Tri decenije protesta Devetog marta u Beogradu: "Dan sa više suza nego suzavca"

"O Devetom martu ne mogu napisati roman jer ne mogu da preskočim sebe. A da pišem o sebi u romanu - neću", kaže Drašković u razgovoru za BBC

11284 pregleda9 komentar(a)
Foto: BBC
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

I pre nego što je krajem osamdesetih godina prošlog veka postao lider opozicije u Srbiji, Vuk Drašković bio je prepoznat kao pisac.

Njegove knjige i od tada bave se različitim periodima istorije, preplitanjima politike i društvenih promena, važnih ličnosti i događaja, brojnih datuma - osim jednog.

„O Devetom martu ne mogu napisati roman jer ne mogu da preskočim sebe.

„A da pišem o sebi u romanu - neću", kaže Drašković u razgovoru za BBC na srpskom.

Ako bi trebalo da uporedi te demonstracije sa sličnim istorijskim datumom, Drašković će povući paralele sa 27. martom 1941, kada se na ulicama Beograda protestovalo zbog pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu koji je predvodila nacistička Nemačka.

„Razlika je što je 1941. odvela u rušenje države, u rat i katastrofu, u genocid, a 1991. pokušano je sprečavanje rata, rasturanje države i nesreće koje su se nazirale.

„Nikakvu tragiku nije proizveo taj dan, osim što ciljevi nisu ostvareni - niti su tada mogli biti ostvareni."

Ipak, i tri decenije kasnije, Drašković će tvrditi da je prvi nasilno prekinuti miting opozicije u Srbiji posle povratka višestranačja ispunio osnovne svrhe.

Pogledajte video - kako se učesnici demonstracija sećaju Devetog marta?

Zašto se desio Deveti mart

U decembru 1990, Socijalistička partija Srbije (SPS) Slobodana Miloševića ubedljivo je pobedila na prvim višestranačkim izborima u Srbiji.

Sa 46,08 odsto glasova, zbog sistema raspodele mandata, naslednicima Saveza komunista pripalo je 194 od 250 mandata u Skupštini Srbije.

Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića, organizacija osnovana u martu 1990, bio je druga po snazi partija u parlamentu, ali sa deset puta manje mandata od SPS - 19.

U preostalim republikama još postojeće Jugoslavije, rezultati su bili drugačiji - u Sloveniji i Hrvatskoj pobedile su nacionalne partije, pa su referendumi i promena unutrašnjeg uređenja bili centralna tema.

„Sa ovoga rastojanja, a to mnogi još neće da vide, mada zapravo vide nego kriju, bili su jasni mnogi užasni planovi čija je realizacija zapravo i sazvala 9. mart 1991.

„Televizija Beograd jeste bila Černobilj - huškala je na rat, na mržnju, jer je rat bio željen i pripreman, i to je gotovo otvoreno najavljivano na kongresu Saveza komunista u oktobru 1990", objašnjava Drašković kako je stvorena atmosfera u čitavoj Jugoslaviji.

On je stavove uobličio u autorskom tekstu „Šta hoće generali".

U tom tekstu naveo je da politički i vojni vrh želi ratne sukobe u Jugoslaviji koji bi morali da se okončaju intervencijom ruske Crvene armije.

Prethodno bi kontrolu nad Crvenom armijom preuzeli pučisti koji bi u Moskvi smenili sovjetski režim Mihaila Gorbačova.

„Ja sam tada rekao da oni pripremaju krvavi rat, ali da im mi našu decu, decu Srbije za taj rat nećemo dati jer ne želimo da budemo ubice Srbije.

„Onda je usledio komentar na državnoj televiziji o mojim navodnim vezama sa Franjom Tuđmanom i hrvatskom vladom koji su odjednom svi postali ustaše - a ja sam ih žigosao na isti način kao i Miloševićevu kamarilu jer su želeli rat."

Od TV Bastilje do tenkova na ulicama Beograda

Motivacija za proteste je bila tu, medijski izveštaji govore o stotinu hiljada demonstranata na ulicama Beograda i desetak hiljada policajaca, vodenim topovima, konjici.

„To je dan kada je sto hiljada golorukih demonstranata razbilo Golijata i ostvarilo cilj, a samo jedan zahtev je bio istaknut - oslobađanje Televizije Beograd, TV Bastilje, fabrike laži i tamnice istine.

„Podneli su svi ostavke, a pao je i ministar policije - prosto je neverovatno da smo to tada uspeli da uradimo."

Drašković TV Beograd naziva Bastiljom po uzoru na tvrđavu, simbol Francuske revolucije iz 1789. godine, čiji je pad bio simbol narodne pobede.

Beogradski Trg Republike od tog datuma za Vuka Draškovića isključivo je Trg Slobode, a postao je tesan kada je masa pod naletima policije počela da se panično kreće.

Politički lideri opozicije uspeli su da se dočepaju terase Narodnog pozorišta, sa koje je Vuk Drašković poslao poruke režimu o ciljevima opozicije do čijeg će ostvarenja proći čitava decenija.

Ipak, i sam je svestan da će se od govora najviše pamtiti jedna reč - povik „juriš".

„Rekao sam juriš, ne kao juriš u smrt, nego kao juriš iz sigurne smrti - sto hiljada ljudi na Trgu sa svih strana bilo je sabijano, ljudi su gazili jedni preko drugih.

„Rekao sam to da bi se opruga odapela u suprotnom pravcu, da ne bude samoubijanja na Trgu."

Celodnevni sukobi na ulicama Beograda odneli su dva života - stradali su jedan demonstrant i jedan policajac.

„Mnogi govore da je tada u Beogradu mogao da se dogodi Bukurešt - i dogodio bi se, pod uslovom da je većina građana u Srbiji, Srba u Jugoslaviji, većina naroda, generala u vojsci i policiji bila protiv Miloševića kao što je u Rumuniji bila protiv Nikolae Čaušeskua.

„Jedna manjina je ustala protiv režima na čijem čelu je bio čovek koji je za zastrašujuću većinu Srba, ne samo u Jugoslaviji, bio mesija, novi Karađorđe.

„Ta oslepljena i zaluđena većina vikala je Slobo, slobodo i zbog toga se nije mogao dogoditi Bukurešt.

„Ali se mogao desiti Tjenanmen da smo napali zgradu Televizije Beograd koja je bila prepuna eskadrona smrti, sa naređenjem da nemilosrdno ubijaju", podseća Drašković na protest kineskih disidenata 1989. koji je krvavo ugušen na pekinškom trgu.

BBC

I beogradskim ulicama te večeri voženi su tenkovi.

Jugoslovenska narodna armija poslata je na pločnike prestonice da bi uspostavila red, a Vuk Drašković uhapšen je kod Narodne skupštine.

Policijske akcije protiv demonstranata nastavljene su tokom noći, nezavisna radio stanica B92 bila je zabranjena, kao i Televizija Studio B, dok je Slobodan Milošević u televizijskom obraćanju demonstrante nazvao „silama haosa i nasilja".

Ipak, studentski protesti dan kasnije, potom nazvani Plišana revolucija, doneli su ostvarenje zahteva - smenu rukovodstva Televizije Beograd, ministra policije Radmila Bogdanovića, oslobađanje Draškovića i dozvolu zabranjenim medijima da emituju program.

Ko je Vuk Drašković

  • Rođen je 29. novembra 1946. godine u Međi;
  • Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, radio kao novinar u agenciji Tanjug;
  • Od 1980. godine posvećuje se književnosti;
  • Najpoznatiji romani, uglavnom istorijske tematike: Nož, Ruski konzul, Noć Đenerala, Ko je ubio Katarinu, Aleksandar od Jugoslavije, I grob i rob;
  • Osnivač i današnji predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO);
  • Poslednji ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, prvi ministar spoljnih poslova Srbije posle proglašenja nezavisnosti Crne Gore;
  • Njegov SPO na prethodnih nekoliko izbora deo liste Srpske napredne stranke.
Getty Images

Ko je sve izneverio Deveti mart

Dok tvrdi da su vladajući socijalisti očekivali pomoć iz Rusije, Drašković je od Zapada očekivao drugačiji angažman.

„Zapad je bio iznenađen 9. martom i obradovao mu se, jer je oživljena nada da se Jugoslavija može spasiti.

„Posle 9. marta nudi se, a vlada Ante Markovića, koja više nema ni vlasti ni moći, želi da prihvati, brzo članstvo u Evropskoj zajednici i prečicu za NATO.

„Režim je, u dogovoru sa pučistima u Moskvi koji su verovali da će uspeti, intenzivirao rat, želeo da prospe što više krvi, smeni Markovića i sve koji su za Zapad - propala je ta nada."

Lider SPO-a kaže da se u međunarodnoj areni dugo borio protiv predrasuda o sebi.

„Dobrim delom su na Zapadu podlegli Miloševićevim predstavama o meni, a to bi se menjalo samo kad bismo se sreli, čuli i videli.

„Ponašanje Evrope je bilo skandalozno, baš kao i danas - Amerika je prepustila lečenje balkanske rak-rane, pa je rat potrajao sve do uključivanja Vašingtona 1994. godine."

Uz Draškovića, na balkonu Narodnog pozorišta stajali su, između ostalih, i lideri opozicionih Demokratske stranke Dragoljub Mićunović i Reformske stranke (kasnije prerasla u Građanski savez Srbije) Vesna Pešić, kao i vojvođanski opozicionar Milan Paroški.

„Osim mene, lidera Građanskog saveza Srbije i vojvođanskih opozicionih partija, lideri ostalih stranaka koji su toga dana bili na Trgu slobode prelazili su Drinu, išli u ispomoć braći, a neki su, onako uzgred, opalili i neku granatu na Sarajevo", napominje Drašković da je pomalo razočaran i dok govori o tadašnjim saveznicima.

Posle niza političkih obrta, Draškovićev današnji politički saveznik je Srpska napredna stranka (SNS), na čijoj listi SPO učestvuje u poslednjih nekoliko izbornih ciklusa.

„(Aleksandar) Vučić i ja nikada nismo razgovarali o Devetom martu, zašto bismo razgovarali?

„Zna on odlično šta se desilo Devetog marta, kao što znam i ja", kaže Drašković.

Dodaje da se sa Vučićem ne sreće često.

Aleksandar Vučić je 1991. godine bio jedan od funkcionera Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja, koju je napustio kada je 2008. osnovan SNS.

Na pitanje da li je Devetog marta godine verovao da će proći čitava decenija dok režim Slobodana Miloševića ne bude smenjen, Drašković kaže da je znao da sledi duga politička borba.

„Ubrzo sam shvatio da se režim hrani smrću - što je više smrti i pogibija, oni su dobijali veću podršku naroda.

„Još sam 1990. upozorio da će je, ako na izborima Srbija ostane verna Miloševiću i udbaško-generalskoj kamarili, oni gurnuti u krvavi rat protiv Jugoslavije, da će rat izgubiti, a zločine počiniti, da će Srbija biti stavljena u međunarodni karantin i završiti pod bombama.

„Sve se to desilo, ali Srbija to nije htela da vidi ni 9. marta, kada su već počeli ratni sukobi - verovala je Miloševiću koji je na sopstvenom mitingu za mene rekao da sam ludak i lažni prorok."

Kada bi danas trebalo da napiše udžbeničku definiciju Devetog marta, Drašković će zastati, dugo razmisliti pa sročiti misao u jednoj rečenici.

„Bio je to dan u kome je Srbija imala više suza nego što je brutalna sila imala suzavca.

„Čuo sam tu rečenicu na Trgu - dok smo se gušili od bojnih otrova, ovaj poklič, koji se začuo praćen tradicionalnom psovkom, i dalje pamtim", kaže Drašković.

Medijski „gubitak nevinosti"

Osnovan nepune dve godine ranije kao omladinski radio, B92 je 9. marta 1991. godine postao ključni izvor informacija sa ulica Beograda.

„Tada je B92 bio jedan lokalni beogradski, ali i srpski fenomen jer je sa Omladinskom televizijom osnovan 1989. godine - bila je to vrsta novih medija i rastao je sa oslobađanjem društva.

„B92 je bio informator, ali i saveznik i generator tih procesa u društvu, mada smo pokrivali širi dijapazon - ne samo politiku, već i društvo, kulturu", kaže osnivač B92 Veran Matić.

On kaže da su prebijanja demonstranata počela već 1990. godine i da je bio svestan da je država bila spremna na rat i brutalno nasilje, koje je kulminiralo 9. marta 1991.

„To je bilo gubljenje nevinosti, tog dana granice su pređene - kako represije, tako i našeg totalnog odgovora u prenošenju svega što se dešava na ulici.

„Imali smo sreće da se glavno zbivanje na Trgu Republike dobro videlo sa prozora naše redakcije u beogradskom Domu omladine - kada naši reporteri nisu mogli da dotrče i donesu nam snimke, mogli smo da prenosimo sa prozora dok je ulazio suzavac."

Getty Images

Matić kaže da je toga dana B92 dobio i važne članove novinarskog tima, ali i odanu publiku.

„Bio je to direktni prenos demonstracija, ali ne filtrirano kao revolucija u Rumuniji, već smo imali punu autonomnost i bili smo ushićeni buntom ljudi koji su se pojavili na ulicama.

„Sve je bilo potpuno autentično, mada se sa vremenskom distancom može činiti malo haotično i arhaično."

Zabrana rada donela je prepoznatljivost radio stanici i izvan granica tadašnje Jugoslavije.

„Tog dana je B92 postao simbol slobode medija i demokratizacije Istočne Evrope, stali smo rame uz rame sa svega nekoliko medija iz ovog dela sveta.

„To je odredilo našu budućnost u najmanje dve decenije - bili smo simbol otpora i borbe za slobodu govora."

Matić kaže da su toga dana naučene lekcije da se mora imati spreman odgovor na represiju režima, ali je politička borba potrajala.

„Tih dana je postavljen model koji je usavršavan sve do Petog oktobra 2000. godine i svrgavanja Slobodana Miloševića.

„Mi smo već Devetog marta mislili da možemo da promenimo režim za dan, a ispostavilo se da smo skoro deset godina morali naporno da radimo da bismo došli do tog cilja."

Brend B92 danas je u vlasništvu kompanije Kopernikus.

Ovo ime nose sajt i televizija, čija je uređivačka politika, prema medijskim analitičarima, bliska vlastima u Srbiji.

Radio B92 ugašen je 2015. godine, pošto je prethodno prodat grčkim investitorima.

Pogledajte video o tome šta se desilo u Srbiji 5. oktobra 2000.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk