Vilijam Hadson - britanski oficir koji je pokušao da pomiri Tita i Dražu
Britanski oficir, navodno inspiracija piscu Janu Flemingu za stvaranje lika jednog od najpoznatijih tajnih agenata na svijetu - Džejmsa Bonda, poslat je u Jugoslaviju sa zadatkom da pomiri dva pokreta otpora protiv nemačkog okupatora.
Britanac Vilijam Hadson, poznat i kao „Marko", sakrio je hiljade funti u zlatu i dijamantima poslate za finansiranje ratnih aktivnosti protiv Nemaca u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu.
Ovaj britanski oficir, navodno inspiracija piscu Janu Flemingu za stvaranje lika jednog od najpoznatijih tajnih agenata na svetu - Džejmsa Bonda, poslat je u Jugoslaviju sa zadatkom da pomiri dva pokreta otpora protiv nemačkog okupatora.
„On je bio prvi britanski oficir za vezu u Jugoslaviji iz specijalne jedinice za ratne operacije širom Evrope i jedini koji je održavao kontakt i sa Josipom Brozom Titom i sa generalom Dražom Mihailovićem", kaže za BBC na srpskom vojni ataše britanske ambasade u Beogradu Nik Ilić.
Hadson je, međutim, vrlo brzo shvatio da će misija mirenja Titovih partizana i Mihailovićevih četnika biti vrlo teška.
- Pet stvari koje treba da znate o Titu
- Šta je sve posedovao Tito: „Sve je bilo Brozovo i ništa nije bilo njegovo”
- Pet srpskih teorija zavere o Čerčilu
Britanci u opancima i šajkačama
Istovremeno sa aktivnim otporom protiv Nemaca u Evropi, britanska vlada je još 1940. godine formirala obaveštajno-diverzantsku grupu - Specijalnu jedinicu za vojne operacije (SOE) u okupiranim evropskim državama.
Na izložbi „Britanci u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu" koju je Ilić pripremao, vide se fotografije oficira i podoficira britanske vojske koji su poslati u Jugoslaviju.
Neki od njih su u opancima ili sa šajkačama i u seljačkim odelima, pred ratne operacije.
„Prvi oficiri su već 1940. godine bili u Beogradu, a baza im je bila britanska ambasada.
„Tada su pripremali planove za slučaj da Jugoslavija potpiše pakt sa Nemačkom i kako onemogućiti snabdevanje Nemačke preko jugoslovenske teritorije", kaže Ilić.
Britanci su još tada uneli velike količine oružja i eksploziva, koje su posakrivali po Beogradu, priča Ilić.
Bilo je spremno i 10 vagona sa oružjem i eksplozivom na granici Grčke i Jugoslavije, kao dodatni arsenal.
Pripadnici specijalne jedinice (SOE), koje je predvodio Džordž Tejlor, obaveštajac britanskog premijera Vinstona Čerčila, pronašli su saradnike u Srbiji, protivnike pakta potpisanog sa Nemcima.
U telegramu poslatom iz britanske ambasade u Beogradu, 27. marta 1941. godine, kada je izvršen vojni puč i i svrgnuta vlada pod kontrolom kneza Pavla Karađorđevića, Tejlor je obavestio vladu u Londonu da je SOE potrošio najmanje 100.000 funti od kako je on preuzeo rukovođenje ovom jedinicom, preneo je list „Nedeljnik".
Novac je, dodaje se, uglavnom otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale oblike podrške.
Nik Ilić, međutim, kaže da Britanci nisu bili uključeni u organizovanje demonstracija koje su usledile i puča.
„Britanski oficiri jesu ovde bili u kontaktu sa snagama koje nisu bile za pakt, recimo, sa Srpskom zemljoradničkom strankom i drugim grupama.
„Ali, Britanci nisu imali veze sa onima koji su izvršili puč", kaže Ilić.
Svi planovi, koje su britanski oficiri dogovorili sa tim grupama, među kojima je bilo i „uništavanje mostova, sve je to propalo."
„Nije se očekivao tako brz napad Nemačke i okupacija".
Pripreme za rat
Tejlor je u telegramu savetovao da se radi „na pripremanju puča".
„Biće potrebno još vremena posebno jer naši prijatelji ne mogu tako brzo da opipaju puls kod generala kako bi obezbedili određeni stepen vojne podrške", napisao je Tejlor, preneo je „Nedeljnik".
Istoričari su, međutim, utvrdili da Britanci nisu bili umešani u puč, kaže Dejan Đokić, profesor istorije sa Goldsmits koledža Univerziteta u Londonu.
„Pred Drugi svetski rat, a posebno nakon što rat počeo u septembru 1939, 'Velike sile', pre svih Nemačka i Italija, ali i Britanija, kroz razne kanale, službene i neslužbene, forsirale su svoje interese u tada još uvek neutralnim državama, među kojima je bila i Jugoslavija", kaže Đokić za BBC na srpskom..
On dodaje da nisu uvek imali uspeha, niti su to uvek činili vešto.
„Britanci su, na primer, finansijski pomagali dve srpske organizacije - Zemljoradničku stranku i četničke veterane Ilije Trifunovića Birčanina.
„Ali 'zemljoradnici' su bili relativno mala stranka bez nekog većeg uticaja u zemlji, dok je Trifunović Birčanin takođe bio bez nekog većeg uticaja", naglašava Đokić.
Trifunović je još pre Prvog svetskog rata gajio antinemačke sentimente i smatrao je da Jugoslavija ne treba da bude u savezništvu sa državama koje su krajem septembra 1940. godine u Berlinu potpisale takozvani Trojni pakt - nacistička Nemačka, fašistička Italija i imperijalni Japan).
„Ali je onda tokom okupacije Jugoslavije otvoreno sarađivao sa Italijanima, iako je formalno bio deo pokreta Draže Mihailovića", kaže Đokić.
Puč su, kaže, organizovali oficiri Jugoslovenske vojske, koje su predvodili vazduhoplovni generali Bora Mirković i Dušan Simović.
„Oni su bili su protiv spoljne politike vlade Cvetković-Maček i kneza-namesnika Pavla, ali to nije bio jedini razlog njihovog nezadovoljstva.
„Pretežno srpski oficiri nisu bili oduševljeni stvaranjem banovine Hrvatske u avgustu 1939. godine, koja je uživala visok stepen autonomije, dok je ostatak države bio pod centralističkim uređenjem u kom nisu bile jasno određene granice 'srpskih zemalja'", navodi profesor Đokić.
U martu 1941, i Srpska pravoslavna crkva je otvoreno podržala demonstracije protiv savezništva sa Trojnim paktom, a zatim, i puč 27. marta.
„Britanci, naravno, jesu imali interesa da se smeni vlada koja je 25. marta potpisala pristupanje Trojnom paktu u bečkom dvorcu 'Belvedere' - istim onim iz kog je Franjo Ferdinand krenuo u Sarajevo krajem juna 1914", pred atentat koji je uveo Evropu i svet u Prvi svetski rat.
„Oni su stoga podržali puč kojim je smenjena vlada i zbačen knez Pavle, tako što je kralj Petar Drugi proglašen punoletnim 6 meseci pre 18. rođendana", kaže Đokić.
Podsetio je na čuvenu tadašnju izjavu Vinstona Čerčila da je „Jugoslavija pronašla dušu".
„Međutim, London nije organizovao vojni udar u Beogradu, niti su srpski oficiri Jugoslovenske vojske koji su izveli puč tražili savete iz inostranstva", ističe Đokić.
Nik Ilić kaže da su britanski operativci potom učestvovali u organizovanju brojnih operacija u Jugoslaviji do pada nacističke Nemačke - napadi na vitalne komunikacije, blokaau Dunava, rušenje železničkog mosta kod Maribora, rušenje mosta preko Save kod Beograda, između ostalih.
Da su se britanski specijalci „srodili" sa stanovništvom svedoče i fotografije na izložbi na kojima se se vidi kako su zajedno sa četnicima, ali i sa Titovim partizanima smišljali i sprovodili akcije.
- Pregovori sa nacistima - mrlja u partizanskoj borbi ili mudar strateški potez
- „Čovek koji se bunio kad se niko nije bunio": Milovan Đilas - priča o prvom, a zaboravljenom disidentu
- Peko Dapčević - legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama
- Jedna od velikih misterija bitke za Beograd
Hadsonova misija i šta su Tito i Draža rekli jedan o drugom
Britanci su želeli da pokret otpora u Jugoslaviji onemogući snabdevanje Nemaca preko Balkana, kaže Ilić.
U početku je pomoć Britanaca bila usmerena na pokret na čijem je čelu bio Draža Mihailović.
Međutim, britanska vlada uskoro počinje da dobija izveštaje i o drugom pokretu otpora, koji je predvodio Tito.
Hadson, koji je je pre rata radio kao inženjer u rudniku kod Krupnja u zapadnoj Srbiji, dobio je zadatak da iz Egipta, gde je boravio od početka nemačke okupacije, vrati u Jugoslaviju.
Đokić ukazuje da Hadson nije bio poslat da pomiri dva pokreta otpora, jer niti on, ni bilo ko u Londonu nije znao šta se tačno dešava u okupiranoj zemlji, odnosno niko nije znao za postojanje različitih pokreta.
Tokom leta i rane jeseni 1941, do Londona - gde su se od jula nalazili i jugoslovenska vlada i kralj u izbeglištvu - stižu vesti o pobuni grupe oficira i akciji protiv neprijatelja u zapadnoj Srbiji.
Ali detalji nisu poznati, a svakako niko tamo za Tita u to vreme nije ni čuo, kaže Đokić.
„Kada se u septembru 1941. godine saznalo da se oko tadašnjeg pukovnika Mihailovića okupila grupa koja pruža otpor Nemcima, Britanci i jugoslovenska vlada su poslali misiju, u kojoj su bili i dvojica jugoslovenskih oficira, majori Lalatović i Ostojić".
Oni su se tajno iskrcali u Crnoj Gori i tada je Hadson saznao i za drugi pokret otpora.
„On se 23. oktobra u Užicu video sa Titom. Tada je zajednički ustanak partizana i četnika u zapadnoj Srbiji protiv Nemaca već jenjavao, potom su oni počeli međusobno da se sukobljavaju", priča Đokić.
Dva dana kasnije, Hadson se našao sa Dražom Mihailovićem na Ravnoj gori.
Bio je jedini oficir koji je održavao kontakt i sa Titom i sa Dražom, odmah shvativši da dva pokreta otpora ne žele da sarađuju međusobno, navodi Ilić.
- U jednom lusteru se krije sudbina cele Jugoslavije
- Reper Ajs Kjub okačio fotografiju jugoslovenske partizanke i dobio niz lekcija iz istorije
- Predmeti iz Jugoslavije i sećanje na „neki bezbrižni, izmišljeni život”
U pratećem katalogu izložbe navedeno je da je Hadsonov zadatak delovao nemoguće - da pokuša da ih ujedini u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.
„Tito me je pitao šta sam došao da radim. Odgovorio sam mu - da koordiniram pokrete otpora. Pitao me je da li imam kontakte sa Rusijom. Rekao sam mu da imam naređenje da idem kod Mihailovića".
„Upozorio me je da mi neće biti lako da sa njim izađem na kraj i da on nije na dobrom glasu", pričao je Hadson, piše u katalogu.
Mihailović je bio oštriji u razgovoru sa Hadsonom.
„Kapetane Hadson, dugo smo vas čekali. Srbi ne vole komunizam, tako da mislim da ne treba da dajete Titu na značaju".
„Ne želim da radim to što komunisti rade - ovde zapale vatru, tamo ubiju policajca i onda pobegnu i ostave narod da im spale selo i ubijaju 100 za jednog za odmazdu".
Odnos Britanaca prema Draži Mihailoviću
Jugoslovenska vlada u izgbeglištvu je decembra 1941. godine pukovnika Dražu Mihailovića unapredila u čin generala, a 1942. je izabran i za ministra vojnog u vladi (jedinog ministra koji je bio u zemlji).
„Ta vlada je bila saveznica Velikoj Britaniji i nije nelogično što su Britanci podržavali Mihailovića", objašnjava Đokić.
Đokić navodi da su se Britanci rano razočarali u Mihailovića shvativši, između ostalog i iz Hadsonovih izveštaja, da je pasivan, spreman na privremenu saradnju sa neprijateljem kako bi se koncentrisao na borbu protiv komunističkog pokreta.
Bilo je i izveštaja da ne kontroliše sve svoje komandante od kojih su neki otvoreno sarađivali sa Nemcima i Italijanima".
Partizani, iako „neretko daju prioritet borbi protiv Mihailovića i drugih četničkih komandanata, pa čak u martu 1943. godine nude Nemcima primirje kako bi se usredsredili na građanski rat, nesumnjivo se mnogo aktivnije bore protiv stranih okupatora i njihovih domaćih pomagača", kaže Đokić.
Profesor Đokić kaže da je Mihailović, izgleda, pogrešno protumačio misije iz Londona kao ohrabrenje da napadne partizane.
„Kada je primio dvojicu jugoslovenskih oficira, Mihailović je to shvatio kao davanje legitimiteta njegovom pokretu otpora", navodi Đokić.
Dodaje da je takođe tačno da je i britanskoj vladi bilo stalo da oni budu legitimni pokret otpora zbog njihove podrške savezničkoj jugoslovenskoj vladi i kralju u izbeglištvu.
Britanci, objašnjava Đokić, tada nisu mnogo znali o komunističkom otporu.
Sa druge strane, partizani si u početku bili sumnjičavi prema britanskim obaveštajnim misijama, ali im je bilo stalo da imaju podršku spolja.
- Koliko se danas sećamo narodnih heroja
- Bela ćao - priča o pesmi čiji (samo) refren svi znamo
- Grčka partizanska „država“ u Titovoj Jugoslaviji
Istoričarka Elizabet Barker u knjizi „Britanska politika prema jugoistočnoj Evropi u Drugom svetskom ratu" piše da su Britanci u prvo vreme bili oduševljeni što uopšte postoji bilo kakav vid otpora i pažnju potpuno usmerili na Mihailovića.
Međutim, ubrzo stižu vesti o neuspelim pregovorima između partizana i Mihailovića u jesen 1941, kao i tajni izveštaji u kojima se pominje Mihailovićeva saradnja sa kvislinškom vladom Milana Nedića i sa Italijanima.
Od Hadsona je zatraženo mišljenje o Mihailoviću, a on je uvijeno odgovarao da veruje da je Mihailović pristao na saradnju s Italijanima i da je „kadar da se sporazume" sa Nemcima, piše Barker.
Iako su smatrali da je narod u Srbiji više naklonjen Mihailovićevom pokretu, Britanci su ipak podržali Tita.
„Partizani su bili efikasniji pokret otpora u okupiranoj Evropi. Jednostavno, nanosili su više gubitaka Nemcima i Italijanima od bilo koje druge grupe u Jugoslaviji", kaže Đokić.
Takođe, Britanci su uvideli da je Tito jedini u poziciji ne samo da oslobodi, nego i da ujedini zemlju posle rata".
Đokić ističe da ni jugoslovenska vlada u Londonu nije bila od velike pomoći Mihailoviću, na kraju ga je i smenila.
Kralj Petar je, pod pritiskom Britanaca, u septembru 1944. preko radio Londona pozvao Jugoslovene da podrže Narodno-oslobodilački pokret maršala Tita".
„Mihailović tada nije imao samo gubio podršku ni od Britanaca, nego je praktično nije imao ni od Jugoslovenske svoje vlade i mladog kralja", kaže.
Ko je rušio mostove?
Na izložbi, koja je predstavljena u nekoliko gradova u Srbiji, prikazane su i fotografije na kojima se vidi kako britanski inženjeri, zajedno sa Mihailovićevim četnicima, pripremaju rušenje mostova.
Jedna od njih prikazuje trenutak kada je u vazduh dignut železnički most na Limu - najveći uništeni most u Jugoslaviji posle nemačke invazije.
„Mostovi na Mokroj gori i blizu Višegrada - to su sve akcije koje su Britanci organizovali sa pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini da spreče snabdevanje Nemaca na Jadranu.
„Ali danas kad čitate izveštaje o tome - zasluge za to su pripisane partizanima, iako su to uradili Dražini vojnici", primećuje Nik Ilić.
Kontroverze oko Hadsona
Hadson je posle rata priznao da je sakrio hiljade funti u zlatu i dijamantima namenjene finansiranju ratnih aktivnosti protiv Nemaca u Jugoslaviji, objavio je londonski „Sandej tajms".".
Preko Hadsona je u Jugoslaviju poslato oko 80.000 funti u dukatima i dragom kamenju, što bi sada vredelo više od 1,75 miliona funti, piše dnevnik.
Obaveštajac je, dodaje se, blago zakopao ispod seljačkih koliba i u šumskim skrovištima.
Kasnije je, navodno, pokušao da ga prokrijumčari iz Jugoslavije, koristeći diplomatske kanale.
Međutim, Nik Ilić navodi da je svaki britanski oficir koji je u to vreme dolazio u Jugoslaviju nosio novac - jedini način da se finansira kupovina oružja.
„Kad je Užička republika pala, Hadson je bio sa Titom. Partizani su krenuli ka Bosni i Crnoj Gori. Hadson se izgubio, bio je negde u Srbiji, i tamo mu je pomoglo lokalno stanovništvo i morao je negde da sakrije zlato", dodaje Ilić.
Uloga britanskih oficira-komunista iz Kaira
Sve više akcija partizana protiv Nemaca probudilo je interesovanje Londona za partizane, zahvaljujući, između ostalog, i brojnim izveštajima britanskih oficira o partizanima, slatih preko Kaira.
U to vreme, u Egiptu je bila grupa oficira koja je bila naklonjena partizanima-komunistima i želela je da po okončanju rata oni dođu na vlast, navodi Nik Ilić.
U maju 1943. godine Vinston Čerčil daje „zeleno svetlo" da dvojica britanskih oficira budu u Titovom štabu na Sutjesci.
Jedan od njih je poginuo, a drugi je ranjen je zajedno sa Titom.
„Svi izveštaji koji su poslati u London govorili su o herojskoj borbi partizana da probiju obruč Nemaca", navodi Ilić.
U septembru 1944, Čerčil šalje kod Tita visokog izaslanika - brigadira Ficroja Meklejna.
Krajem 1944. godine, britanska vlada menja politiku prema dešavanjima u Jugoslaviji.
Britanci su pripremali operaciju „Sad će biti" za rušenje mostova na Ibru i naredili su Mihailoviću da je izvede.
On je pristao, ali je operacija je iznenada prekinuta po nalogu druge britanske „struje" iz Kaira, naklonjene Titovim partizanima, kaže Ilić.
Neizvršenje je shvaćeno kao da Mihailović nije ispunio zadatak - što je bio jedan od prelomnih trenutaka u odnosu britanske politike prema Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, dodaje.
„Sve informacije koje je Čerčil dobijao sa terena, ali i od presretnutih nemačkih izveštaja, govorili su o tome da su se partizani borili protiv Nemaca, a Jugoslovenska vojska (Dražini četnici) ne", kaže Ilić.
Danas je lako analizirati zašto je Čerčil toliko dugo čekao da napravi zaokret i okrene se Titu, objašnjava.
„Trebalo je biti u njegovim cipelama u to vreme".
„Čerčil je donosio odluke na osnovu informacija koje je dobijao. Oficiri sa obe strane su prikazivali informacije koje nisu bile potpuno istinite."
I sam Meklejn je u jednom intervjuu 1996. godine „priznao da je koristio podatke partizana da bi napravio izveštaj, što znači da nije išao sam na teren i izviđao.
„Oficiri koji su bili sa Mihailovićem stalno su išli na teren".
- Drugi svetski rat, antifašizam i revizionizam: „Sutjeska je danas višestruko izdana"
- Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
- Šta Tito predstavlja mladim levičarima danas u Srbiji
Međutim, mnogi izveštaji nisu stizali na vreme, dok su neki iz Kaira bili „prekrajani kako bi partizane prikazali u boljem svetlu", kaže Ilić.
I Hadson je bio nezadovoljan izveštajima koji su u London stizali iz Kaira, jer su navodno neki bili izmenjeni, potvrđuje Dejan Đokić.
„On je posle rata video iste one izveštaje koje je dobijao i London i shvatio je da nisu bili nužno onakvi kakve ih je prvobitno slao", dodaje Đokić.
Međutim, kaže da ne treba preterivati u vezi sa „značajem manipulacije izveštaja o događajima na terenu."
„Mihailovićevi uspesi 1941. su bili pomalo preuveličavani - britanskoj javnosti su bile potrebne dobre vesti iz makar bilo kod dela okupirane Evrope - i pripisivane su mu i partizanske pobede", primećuje Đokić.
Posle 1943, „verovatno se preuveličavaju uspesi partizana i pripisuju im se i neke akcije koje su izveli Mihailovićevi ljudi", kaže.
„Međutim, partizani su pobedili, pre svega, jer su bili mnogo bolje organizovani i efikasniji kao pokret otpora".
Savezničko bombardovanje Beograda 1944. godine - dogovor sa partizanima
Tri godine pošto su Nemci sravnili Beograd sa zemljom, usledilo je savezničko bombardovanje na Uskrs 1944. godine.
„Da, ljudi uvek to gledaju kao da su saveznici tukli Jugoslaviju, Beograd i srpski narod, a niko ne gleda kako je, recimo, bilo u Francuskoj", odgovara Ilić na primedbe da su saveznici uradili isto što i Nemci.
„Uvek avijacija ide ispred vojske da napadne sve neprijateljske ciljeve, da onemogući otpor i odstupnicu".
Dok nije oslobođena Italija, saveznici nisu imali mogućnost da napadnu Nemce iz vazduha.
Vladimir Velebit je bio glavni oficir za vezu ispred partizana u Italiji i on je „govorio koje lokacije u Beogradu treba gađati i tako oslabiti Nemce.
„On je rekao: 'Tu i tu, ovde i ovde. Tu treba gađati bombama'."
„Jesu, saveznici jesu bombardovali. Ali je sve bilo po planu i u dogovoru sa partizanima", kaže Ilić.
Britanci, jugoslovenska avijacija i operacija "Vazdušni most"
Britanci su pomogli osnivanju balkanskog ratnog vazduhoplovstva sredinom 1944. godine, koje je snabdevalo partizanske jedinice oružjem, hranom i odećom.
Učestvovali su i u evakuaciji ranjenika i bolesnika u baze u Italiji.
Britanci su pomogli i formiranje Partizanske eskadrile.
Tokom Drugog svetskog rata na području Jugoslavije organizovana je i operacija „Vazdušni most".
Saveznici su u saradnji sa četnicima i partizanima ukupno evakuisali 2.400 pilota.
„Zahvaljujući avionima, spasili smo 19.000 ranjenih partizana i civila. Prebačeni su u južnu Italiju avionima RAF-a.
„Preko Visa, gde je bila vazduhoplovna baza britanske avijacije, spaseno je oko 30.000 Dalmatinaca, koji su potom bili u kampu u Ujedinjenih nacija u El Šatu u Egiptu", kaže Ilić.
Na Ratnom groblju Komonvelta u Beogradu su i grobovi 471 mornara, vojnika i pilota Velike Britanije. Među njima je i 16 pripadnika britanske Jedinice za specijalne operacije.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )