Hoćemo li naći život negdje drugdje
Vremena se mijenjaju, a mijenja se i nauka
Jedan od razloga zbog kojih volim astronomiju je taj što ne ustukne pred velikim pitanjima. A jedno od najvećih je: da li smo sami?
Još jedan razlog zbog kojeg volim astronomiju: postoje dobre šanse za odgovor na ovo pitanje.
Čak i pre nekoliko decenija, tvrdoglavi realisti nahuškali su na ideju o vanzemaljcima.
Vremena se menjaju, a menja se i nauka.
Prikupili smo dovoljno podataka zbog kojih je pitanje manje preterano nego nekada, i počinjem da mislim da pitanje nije „Hoćemo li naći život?" već „Koja metoda će ga prvo naći?"
Postoje tri metode koje su, po mom mišljenju, meni vodeće u pronalaženju života u drugim svetovima.
I imam ideju ko će ga prvi naći.
- Da li će Rusija osnovati sopstvenu svemirsku stanicu
- Šta nas čeka na nebu u 2021.
- Zašto nam veštački sateliti zaklanjaju pogled na svemir
Život na Marsu?
Prva metoda sledi princip da, kada nešto tražite, najbolje je započeti blizu kuće.
Znamo za jednu planetu koja ima život: Zemlju.
Tako da ima smisla tražiti druga mesta sa uslovima sličnim Zemlji: odnosno tekuću vodu, kiseonik u vazduhu, hranljive materije za rast itd.
Najočiglednije mesto za posmatranje je Mars. Na prvi pogled deluje suvo, hladno i mrtvo.
Ali ako to možete da vidite dalje od toga, stvari počinju da se popravljaju.
Na primer, polarne kape imaju puno smrznute vode, a led smo direktno videli i na nižim geografskim širinama na Crvenoj planeti - udarci meteorita ostavili su za sobom sjajne kratere iskopavajući sveži led ispod površine.
Nekoliko marsovskih rovera i lendera otkrilo je primamljive dokaze da bi tekuća voda mogla postojati tik ispod površine, ali još nam nedostaju bilo kakvi konačni dokazi.
Međutim, ako malo proširite vremenski okvir, postoje izvrsni dokazi da je u prošlosti - možda i pre milijardu godina - naša susedna planeta imala okeane tečne vode i gušći vazduh.
U stvari, uslovi su bili prilično dobri da se razvije život kakav poznajemo i pre nego što se pojavio ovde na Zemlji.
Sasvim je moguće da je život tamo već davno imao uporište (ili pseudopod) i izumro.
Ako je to slučaj, možda ćemo još naći fosile u Marsovim stenama.
Opet, još nema konačnih dokaza, ali smo tamo bukvalno jedva zagrebali po površini.
Sada kada je uspešno sleteo na Mars, imamo uzbudljivu mogućnost da će rover Kjuriositi, veličine automobila koji radi na pogon plutonijuma, uskoro koristiti svoj ugrađeni laser i druge alate za otvaranje i ispitivanje stena u krateru Gale, koje su položene pre milijarde godina u prisustvu tečne vode.
- Lepota svemira od koje zastaje dah - u fotografijama
- Misija na Mars Emirata: Sonda Houp spremna za istorijski manevar
- Japanci prave ekološki satelit - od drveta
Mars nije jedina mogućnost u našem Sunčevom sistemu.
Tečna voda postoji unutar Saturnovog meseca Encelada, gde gejziri tečne vode izbijaju iz dubokih kanjona na njegovom južnom polu.
Potaknut gravitacionim potezanjem same džinovske prstenaste planete, unutrašnjost Encelada može biti prostrani okean tečne vode čak i dok je površina zaleđena.
To ne garantuje da ćemo ikada naći vanzemaljske ribe kako plivaju tim mesečevim morima, naravno.
Ali to je zanimljivo mesto da se tamo pogleda.
Evropa, Jupiterov mesec, gotovo sigurno ima i podzemni okean.
Ako još više smanjite ograničenja, Saturnov mesec Titan na svojoj površini takođe ima jezera tečnog metana i etana.
Tamo bi životna hemija bila drugačija - na površini je prilično hladnih minus sto osamdeset stepeni - ali nije nemoguće pretpostaviti da bi i tamo mogao nastati život.
Otkriti da li je to slučaj znači doći do informacija iz prve ruke. To radimo za Mars.
Međutim, izgledi Evrope i Encelada možda će pričekati deceniju ili četiri.
Telefonirajte kući
Možda ne moramo nigde da idemo. Umesto toga, možda ćemo moći da sedimo ovde i čekamo da nam vanzemaljska bića (bilo kog oblika) pošalju poruku.
SETI je potraga za vanzemaljskom inteligencijom, a njegovo ime vam govori svoju priču: to je grupa astronoma koja traži znakove inteligentnog života u svemiru.
Koriste razne metode za traženje naprednih vanzemaljaca, ali najperspektivniji je preslušavanje poruka poslatih preko neba.
Osnovna pretpostavka SETI-a je da su vanzemaljci vani i žele da sa nama kontaktiraju.
Ako je to slučaj, postoji dobar način na koji nam mogu signalizirati: radio talasi.
Oni su savršeni medijum: jeftini su, jednostavni za izradu, lako se kodiraju informacijama, neometano putuju celom galaksijom i kreću se brzinom svetlosti, najbrže što znamo.
Dakle, SETI pretražuje nebo tražeći radio signale od vanzemaljaca.
Još nisu ništa pronašli, ali kao što SETI astronom Set Šostak ističe, tek smo počeli da tražimo.
Postoji mnogo prostora u galaksiji i mnogo frekvencija radio talasa koje treba pročešljati.
Ali naša tehnologija je vremenom sve bolja, omogućavajući osetljivije pretrage.
Prema Šostaku, ako su oni negde tamo i trenutno nam šalju signale, trebalo bi da imamo odgovor na ovaj ili onaj način za oko dvadeset pet godina, s obzirom na to kako se stvari odvijaju.
Mislim da je SETI dobra ideja. U praktičnom smislu, njihovi inženjeri unapređuju našu radio tehnologiju i obradu signala, a filozofski mislim da je zanimljivo slušati vanzemaljske signale.
Ali pitam se o osnovnoj pretpostavci da su vanzemaljci tamo i žele da nas kontaktiraju - to je veliki korak i zasnovan je na našim sopstvenim ljudskim motivacijama.
Dakle, iako je ovo svakako vredno truda, teško je znati hoće li se isplatiti, a rok od dvadeset pet godina to odražava.
Ali sumnjam da bi neki drugi metod mogao imati prednost.
- Kako preživeti godinu dana u svemiru
- Staršip Spejs Iks raketa ponovo pala na probnom letu
- Da li će Rusija osnovati sopstvenu svemirsku stanicu
Novi svetski poredak
Dugo vremena smo znali samo za devet planeta (uključujući Pluton, iako je pre pet godina izgubio status planete), i samo jednu koja je mogla da podrži život.
Tada su 1995. godine astronomi pronašli prvu planetu koja je kružila oko druge zvezde slične Suncu.
Planeta uopšte nije bila poput naše - masivnija od Jupitera, a okreće se tako blizu matične zvezde da joj je temperatura preko hiljadu stepeni.
Ali to je bio prelomni trenutak. Napokon smo znali da postoje i druge planete.
Od tada su NASA svemirski teleskop Kepler, misija Korot Evropske svemirske agencije i svemirski instrumenti pronašli skoro osamsto drugih planeta i taj broj raste svake nedelje.
Znamo za dovoljno planeta koje kruže oko drugih zvezda da bismo zapravo mogli da počnemo da ekstrapoliramo neke brojeve: čini se da približno polovina svih zvezda u galaksiji ima planete, a planete bi u stvari mogle da nadmaše broj od dvesta milijardi zvezda u Mlečnom putu.
Još uvek ne znamo koliko je ovih svetova poput našeg, ali izgleda da je dobra opklada da je broj u milionima, ako ne i u milijardama. Stalno nalazimo sve manje planete, a statistički gledano, planete veličine Zemlje trebalo bi da budu prilično česte.
Veliko je pitanje koliko njih zapravo ima život? Ne znamo.
Ali uzmite u obzir ovo: imamo dokaze da je život na Zemlji započeo gotovo odmah nakon što je njena površina bila dovoljno hladna i stabilna da to dozvoljava.
Tri milijarde godina, taj zemaljski život sastojao se od jednoćelijskih organizama, a tek relativno nedavno oni su evoluirali u vrstu višećelijskih stvorenja koja sada naseljavaju svaku nišu ove plave planete.
To znači da bilo koja planeta slična Zemlji koju nađemo može biti naseljena... kvascem. Ali to se računa. To je život.
A život čini nešto posebno: unosi hemikalije i izlučuje druge hemikalije.
Pogledajte video o značajnom otkriću na nebu
Signalni znakovi
Jedna od takvih hemikalija je kiseonik. Na Zemlji ga udišemo, ali biljke ga izdišu.
Mnogo toga je u našem vazduhu. Naša atmosfera ima više od dvadeset odsto kiseonika.
Ako bismo pronašli planetarnu atmosferu sa puno gasova kiseonika, to bi gotovo sigurno bio pokazatelj života.
Kako se ispostavilo, na pragu smo da to možemo uraditi.
Planete su prigušene i zbijaju se blizu svojih zvezda, ali postoje tehnike za odvajanje svetlosti od dva objekta.
Kiseonik ima potpis, poput otiska prsta, koji se može otkriti u tom svetlu.
Biće potreban izuzetno osetljiv teleskop i vrlo pametne tehnike, ali sada imamo tehnologiju za izgradnju takvih mašina.
Jedan od takvih je svemirski teleskop Džejms Veb. Trebalo bi da bude u stanju da detektuje kiseonik u vazduhu vanzemaljske planete.
I mnogi drugi instrumenti koji se planiraju i grade mogu da izvrše slična zapažanja.
Naša tehnologija postaje tako dobra i tako brza da je pronalaženje vanzemaljskih bioloških atmosferskih potpisa verovatno naša najbolja šansa.
Za mene se brojevi zbrajaju bolje nego za druge strategije: mora da postoji mnogo ove vrste planeta, čini se da život lako nastaje, a biologija se na uočljiv način petlja sa hemijom planete.
Ne znamo da li Mars ili oni vodeni meseci uopšte imaju život, a čak i ako ga imaju, moglo bi da potraje dugo.
I ko zna da li su tamo pametni vanzemaljci koji žele da razgovaraju s nama?
Ali, možda će proći još samo nekoliko godina dok teleskop ne usmerimo na fleku svetlosti, upijajući te fotone jedan po jedan, prosijavajući ih i pronalazeći u njima - doslovno - dah života.
Pa kada ćemo naći život u svemiru? Ako je tamo, nadam se: vrlo brzo.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )