom u ekonomskoj sferi treba da zaborave na ljudska prava i sopstvena politička opredeljenja. To samo znači da Amerika i Evropa moraju odabrati ciljeve koji su možda manje ambiciozni, ali su zato dostižniji i u krajnjoj instanci lakše odbranjivi.

Dva takva cilja su posebno važna. Prvo, pravila trgovine i investiranja moraju osigurati da zapadne firme ne postanu direktne saučesnice u kršenju ljudskih prava u Kini. Drugo, ista pravila moraju zaštititi demokratske zemlje od kineskih praksi koje bi mogle potkopati njihove unutrašnje institucionalne aranžmane u oblasti rada, ekologije i nacionalne bezbednosti. Primarni cilj treba da bude poštovanje i zaštita zapadnih vrednosti, a ne njihov izvoz u druge zemlje.

Zato ključno pitanje u vezi sa sporazumom nije to da li će Evropska unija uspeti da transformiše kineski ekonomski sistem ili unapredi zaštitu ljudskih i radih prava u Kini. Čak i ako se tretman većinski muslimanske ujgurske manjine poboljša, represija disidenata i suzbijanje slobode govora svakako neće prestati. Čak i ako Kina ratifikuje Konvenciju o prinudnom radu - što nije izvesno - kineski lideri neće pristati na slobodne sindikate. Ovde je najvažnije da se Evropska unija ne odrekne primene sopstvenih politika kojima ograničava saučešće u kršenju ljudskih i radnih prava u Kini i kojima štiti nacionalnu bezbednost Evrope i evropske standarde u oblasti rada.

Evropska komisija tvrdi da ovaj sporazum omogućuje Evropskoj uniji da zaštiti „prostor sopstvenih državnih politika“, naročito u „osetljivim“ oblastima kao što su energija, infrastruktura i javne službe. U preostalim oblastima EU je već prilično otvorena za kineske investicije. Čime dolazimo do pitanja šta tačno Kina očekuje da dobije potpisivanjem ovog sporazuma?

Izgleda da Kina na ovaj način kupuje osiguranje za slučaj mogućih budućih restrikcija u Evropi. U sporazum je uključen mehanizam arbitraže koji predviđa da se potpisnice mogu žaliti ukoliko druga strana prekrši odredbe sporazuma. Ako pokušaj pregovora ne dovede do rešenja, spor se iznosi pred arbitražnu komisiju koja postupa u skladu sa unapred definisanim procedurama. Za Evropsku komisiju to je mehanizam koji će sprečiti kinesku stranu da odustane od prihvaćenih obaveza. Ali ni kinesku stranu ništa ne sprečava da isti mehanizam iskoristi u slučaju pokušaja ograničavanja pristupa kineskim kompanijama.

Takvi mehanizmi za rešavanje sporova veoma su važni za svaki funkcionalan globalni poredak. Ali šta će biti ako neka evropska zemlja odluči da ukine pravo ulaska nekoj od kineskih kompanija zato što ova zlostavlja radnike? Francuska je već zahtevala od velikih francuskih kompanija da u poslovanju sa inostranstvom poštuju međunarodne norme u oblasti ljudskih prava i ekologije.

Šta ako neke evropske zemlje usvoje oštrije mere za kineske kompanije sa sumnjivom predistorijom u oblasti rada i ekološke zaštite i tako im onemoguće da posluju u Evropskoj uniji? Da li bi arbitraža onda zaključila da je doneta odluka u skladu sa odredbama sporazuma? Isto tako, koliko će arbitri imati razumevanja za ograničavanje pristupa tržištima iz razloga „nacionalne bezbednosti“.

Odgovori na takva pitanja nisu sasvim jasni. Mnogo će zavisti od konačnog teksta sporazuma i mere u kojoj će arbitri biti spremni da otvorenost tržišta pretpostave samoproklamovanom „javnom interesu“ neke zemlje.

U svakom slučaju, želja Sjedinjenih Država da se uspostavi jedinstveni front prema Kini i činjenica da sporazum neće stvoriti slobodnu i tržišno orijentisanu Kinu nisu validni argumenti protiv ovog i sličnih trgovinskih i investicionih sporazuma. O sporazumu ne treba suditi po tome može li on pomoći Evropi da sopstveni sistem i vrednosti izveze u svet, već hoće li joj omogućiti da tom sistemu i vrednostima ostane verna.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

( Dani Rodrik )