Srđan Aleksić i rat u bivšoj Jugoslaviji: Zašto ne znamo dovoljno o istinskim herojima
Tri decenije od izbijanja rata na prostorima bivše Jugoslavije i danas se rijetko govori o ljudima koji su stali u odbranu sunarodnika bez obzira koje su nacionalnosti
O Srđanu Aleksiću se proteklih godina više govori - snimljen je i film Krugovi o stradanju Srbina iz Trebinja kog su 1993. ubili pripadnici vojske jer je branio prijatelja Bošnjaka, ali i to uglavnom o godišnjicama.
Tri decenije od izbijanja rata na prostorima bivše Jugoslavije i danas se retko govori o ljudima koji su stali u odbranu sunarodnika bez obzira koje su nacionalnosti.
„Niko nikada neće saznati koliko je bilo onih koji su pomagali žrtvama progona, jer se ta pomoć najčešće odvijala u tajnosti, obzirom da je uvek kažnjiva.
„Znam samo da ih je uvek više nego što se o njima zna i govori i dovoljno da nam svima budu učitelji", ističe Svetlana Broz, autorka knjige „Dobri ljudi u vremenu zla".
- Šta je Park pravednika i zašto ga još nema u Sarajevu
- Brčko: Mladi predlažu da most nosi ime Srđana Aleksića
- Genocid u Srebrenici očima dece
Postoji suštinska razlika između heroja građanske hrabrosti - koji su se suprotstavili organizovanoj doktrini zločina pripadnika sopstvene grupe (političke, nacionalne, etničke, verske, rasne, polne...) nad članovima neke druge i heroja koji je skočio u nabujalu reku ili ušao u kuću zahvaćenu požarom da spasi čoveka, kaže Broz u pisanom odgovoru za BBC.
„Ovog drugog niko neće nazvati izdajnikom".
Ovo su samo neki od primera moralne hrabrosti zabeleženi tokom ratova devedesetih na Balkanu.
Josip Rajl Kir - osiječki policajac koji se protivio ratu
Slavonac Josip Rajl Kir, diplomirani ekonomista, jedna je od prvih žrtava krvavog raspada Jugoslavije.
Gimnazijski profesor i jedan od prvih mirovnih aktivista, u osvit rata se našao na mestu načelnika Policijske uprave u Osijeku.
U vreme najžešće propagande sa srpske i hrvatske strane, aktivno je radio na tome da u njegovom reonu do sukoba ne dođe.
Kako se navodi na sajtu nevladine organizacije Garivo, koja mu je posthumno dodelila nagradu za građansku hrabrost, na sednici Skupštine Osijeka u junu 1991. javno za govornicom obećao:
„Dok sam ja načelnik Osječko-baranjske policijske uprave rata između Srba i Hrvata na ovom području neće biti".
Samo nekoliko nedelja kasnije ubijen je u Tenji, kod Osijeka 1. jula 1991. godine, iz zasede.
Za njegovo ubistvo osuđen je hrvatski policijac Antun Gudelj na ponovnom suđenju 2009. na 20 godina zatvora.
Refik Višća - dao život za 12 srpskih zarobljenika
Pripadnik Armije Bosne i Hercegovine (BiH) Refik Višća iz Zavidovića životom je spasio 12 srpskih ratnih zarobljenika u tamošnjoj tehničkoj školi početkom avgusta 1992.
Kad je ubijen imao je 37 godina i bio otac dvoje dece.
Višća je stao ispred kalašnjikova svog saborca i umesto pripadnika Vojske RS dovedenih iz Zenice - primio rafal.
Prema pisanju Al Džazire iz 2018, Višća i dalje nema ni ulicu ni trg, čak ni u Zavidovićima.
Duško Kondor - mirotvorac
Organizacija Garivo, na čijem čelu je Svetlana Broz, već 40 puta dodelila je nagradu za građansku hrabrost koja nosi naziv Duško Kondor.
Ovaj bijeljinski profesor i pedagog i jedan od osnivača Helsinškog odbora za ljudska prava u Republici Srpskoj ubijen je 2007, na kućnom pragu.
Prijavljivao je pretnje, ali nije imao policijsku zaštitu.
Pred smrt se izjasnio da je spreman da svedoči pred lokalnim sudovima protiv Srba optuženih za ratne zločine kojima je lično prisustvovao - poput hladnokrvnog ubistva 26 muslimana među kojima je bilo i dece, pod njegovim prozorom 1993. godine, navodi se na sajtu Gariva.
Igor Drvendžija, koji priprema doktorat o primerima građanske hrabrosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, za BBC kaže da ih vremenom pronalazi sve više - nažalost i na sreću.
„Nažalost što je do toga uopšte moralo da dođe, a na sreću da su se neki ljudi poneli na tako jedan pozitivan način.
„Očito ih nije bilo toliko da su mogli da naprave promenu, pošto znamo kako je rat tekao, već se radi o individualnim slučajevima, što im možda daje i veću snagu", ističe Drvendžija.
Amir Reko - sačuvao više od 40 srpskih civila
Goraždanac Amir Reko bio je najpre oficir Jugoslovenske narodne armije, a zatim komandant 43. Drinske brigade Armije BiH.
Ubrzo potom, leta 1992. dobio je naređenje da napadne selo Bučje, uglavnom naseljeno Srbima.
Iako su mu samo nekoliko dana ranije ubijeni članovi najuže porodice, Reko nije želeo osvetu.
Odbio je da napadne strateški važnog selo jer su tu bili i civili, po njegovoj proceni njih 44.
„Čak mi je bilo prigovarano da ne želim uraditi ono što je 'potpuno normalno', da sam slabić, izdajnik, a čak je poslana i druga jedinica da to učini i to sam morao spriječiti.
„Iako su neki od njih bili dobro naoružani, morao sam te ljude spasiti jer to nije bio način... zločin se nije smio dogoditi", izjavio je Reko 2017. za Dojče vele.
O Reku je snimljen dokumentarni film Makedonac, po njegovom nadimku.
Bošnjak, Srbin i Hrvat - tri vojnika i tri prijatelja
Nedavno je snimljen i dokumentarac Maglaj - rat i mir o sugrađanima koji su u ratu bili na suprotnim stranama, a danas su prijatelji.
Boro Jevtić, bivši pripadnik Vojske RS, Rizo Silkić, zvani Talijan, pripadnik Armije BiH i Marko Zelić, pripadnik Hrvatskog veća odbrane.
Ovo je lična priča tri ratnika tri armije u jednom ratu i tri radnika jedne fabrike u prethodnom miru, o kojoj su govorili i za Face TV.
Umesto da se ovakvi primeri ističu na sve strane, da se ulice i trgovi nazivaju po njima, da se prikazuju kao poželjni primeri - oni se ili se ne pominju ili se pominju kao negativci, primećuje Drvendžija.
„Ljudi koji su sasvim jasno delovali protiv rata i nadišli nacionalističku podelu i očit su primer građanske hrabrosti, često se nazivaju izdajnicima ili se govori da nisu dovoljno dobri Hrvati ili Srbi.
„Stanje mira, tolerancije i suživota za te koji ih osuđuju naprosto nije zanimljiva tema, naprotiv, ovakvi svetli primeri im podrivaju tezu o vekovnoj mržnji među narodima", ističe hrvatski istoričar.
Dečak Fahrudin - preživeo srpsko streljanje, a spasio ga Srbin lekar
Fahrudin Muminović iz Srebrenice jedini je preživeo streljanje 1995.
On je kao sedmogodišnjak sa ocem odveden pred streljački vod.
Srpske snage ispalile su u okolini Zvornika rafal na grupu muškaraca među kojima su i oni bili, ali je Fahrudin preživeo sasvim slučajno - pogođen je u nogu i ruku.
„On je izašao iz te mase, kako je u Haškom tribunalu opisao zaštićeni svedok PW 101, nadrealna scena poptuno.
„Nakon toga je naređeno vojnicima da ponovo streljaju, ali da su ti vojnici koji su pobili tolike ljude su to odbili jer se radilo o dečaku od sedam godina", prepričao je Senad Hadžifejzović, urednik televizije Face, pred intervju s Muminovićem.
Tad je iz kola hitne pomoći izašao lekar Srbin koji ga je odveo u bolnicu u Zvornik, svedočio je, dodajući da je po njegovim saznanjima, lekar preminuo.
Muminovići bi želeli da sretnu potomke čoveka čiji identitet nije obelodanjen.
„Želeo bih upoznati bilo koga od porodice lekara koji je spasio Fahrudina. Volio bih se sresti sa njima.
„Vidiš ti to - svugde ima dobrog i lepog naroda. Srbi su ga ubili, a eto, Srbin ga je i spasio. Šta ćeš ti tu da kažeš?", rekao je Ramo Muminović, Fahrudinov stric za Slobodnu Evropu.
Muminović je bio zaštićeni svedok u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju na suđenjima Zdravku Tolimiru i Ratku Mladiću.
Gorski Kotar - oaza mira, zahvaljujući Franji Starčeviću
Tokom ratnih godina od svih regija u Hrvatskoj jedino je Gorski Kotar bio pošteđen sukoba i nasilja.
To se nije dogodilo slučajno, niti zahvaljujući državnoj politici Hrvatske u to vreme, navodi se u tekstu Tihomira Kukolja.
„Da je tokom svih tih ratnih godina Gorski kotar jedini ustrajao kao oaza mira u Hrvatskoj ponajpre možemo zahvaliti samopregornosti i upornosti Franje Stračevića i uticaju skupine Gorana (među njima Josipa Horvata i Nade Glad) koji nisu dozvolili da ih vodi diktat vremena nabijen strahom, predrasudama, podelama i nacionalnom mržnjom, te su svoje živote posvetili stvaranju širenju mira, poverenja i smirivanja strasti u odnosima Hrvata i Srba Gorskog kotara", piše on.
Franjo je obilazio srpska sela, a imali su i mešovite straže, gde su jedni drugima dojavljivali čim bi se pojavili neki radikalniji pripadnici srpske ili hrvatske nacionalnosti.
Još za vreme rata u tamošnjem mestu Mrkoplju osnovao je udruženje građana Škola mira, a preminuo je pre nekoliko godina.
Nedeljko Galić iz Ljubuškog pomagao zatvorenicima u logoru
Nedeljko Neđo Galić rizikovao je život svakodnevno od 1993. jer se nije mirio sa progonima i nepravdom nad pripadnicima drugih naroda.
„Ljudi, ovo je ludost, ovo je zločin, ovo ne možete raditi", javno je govorio.
Saznavši da je jedini spas iz logora Heliodrom za njegove sugrađane bio poziv iz inostranstva, koji većina nije mogla dobiti, uporno pravio falsifikovane pozive, koji većina nije mogla dobiti, uporni ih je falsifikovao.
Na taj način ih je oslobađao zatočeništva, čime je spasio najmanje 1.000 ljudi iz logora, a mnoge od njih i smrti, navodi se na sajtu Garivo, čiji je i Galić jedan od laureata.
Helidorom je bilo mučilište na teritoriji tadašnje Herceg-Bosne pod kontrolom hrvatske vojske, a žrtve su mahom bile Bošnjaci.
Odselio se iz Ljubuškog tokom rata u inostranstvo, jer „od stida" nije mogao da ostane, ali se kasnije vratio.
- Genocid u Srebrenici očima dece
- Oluja 25 godina posle: „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora"
Duško Tomić i Dečija ambasada u Sarajevu
Duško Tomić je 1990. osnovao prvu dečiju ambasadu u svetu.
Preko ovo organizacije dostavljana je pomoć i evakuisane majke s decom i siročad tokom rata u Bosni.
Jula 1992. takav konvoj u organizaciji Dečije ambasade krenuo je u Italiju, pisalo je Vreme.
Mesec dana kasnije u konvoju koji se uputio u Nemačku s decom bez roditelja snajperom su pogođene bebe, o čemu svedoči i video prilog.
Tomić je 2016. pretučen, a dve godine kasnije izgorelo je njegovo imanje u Međašima gde je bilo sedište ambasade.
Bio je član međunarodnog tima za ispitivanje ubistva Banjalučanina Davida Dragičevića.
Na pitanje kako je došlo do toga da mnogi pravednici, koji nisu poginuli u ratu, kasnije umru u tišini, Svetlana Broz odgovara da je to zato što se ideološki okvir zločina i dalje pravda.
„Mnogi tako misle i danas, a moramo znati da samo zločinačka psiha može ljude koji su rizikovali sopstveni život spašavajući drugog čoveka smatrati izdajnikom.
„To samo znači da živimo okruženi ljudima koji su spremni da ponove zločin kad im se opet ukaže prilika", navodi Broz.
Sve države, dodaje, osim Severne Makedonije, nastale raspadom Jugoslavije i dalje vode oni čija je ideologija krvi i tla dovela do kosmičkih zločina, kojih se oni koji ih biraju ne stide, ističe ona.
Prvo se moramo kao društva suočiti sa odgovornošću za zločine učinjene u naše ime, iskreno tražiti oproštaj od žrtava, pa tek onda, kada shvatimo značaj heroja građanske hrabrosti, slaviti najbolje među nama, podizati im spomenike, nazivati škole, trgove i ulice njihovim imenima i tako učiti nove generacije moralnim i etičkim normama, navodi Broz.
„Tek onda kada postanemo ponosni na pravednike imaćemo zdravo građansko društvo. A dug je put do toga...".
Boško i Admira - sarajevski Romeo i Julija
Boško i Admira, mladi zaljubljeni par ubijen na ničijoj zemlji, jedan su od najtužnijih simbola građanskog rata u Bosni i Hercegovini.
Srbin i Bošnjakinja su pokušali da pobegnu iz opkoljenog Sarajeva 18. maja 1993. godine, ali su ubijeni s leđa snajperskim pucnjima na mostu Vrbanja.
Prvi metak je pogodio Boška, koji je odmah preminuo, a zatim i Admiru, koja je iako smrtno ranjena dopuzala do njega, zagrlila ga i tako izdahnula.
Nijedna strana nije htela da preuzme odgovornost za ubistvo. Njihova tela su ležala na mostu čak sedam dana.
Novinar agencije Rojters Kurt Šork objavio je priču o Bošku i Admiri, nazvavši ih sarajevskim Romeom i Julijom.
„U zemlji koja je bila luda za ratom, njih dvoje su bili ludi jedno za drugim", napisao je Šork.
Boško Brkić i Admira Ismić, koji su u vreme ubistva imali po 25 godina, sahranjeni su zajedno. Po sopstvenoj želji Šork je 2000. sahranjen posred njih, pisao je Danas.
Njihovu ljubav opevala je sarajevska grupa Zabranjeno pušenje.
„Ma kakva Julija, kakav Romeo, niko se nije tako volio
i niko nikad neće sve dok Miljacka voda teče.
I pitaj se kad će još jednom na svijetu malom, bijelom
da se dotaknu srca dva i stave ljubav ispred zastava."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )