Virus i nijanse besmisla

Nekada čovek nije ni znao da postoje ti sitni hajvančići, virusi i bakterije, i da ga oni zapravo ubijaju kada ga ubija ono što on naziva kugom, kolerom ili nekim drugim imenom pošasti. Nije ih znao jer ih nije mogao videti, pošto za njih prosti očinji vid nije bio dovoljan: moralo se nekako izdići iznad tadašnjeg maksimuma "očiglednosti".

Svašta je od tada čovek naučio, izumeo, saznao, shvatio. Pa i to šta mu preti i šta ga ubija, i kako da se protiv toga bori. Sada čovek vidi i nešto tako sićušno kao što je bakterija i virus, i ne samo da ga vidi i o njemu štošta zna, nego vrlo brzo uči i kako da mu se suprotstavi, uvek iznova. Koliko god mi bili nestrpljivi, nije li fascinantno da je nauka za samo nekoliko meseci napravila vakcine solidne pouzdanosti protiv do tada nepoznate zarazne bolesti?

Pa ipak, zaraza ne jenjava, ni lokalno ni globalno. Život je manje-više zaustavljen u najnaprednijim zemljama Evrope i sveta. Tvrdi "lockdown" drma Nemačku, Francusku, Britaniju, Španiju... Ma, sve žive. Pa ipak, korona i dalje hara neposustalim intenzitetom. Neko bi se možda usudio da pomisli da je moguće problem u načinu borbe protiv nje, tj. da je kao globalna dogma opšteprihvaćeni lockdown ekvivalent pokušaju da se s komarcem obračunate koristeći kalašnjikov (a možda i top i tenk), pa se onda čudite kako vam ovaj uvek iznova izmakne.

Drugim rečima, lockdown provereno i dokazano "ne radi". Zaustavljanje ljudskog života ne zaustavlja virus - ono samo čini ljudski život mizernijim, u svakom smislu. A virus pronađe svoj put... Međutim, jedini odgovor na neuspehe koji imaju oni koji upravljaju našim životima je: ako lockdown ne radi, onda nam treba još više još strožeg lockdowna. Ako virus ne nestane kad zaključate ljude na dvanaest sati, zaključajte ih na petnaest. Ako ni to nije dosta, neka bude dvadeset. Pitam se samo kako će prevazići limit od dvadeset i četiri, kad zemaljski dan prosto ne nudi više?

Srbija je proletos bila među svetskim šampionima lockdowna: zaključao nas je Gospodar zaraze bez pardona, i još je danima naricao, manje nad nama a više nad samim sobom, sve dok nam nije oprostio što nas je uhapsio. Posle je hteo opet, pa se malo preračunao, i od tada je mnogo oprezniji, ali su zato širom Evrope i sveta mnogi krenuli njegovim putem. Zaraza autoritarnosti, arbitrarnog čeprkanja po našim životima, pomahnitale meritokratije koja ima na raspolaganju represivne resurse države, raširila se na sve četiri strane, sa posledicama koje po pogibeljnosti hiljadostruko prevazilaze štetu koju može da nanese tako jednostavno stvorenje kakvo je virus. Rezultat: neko ko je zaspao pre samo godinu dana, ne bi prepoznao svet u kojem bi se danas probudio. Samo bi užasnuto shvatio da se obreo u antiutopiji, u svetu na kakav su ga upozoravali najpronicljiviji umovi poslednje humanističke epohe. A kako je, jer je bio u hibernaciji, održao zdrav i nekontaminiran socijalni instinkt, kako nije stigao da bude izdresiran danonoćnim upumpavanjem straha od nevidljivog neprijatelja, mnogo bi se manje uplašio od samog virusa, a mnogo više od onih koji ga od virusa štite, smatrajući da im takva uloga daje pravo na sve što im padne na pamet.

Trenutni raspored stanja u globalnom zatvoru (gde, za razliku od klasičnih robijaša, nemate čak ni pravo na datum isticanja vašeg odsluživanja kazne) takav je da je mala, zaturena ćelijica s jugoistočnog ruba Evrope zvana Srbija jedna od onih u kojima čak vlada jedan od blažih režima služenja kazne, ali da se razumemo, princip je tu svugde isti, sve su ostalo nijanse. Kao što su nijanse besmisla i ovo što radi lokalna ispostava meritokratije, koja vas sa mrtvo-ozbiljnim izrazom lica uverava da je nešto važno i da nešto znači rade li kafići do osam, do pet ili do dva, ili da je stvarno OK da gledate film u bioskopu od sedam, ali da bi bilo pogubno da ga gledate od devet. A vi, šta ćete, pravite se da verujete u sve te idiotske stvari, jer ste odavno shvatili gde je izvor straha, odakle preti prava opasnost: ne od virusa, nego od čoveka.

Drugim rečima: virus će jednom nestati ovako ili onako, ali strašno će biti to društvo koje će on stvoriti, zapravo, koje je već stvorio. I to uz odobravanje mnogih koji su i sami sebe prijatno iznenadili svojim kapacitetom za oduševljeno prihvatanje Nenormalnog.

(vreme.com)

( Teofil Pančić )