Tehnokratija

Za sada nenapisana "Istorija ozbiljnosti u Srba od srednjeg veka do danas", ukoliko bi bila pisana ozbiljno - to jest glavom, a ne dupetom - na policama biblioteka bi zasigurno zauzela mesto u društvu "Italijanskih junačkih pesama" (u međuvremenu prevaziđenog) "Telefonskog imenika Tirane", "Spiska škotskih raspikuća", "Sage o crnogorskim udarnicima i radoholičarima" , "Spomenice pirotskih trošadžija" i ostalih kapitalnih, ali tanušnih dela svetske politički nekorektne baštine.

Svejedno, čak i takva, kritički i pošteno napisana istorija, delovala bi krajnje ozbiljno, možda i ozbiljnije od važećih, impresionističkih istorija, ali samo zato što su posledice neozbiljnih odluka koje su doneli bajagi "najumnije (i najozbiljnije) srpske glave", vrlo ozbiljne, (pre)često i tragične.

Setite se samo onog, ovde u više navrata pominjanog, srpsko-bugarskog rata, krajnje ozbiljnog istorijskog poduhvata u koji je ondašnja Srbija jurnula gola i bosa, bez 'rane, džebane, artiljerije i saniteta, stvari nepotrebnih srpskim junacima koji bojeve biju srcem, a ne svijetlim oružjem, potom se opsetite da je ondašnje "nas" od realne opasnosti da se Velika Srbija prekonoć pretvori u Veliku Bugarsku spasila intervencija vekovne karadušmanke, Austrougarske, pa da pređemo na teren savremenosti.

Možda ipak ne treba žuriti u savremenost, možda nije zgoreg podsetiti se pionira erotomanije u Srba, Nikole Krstića, koji je u svom dnevniku, ne bez sarkazma, zapisao da su mudre i ozbiljne srpske glave naprečac odlučile da osnuju Medicinski fakultet, u vreme kada u Srbiji nije bilo ni dovoljno bolesnika, kamoli lekara, profesore bolje da i ne pominjemo.

Ne znam zašto, ali kad god se, grešna mi duša, setim Nikole Krstića, na um mi padne i Ana Brnabićeva, premijerka serbska, ali jutros je stvar bila obrnuta - najpre sam, na stranicama moje omiljene žutare, Blica, ugledao Anu Brnabićevu, pa sam se tek onda setio Nikole Krstića, takođe ne znam zašto - Moram priznati da Brnabićeva na slici deluje vrlo ozbiljno i da štaviše - na prvo čitanje - i ono što govori zvuči ozbiljno, ali već na drugo čitanje iz premijerkine govorancije vrisne neozbiljnost.

Šta, dakle, zameram Brnabićevoj? Evo šta. Umesto da kaže - ja sam u vladi fikus, produžena ruka Ace Srbije koja vezuje konja gde Aco kaže - Ana kaže: ja sam tehnokrata, meni je potrebna parlamentarna većina, a nju ima Aco Srbin, što je tačno, ali ne bi trebalo da bude tako, jer predsednik Republike po ustavu nema nikakvu većinu u parlamentu.

Prozboriće Ana neku i o spoljnoj politici - i to joj je u opisu Acinog radnog mesta - pa će reći da je Haški tribunal promašaj jer da "nas nije pomirio", što, držim, i nije u opisu Tribunalovog radnog mesta jer "nas" on nije ni zavađao, kao što "nas" EU neće obogatiti i kao što "nam" Rusija neće vratiti Kosovo, a na to vladajuća srpska "ozbiljnost" najozbiljnije računa.

(DANAS.RS)

( Svetislav Basara )