Životna priča Njemice, partizanke, koja je preživjela ustaške logore

Zbog oca koji je iako Njemac, bio predratni komunista i partizan u Vojvodini - cijela njena porodica pretrpela je stradanja u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj pod upravom fašističkog pokreta - ustaša, ali to mu ne zamjera, naprotiv

15865 pregleda9 komentar(a)
Marija Maričić kao učenica Učiteljske škole u Sremskim Karlovcima, rad školske fotografske sekcije, Foto: Privatna arhiva Marija Maričić
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Tekst sadrži uznemirujuće detalje.

Marija Maričić je Nemica i partizanka, Sremica i žrtva ustaških logora, danas Subotičanka - penzionerka, majka i baka.

Ovu ženu Subotičani pamte kao nastavnicu, osnivačicu izviđačkog odreda, a malo njih zna da je rođena kao Marija Marks 1935. godine u sremskom selu Laćarak.

„Ja sam prava Nemica, samo ne znam nemački, a sa perfektnim srpskim", kaže Marija kroz osmeh za BBC na srpskom.

Kao devojčica od sedam godina, sa mlađim bratom i sestrom bila je u više logora po Vojvodini.

Zbog oca koji je iako Nemac, bio predratni komunista i partizan u Vojvodini - cela njena porodica pretrpela je stradanja u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj pod upravom fašističkog pokreta - ustaša, ali to mu ne zamera, naprotiv.

Životnu priču ispričala je sada javno prvi put.

Nezavisna Država Hrvatska (NDH) uspostavljena je na prostoru današnjih Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srema u Vojvodini 10. aprila 1941. uz punu saradnju nacističke Nemačke i fašističke Italije.

„Moja mama je jednom dala izjavu da je bila na pravoj strani istorije i da je srećna što može da sedi sa ljudima.

„Ja isto to mislim i brat i sestra i svi, jer znamo šta smo mi preživeli", kaže 86-godišnjakinja.

Marijin otac Jakov se oženio, takođe, doseljenicom - Nemicom.

Dobili su troje dece - najpre Mariju, a zatim 1938. sina Mihajla i 1940. u osvit rata ćerku Katarinu.

Otac je tada već bio aktivan u ilegalnom partizanskom pokretu.

„Koristeći nacionalnost u početku je prisustvovao sastancima i suprotne strane, dobijao je i zadatke koje je kao Nemac mogao da organizuje.

„Kad su posumnjali u njegovu iskrenost nemačkoj stranci, otišao je u partizane sa još jednim drugom", priča ona, navodeći da je od mladosti i ona komunistkinja.

Bili na meti

To je značilo da je otac u šumi na Fruškoj Gori sa ostalim vojnicima, a da je njegova supruga, koja se takođe zvala Marija, ostala sa troje male dece.

Zna se da su takvi slučajevi bili izuzetno retki, ali ne postoje precizni podaci.

„Malo Nemaca je bilo u Narodnooslobodilačkoj borbi ili ju je pomagalo", navodi za BBC istoričar Zoran Janjetović, autor knjige „Nemci u Vojvodini".

„Kad je tata otišao, mi smo bili na meti kao i svi ostali", kaže Marija, odgovarajući na pitanja da li je nemačko poreklo bilo od neke pomoći.

Rat je već počeo, nacistička Nemačka okupirala je Jugoslaviju 1941.

Tada je i Vojvodina podeljena, Srem je pripao NDH, Bačka Mađarskoj, dok je zapadni Banat ostao u sastavu okupirane Srbije, sa izvesnom autonomijom.

Porodica Marks je živela u Laćarku, selu kod Sremske Mitrovice.

Po šumama i gorama - Srema

Jednog jutra pre zore, 1942, majka je spakovala nešto stvari u džak i kroz baštu odvela troje dece najpre na kraj sela, pa dalje na Frušku Goru.

Sestra Katarina je imala dve godine, brat Mihajlo četiri.

U šumi su već bila dva logora sa civilima - pobegli su od raznih neprijatnosti, svedoči Marija.

Uglavnom su bili Romi, Jevreji i Srbi.

„Nisam bila svesna šta je to, tek sam mogla da upamtim kako je bilo".

Da bi pobegli od neprijatelja, napustili su položaj - njih četvoro i dve jevrejske porodice iz sela Grgurevac - u pratnji dva partizana krenuli su zasebno.

„Sestra moja je bila mala i stalno je plakala, svi su strahovali da će njen plač odati položaj.

„Sećam se jedne gospođe, bila je gospođa u mojim očima jer je imala haljinu, ona je od nekog drveta koru skidala i davala nam da sisamo".

Tako bi utolili glad i žeđ, ali bi morali dalje kroz šumu.

Tokom branja šljive Marija lomi ruku.

„Moja polomljena ruka je bila otežavajuća okolnost za grupu.

„Sestra je uvek plakala zbog gladi i žeđi i odlučili su da se mama sa nama odvoji od grupe".

Urezano kao knjiga

Ostali su sami, a Nemci su baš te noći počeli veliku ofanzivu.

Kreću niz jedan potok ka Dunavu.

„Bili smo srećni i što ima vode i možemo da pijemo s tog potoka koliko hoćemo".

Bio je avgust 1942.

„Sećam se kad smo izašli iz šume, ne znam na koju stranu, naišli smo na dvoje ustaša koji su vodili čoveka i krupnu ženu, obučenu seljački sremski.

„Čovek je bio nizak, imao je kaput, u to doba kad se ne nosi, ali je verovatno poneo da ima".

BBC

Oni su Marijinu majku pitali kuda ide i prošli ih.

Ispostavilo se da su već u Čereviću, selu na Dunavu i došli su do zgrade koja je ličila na školu.

„Majka je odmah rekla da je Nemica i da je tata tako hteo, da je ona morala da dođe za mužem".

Dali su joj da kuva i čisti i dok je sređivala dvorište, a deca se igrala oko nje, spaziše da se vraćaju dvojica ustaša sa onih dvoje ljudi.

„Ostalo mi je urezano kao knjiga.

„Otišli su u obližni šljivik, gledala sam, mama je čistila, a kradom je i ona gledala".

Odsecanje glave

Marija je tada, sa osam godina, prvi put bila svedok ubistva.

„Naterali su čoveka da uđe u Dunav, jedan je izvadio sablju, udario po vratu i odsekao mu glavu.

„Telo još stoji, a glava onako prođe pored tela.

„Kad je žena to videla, skočila je u vodu i plivala je. Pucali su prema njoj, a šta je bilo sa ženom, ne znam - da li su je ubili ili se udavila".

I kasnije je od ustaša „videla svašta", ali o tome govori staloženo.

„Koliko su ubijali životinje, nosili džakove i sabljama sekli i rasipali brašno, konje su mučili.

„Bili su to neki ljudi koji su se, valjda, rodili samo da prave tako strašne stvari, da ubijaju i oduzimaju život".

Marijina porodica se kratko zadržala u Čereviću.

Odatle ih ustaše odvode zaprežnim kolima do sabirnog logora u Rumi, koji su držale zajedno sa Nemcima.

Tu su bili zatvorenici pokupljeni iz Fruške gore.

Krvavi šešir

Smestili su ih u velike prostorije, nalik fabričkim halama.

„Žene i deca su bili do zida, naravno na zemlji bez nameštaja bez ičega, a muškarci su bili ispred.

„U sredini je bio deo gde su izvodili ljude i saslušavali i iživljavali se nad njima".

Dešavalo se naočigled svih.

„Kad je tako nešto bilo, mama bi nam spuštala glave na krilo, da ne gledamo, ali sam videla jednom strašnu sliku.

„Mladić je imao šešir i na njemu petokraku, to je bio veliki greh za neprijatelja".

Taj mladić je, kaže, često bio na zloglasnom „centru".

„Njega su često prozivali da izađe na centar i tukli ga besomučno, udarali po licu, a on nije smeo da dozvoli da padne krv na pod, nego je taj šešir podmetao.

„Kad bi im bilo dosta, onda je taj isti šešir stavljao na glavu".

Pesma pre stratišta

Zarobljenike su mučili na razne načine, dodaje.

Sa njima su bile i sestre iz jednog sela koje su, kako kaže Marija, vrlo lepo pevale.

„Jednog dana su ih prozvali i odveli na vrata, znali smo da ih vode na stratište, njihova majka je takve krike pustila i potrčala da smo joj pravili mesto da prođe.

„Odnele su ih sve tri, to je za mene bilo strašno, jer su pevale u toj nevolji, a ja slušala".

Logor su nekad posećivali i Nemci iz Kulturbunda - Švapsko-nemačkog kulturnog saveza, ali to nije uticalo na položaj porodice Marks.

Oni su u logoru bili deo mase.

„U NDH logorima je bilo najviše Srba i Jevreja, ali značajan broj je bio i političkih zatvorenika - komunista ili antifašista, na šta se često zaboravlja.

„Kad neko dospe u logor zbog političke pripadnosti, onda je nevažno bilo da li je u pitanju Hrvat, Nemac ili Srbin", navodi za BBC na srpskom Marijana Stojčić, istraživačica Centra za primenjenu istoriju.

Nemci u Kraljevini SHS čine najbrojniju nacionalnu manjinu - prema popisu stanovništva iz 1921. godine bilo ih je ukupno 513.472 (4,3 odsto stanovništva).

„Posle Prvog svetskog rata, jugoslovenski Nemci aktivno u učestvuju u ekonomskom i kulturnom životu zemlje i imaju značajan doprinos", navodi autorka publikacije „Na tragu podunavskih Nemaca".

Iako se često može pročitati za Nemce sa prostora Balkana „podunavske Švabe" i „folksdojčeri", ona ističe da to nije isto.

Podunavske Švabe i folksdojčeri

Podunavske Švabe je zajednički naziv za pripadnike nemačke etničke grupe na teritoriji nekadašnje južne Ugarske koje su posle Prvog svetskog rata ušle u sastav Jugoslavije (dakle, Vojvodine i Slavonije), Mađarske ili Rumunije, kaže Stojčić.

Izraz „Podunavske Švabe" nastao je u akademskim krugovima vajmarske Nemačke, navodi.

Izraz folksdojčeri, iako doslovno znači „pripadnik nemačkog naroda", ustalio se u vreme nacističke Nemačke.

Izraz je tadašnje politike Trećeg rajha prema nemačkoj manjini koja je živela van Nemačke.

Ta politika se dvostruko ispoljavala.

„S jedne strane `Volk` (pripadnost narodu, nemstvu) je važnije od mesta prebivanja i državljanstva; na drugoj strani, od pripadnika nemačke manjine se očekivalo da stalno dokazuju da su dovoljno „pravi Nemci" da zaslužuju da budu primljeni u „Volk".

„To potvrđivanje je da si dovoljno Nemac, u praksi je često značilo dokazati se kao nacista", navodi Stojčić.

„Uprkos proklamovanom ustaško-nemačkom savezništvu, na terenu su odnosi bili zategnuti, što se odražavalo i na manje povoljan položaj domaćih Nemaca od onog kakav su imali, recimo, u Banatu.

„Deo folksdojčera, posebno onih u državnoj službi, učestvovali su aktivno u hapšenjima, pljačkanju, mučenjima i ubistvima Jevreja, civila, pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta" dodaje istraživačica.

Krompirić na podu i batine

Članovi porodice Marks su bili na drugoj strani.

Marija se seća i šta su jeli u logoru ili bar šta su priželjkivali.

Familije zatvorenika bi donosile voće i drugu hranu.

„Sve su (stražari) to primali, ali nisu dali onome kome je namenjeno.

„Tako smo stalno gledali kad neko dođe i čekali da li će nam nešto pružiti".

Kuvalo se jednom dnevno - krompir.

„Taj sitan krompir dobijala su deca, moja sestra bi dobila dva, pošto je bila najmlađa.

„Brat je dobijao malo krupniji i ja jedan, ali sitan".

Sestru pamti u poderanoj haljinici, kojom je hladila vreo krompir.

„Sećam se jednom kad joj je ispao, a drugi su brže bolje uzeli i ostala je bez krompira.

„Brat je bio strašno ljut na nju, hteo je čak da je tuče zbog toga".

Crvi i vagoni

Dobijali su i čorbu.

„Jedan dobije čorbu, pa brzo to mora popiti da bi predao drugom.

„Našli smo neke konzerve to nam je bio pribor iz čega smo jeli".

Kada bi kuvali kupus, to je bila voda, a kupus bi „tek plivao".

„Odozdo bi nekad isplivali veliki crvi - to smo jeli, ništa nam nije bilo strašno ni gadno".

Zatvorenike su masovno ubijali, kaže, najviše noću.

Kad su ih iz Rume vozom poslali u drugi logor u Sremskoj Mitrovici, u stočnim vagonima se jedva moglo stajati.

„Ja sam mislila da je bolje da umrem, nisam imala vazduha, bila sam mala, a bilo je mnogo sveta koji su bili viši od mene".

Tu joj se jedno lice urezalo u sećanje, a videla je razna.

„Sećam se mladića koji je imao krupne kestenjaste oči i gledao je onako čudno, izbečeno i vikao `vode, vode`, ali niko nije imao da mu pruži.

„Ne znam šta da mislim, posle toliko vremena, samo se stalno sećam onih njegovih kestenjastih očiju".

Dok su u Mitrovici čekali da ih sprovedu do kaznionice kroz prozor vagona neko im je ubacio lubenicu.

„Prvo smo počeli cičati i vrištati.

„Ne znam kako su ti ljudi bili tako disciplinovani svi gladni i žedni, a niko nije otimao i uzimao, uvek se našao neko da podeli, bez noža i bilo čega.

„Svako je dobio makar seme".

Korbači, psovke i haljina

Iz vagona su dugo pešačili do kaznionice, a kolonu su čuvale ustaše.

„Svi smo bili toliko izmučeni da nismo ni bili kadri trčati, a oni su nas jedan za drugim pratili.

„Bilo je slučajeva da su ljudi padali, onda su bila strašna batinanja, imali su korbače i terali ih da ustanu uz psovke".

Ko je stigao, stigao je, ko je ostao, ostao je.

Na ulazu u logor stajale su poređane ustaše koje ih takođe udarale korbačima.

„Mama je nosila sestru, a brat i ja smo bili pored nje, s leve i desne strane.

„Kad su zamahnuli da udare mamu, mi smo zastali, mamina haljina cicana odmah se tu pokidala i krv je špricnula na mene i na brata.

„Tako smo dočekani u kaznionici".

Pošto je bilo puno zatvorenika, za njih nije bilo mesta u zgradi već su bili u delovima odeljenim žicom, koji su bili improvizovane sobe.

U zgradama su bili politički zatvorenici.

„Nas koje smo tako pokupljeni trebalo je dati za likvidaciju".

U žici ih je bilo toliko da su mogli samo da sede na smenu.

„Svake noći su praznili po jednu žicu, a ona je bila kao ove naše sobe", kaže, poredeći je sa prostorijama u Gerontološkom centru u kom boravi godinama.

Kamionima su vozili u groblje gde su ih likvidirali.

Jednog dana došao je red i na njihov odeljak - najviše je bilo dečaka uzrasta 15 do 17 godina.

„Odveli su nas u jednu drugu žicu, tu su sedeli sudija i zapisničar, a s druge starne je bio ogroman top uprt u nas.

„Shvatila sam da je to nešto da nas pokosi".

Sudija se obratio dečacima i rekao im da će biti osuđeni „kako se presudi snaji sa decom".

Smrtna kazna streljanjem i beg

Majka je odgovarala na pitanja, sa sestrom u krilu, svedoči Marija, dodajući da nije razumela o čemu su govorili.

„Kada je sudija kazao zapisničaru `piši smrtna kazna streljanjem`, ja sam jako vrisnula, jer sam znala šta znači ta reč.

„Počela sam da plačem, iako su nam uvek govorili `samo ćutite, nemojte plakati, budite dobri`".

Stigli su kamioni i ponovo je krenuo utovar.

Doveli su ih do centra Mitrovice, gde je pre rata bio sud.

U dugačkom hodniku ostavili su ih da čekaju, a seća se da su ispitivanja počinjala noću i zvuka čizama i cipela, kako tabanaju, kao i škripe brava.

„Po tome smo znali iz koje prostorije vode na likvidaciju".

Koliko su tu proveli vremena, ne zna.

„Svaki dan je strašan i dug".

Seća se da su ih danju puštali u šetnju po dvorištu - u uglu su bili klozeti - ženski i muški.

„Mi smo deca ne znajući sve, gledali, kroz otvorena vrata, jer se nisu smela zatvoriti.

„Videla sam pored muškog vecea kako ljudi čuče na drvenoj sedaljki i drže ud u ruci, a muve im prekriju lice i celo telo, grozno".

Uz pomoć vratara u tom logoru uspeli su da pobegnu.

Odveli su ih kući na zaprežnim kolima, sakrivene ispod ćebadi - do „trećeg šora u Laćarku".

Ni kod kuće nije bilo lako.

Privatna arhiva Marija Maričić

Dede na suprotnim stranama u vojsci

Sa Marijom razgovaramo preko Skajpa, zbog epidemioloških mera, ali ona to odlično podnosi.

Iz kancelarije Gerontološkog centra govori duže od dva sata, sa jasnim mislima i zaokruženim rečenicama - učiteljski.

Sedeći pored srpske zastave, priča da joj se pradeda doselio iz Nemačke, negde iz okoline Štutgarta, još u 19. veku da montira mašine u fabrici i ostao kao radnik na održavanju.

Jedan od njenih deda borio se u Cerskoj bici u Prvom svetskom ratu, na strani Srba - čak je preplivao Savu da im se pridruži, a drugi je bio u vojsci Austrougarske.

Sin dede koji je ratovao za Srbiju je Marijin otac - Jakov Marks.

Jakov je završio četiri razreda osnovne škole i kao dečak počeo da radi - u poljoprivredi, a kasnije u fabrici.

Tad i postaje komunista, što će odrediti sudbinu cele porodice.

„Čini mi se da je tu video strašnu nepravdu, jer je kao mali išao u poljske radove, sekao kukuruzovinu, koja je bila sirova i teška nosio je kao odrastao čovek.

„Moja baba je uvek govorila da ima ljudi koji iskorišćavaju i decu i ostale", priča Marija.

Dok su u Evropi bujali nacizam i fašizam u Laćarku sa „drugovima" stasavao je mladi levičar.

Nemice u Jasenovcu, Sisku i Staroj Gradiški

Zbog toga će u logoru Jasenovac biti i Jakovljeva majka i žena.

Tokom četiri godine postojanja NDH na vlasti je bio ustaški pokret Ante Pavelića, koji je još u emigraciji stvorio planove o istrebljenju Srba, uz progon Roma, Jevreja i političkih neistomišljenika.

„Na sastanku u nemačkoj ambasadi u Zagrebu, 4. juna 1941, zaključeno je da se srpsko pitanje reši masovnim iseljavanjem u Srbiju, masovnim ubijanjima na terenu i deportovanjem u koncentracione logore", navodi se na sajtu Javne ustanove spomen područja Jasenovac.

Tokom 1942. i pripreme velike ofanzive na Frušku goru, fašisti su organizovali racije i odveli Marijinu majku u ovaj koncentracioni logor u kom je tokom rata ubijeno najmanje 83.145 ljudi.

„Mnoge ljude su pokupili i među njima je bila i moja mama, ali njena braća su tu odigrali ulogu i koristili nemačku pripadnost.

„Rekli su da je bolje da vrate mamu, jer ona je njihova sestra, a neka ide njegova majka, odnosno moja baba, neka ispašta za sina", svedoči Marija.

Tako joj i baba završava u Jasenovcu, a potom i u logoru u Sisku.

U zvaničnim podacima navodi se da je u Jasenovcu i stratištima iz sistema ovog logora stradalo 39.570 muškaraca, 23.474 žena i 20.101 dete do 14 godina starosti, za koje postoje taksativno navedeni podaci.

Prema nekim procenama, broj žrtava je i veći.

„Baba je iz Jasenovca određena da ode u dečiji logor u okolini Siska, da bude s tom decom dok Međunarodna organizacija Crvenog krsta nije raspustila taj logor".

Ona se vraća u Srbiju tek po raspuštanju logora.

Ustaško-nemački logor u Sisku je osnovan 3. avgusta 1942.

U okviru njega je radio i poseban logor službenog naziva „Prihvatilište za djecu izbjeglica".

Dečji logor u Sisku bio je najveći te vrste u NDH i postojao je pet meseci do januara 1943.

U njemu je umrlo najmanje 1.150 dece, prema podacima sajta Jadovno.

Marijina familija sa majčine strane drugačije se postavila tokom rata i posebno po njihovom povratku iz logora.

„Mamina braća i mati, moja baba, u istoj ulici su stanovali, uopšte nisu dolazili, kao da nismo živi".

Jednom je tu baku srela u grupi žena koje su nosile vodu na obranici, ali joj ništa nije rekla.

Baka je, kaže, čak okrenula glavu tad.

Mamu su im ponovo odveli jedne noći, a Marija je ostala da brine o bratu i sestri.

„Mamu su u stvari ponovo zatvorili i oterali je na jedan salaš, gde je vršila pšenicu i trebalo je to da se šalje za Nemačku".

Komšinica im je donosila hranu i krišom i ostavljala ispod velike vangle.

„Kad ustanemo odmah smo išli da vidimo šta ima pod vanglom, tako smo se hranili".

Majka im je došla u posetu - pod okriljem noći.

„Mama, nemojte nas ostaviti"

Njih troje su spavali u jednom krevetu.

„Mama je ljubila sestru, ljubila brata, mene nije, bila sam na kraju, mislila je da spavam.

„Malo je bila i otišla je, ustala sam iz kreveta i trčala za njom", prepričava Marija.

Na ulici ju je stigla, ispred komšijske kuće.

„Uhvatila sam je za suknju, plakala sam i kazala: `Mama, nemojte nas ostaviti`.

„Ona je odgovorila: `Idi unutra, idi, idi`.

„Videla sam da je neko s puškom izašao napolje i da stoji iza duda, mama se okrenula i tako me jako udarila po obrazu da sam pala".

Taj udarac jako teško joj je pao, ne samo zbog fizičkog bola.

Bratu i sestri nije ni rekla za tu posetu.

„Bili smo uvek mokri noću, jer nisam smela do zore da se dižem".

Ipak, komšije su im pomogle da srede higijenu i oporave kožu od stradanja u logoru.

Kući su se zatim vratile i mama i baka.

Pred kraj rata, kad su partizani sproveli jednu od akcija, ponovo su fašisti skupljali zatvorenike iz Laćarka i babu joj tada odvode u Staru Gradišku.

To je treći logor koji je ova Nemica, prošla.

Do kraja 1941. ta kaznionica, nizvodno od Jasenovca, služila je ustaškim vlastima i kao logor i kao sabiralište za prisilni boravak, podaci su Jasenovca.

Prve grupe zatvorenika, uglavnom Srba i Jeverje dovedene su već u maju 1941. iz Slavonskog Broda, Bosanske i Nove Gradiške.

Februara 1942. dotadašnja kaznionica pretvorena je u višenamenski koncentracioni logor, između ostalog i za preodgoj političkih zatvorenika Hrvata, navodi se na sajtu.

Razlika u odnosu na logor u Jasenovcu bila je u tome što su u ovde bili zatočeni mnogobrojni antifašisti, komunisti i skojevci, članovi i saradnici narodnooslobodilačkog pokreta iz svih krajeva NDH, veliki broj žena (Hrvatica, Jevrejki i Srpkinja).

Odd juna 1942. bila su zatočena i deca, uglavnom srpske nacionalnosti.

O logoru se nije pričalo

U porodici Marks se malo pričalo o iskustvima iz logora.

„Baba je uglavnom bila tamo s decom, pričala nam je za devojčicu Miru iz Like da joj je ličila na našu najmlađu sestru Katarinu.

„Pričala je da je ona ostala živa u Sisku i da su tu decu davali porodicama koje su htele usvajanje", svedoči Marija.

Kad su se vratile mama i ona dugo im je trebalo da se priviknu jedni na druge.

„Mama je bila strašno izrabljena.

„I mamu i babu sam doživljavala kao tuđe osobe, dugo je trebalo da se naviknemo".

Oca je poslednji put videla za jedan pravoslavni Božić „u toplom" kod komšija.

„Prepoznala sam ga, mada je imao šubaru na glavi.

„Sestru je odmah uzeo na krilo, brat je sedeo na drugoj nozi, a ja sam stajala po strani, pa je i mene malo mazio".

Tad joj poklonio svetlucavu vrećicu za duvan sa „đerdanima", koja joj se svidela.

Otac je ranjen 1944. i umro je usled gubitka krvi u Fruškoj Gori.

Tad je, kaže, bila partizanska akcija u Bosni.

„Znate kako se peva Kad su Sremci krenuli", kaže kroz diskretni osmeh.

Početni stihovi partizanske koračnice glase Kad su Sremci krenuli sa te Fruške gore, pa odoše za Bosnu tamo da se bore.

Život posle rata

Život se polako vraća u normalu, Marija je ponovo đak i upisuje se u matične knjige.

„Upisivali smo se kako su nas zvali u selu - ja sam bila Marica, brat Miško, sestra Kata, a baba Elizabeta je bila Eliza".

Kao Marica - provešće veći deo života, do Gerontološkog centra gde je ponovo Marija.

Dok se školovala leti je radila u fabrici parketa Varda, gde joj je i majka bila zaposlena.

„Baba je vodila kuću", navodi i objašnjava da su ukućani i dalje bili udaljeni.

„Nikad nismo pričali, svi smo na razne načine preživeli rat.

„Nedavno mi je rekao jedan da u učiteljskoj školi niko nije znao da sam ja Nemica".

Nije joj, kaže, bilo važno da ističe nacionalnost.

„Samo profesori nisu verovali da sam Marks nego su čitali Markes i ne znam ni ja kako, ali nisam im to uzimala za neki greh".

Radila je kao učiteljica najpre u opštini Kladanj u Bosni, pre nego što se doselila u Suboticu.

Tamo se udala za kolegu učitelja Dragomira Maričića, a iz tog braka ima ćerku Gordanu i unuke.

Izviđači

Sa drugovima i nekadašnjim borcima osniva odred izviđača Spartak u Subotici.

Marica Maričić je doživotni počasni Starešina Odreda, nastalog 16. maja 1962, navodi se na sajtu.

Naziv su dobili Jovanu Mikiću - Spartaku, istaknutom sportisti i učesniku Olimpijskih igara u Berlinu 1936.

Kao komandant Subotičkog partizanskog odreda Mikić je poginuo završnim operacijama oslobađanja Subotice od fašističke okupacije 9. oktobra 1944.

Marija je u izviđače krenula kao iskusna planinarka, zajedno sa mužem Draškom.

„Vojska nam je pomogla - iz kasarne jedne starešina nam je pomogao da oformimo, ja u mojoj školi, on u njegovoj i treći drug u njegovoj i eto tri odreda.

„Tu gde sam stanovala bilo je dosta boraca i od njih sam imala stručnu pomoć, te je moj odred odmah postao najbolji".

Deca su tada hrlila u izviđače, a roditelji - bivši partizani su to podsticali, tvrdi ona.

Kada je operisala karcinom u bolnicu su dolazili da je obilaze svi iz odreda.

„Držali su me prijateljski, neverovatno", kaže dok joj glas podrhtava.

„Postali su dobri ljudi".

Borba za čoveka

Marija Maričić nikome nije ispričala ovu priču, osim njenim Laćarcima „da sačuvaju to što su teškom mukom stvorili".

S ponosom ističe da je Laćarak, iako malo mesto, dao dosta boraca u Narodnooslobodilačkoj borbi.

Pre korone bila im je počasni gost na proslavi.

Privatna arhiva Marija Maričić

Ističe da nikad nije imala problema što je bila Nemica, kao ni njena porodica.

Posle rata u celoj Evropi, kao i u novostvorenoj Jugoslaviji na Nemce se primenjuje princip kolektivne krivice.

Komunističke vlasti odlučile su da im konfiskuju imovinu.

„U junu 1945. jugoslovenska vlada je odlučila `da svi Nemci […] treba da budu iseljeni u Nemačku`.

„Preostali Nemci (među kojima žene, deca i stari) upućivani su u logore na prinudni rad gde su mnogi umrli od bolesti, maltretiranja i gladi", ističe Stojčić.

Procene oko broja umrlih su i dalje različite i nisu tačno utvrđene.

Među desetinama hiljada Nemaca koji su se vratili u Nemačku bili su i Marijini ujaci, ali ne i njena porodica.

Oni su u Srbiji.

„Šta meni znači da se imenuje da li je Nemac ili nešto drugo, onaj ko se bori za čoveka i poštuje ga meni je važan", zaključuje Marija Marks Maričić.

Sećanje na Nemce

Marijana Stojčić, istraživačica Centra za primenjenu istoriju

Kada razmišljamo o sudbini „domaćih", jugoslovenskih Nemaca nakon Drugog svetskog rata, zanimljivo je razmišljati i o dinamici sećanja na te događaje.

Sećanje na progon Nemaca iz Vojvodine gde ih je bilo najviše, u Srbiji obeleženo je diskontinuitetom.

Do devedesetih ono je deo šireg jugoslovenskog pobedničkog narativa u kome je borba jugoslovenskih naroda protiv nacističkog okupatora jedan od utemeljivačkih mitova nove države uobličen oko žrtve partizana kao simbola golorukog naroda.

Kroz identifikovanje jugoslovenskih Nemaca i nacizma i pripisivanje kolektivne krivice, taj narativ je potpuno isključivao svako iskustvo njihove patnje.

Za sećanje na njihove patnje i progon nije bilo mesta u javnom i političkom sećanju, kao ni u zvaničnoj istoriografiji, već je ostajalo u sferi neformalnog socijalnog sećanja, uglavnom ono malo Nemaca koji su ostali.

To je predstavljalo neku vrstu tabua i u značajnoj meri je prećutkivana.

Tokom devedesetih godina sa ogromnim društvenim promenama, prerađivana je i prošlost tako da se prilagodi novoj sadašnjosti.

Od početka devedesetih, sećanje na stradanje vojvođanskih Nemaca obeleženo je dominantno dinamikom nacionalističke mobilizacije i konstrukcije kolektivnog identiteta oko uloge žrtve gde su nasuprot Srba kao žrtve, kao dželati stajali u manjoj ili većoj meri svi drugi jugoslovenski narodi i međunarodna zajednica).

Tek kada odbacimo ideje o kolektivnoj krivici, kao i kolektivnoj nevinosti, biće moguće da se u priznavanju nečije patnje ne vodimo ni etničkom pripadnošću žrtve ili ni etničkom pripadnošću počinioca zločina.

Sposobnost društava da kroz dijalog i uključivanje različitih perspektiva, u nasleđe integrišu i one strane vlastite istorije u kojima je u njihovo ime nanonešena nepravda drugima, govori o tome kakva su ta društva danas.

Govori i o tome koliko su ona danas sposobna da uključe i poštuju različitosti i u kojoj meri su sama utemeljena na univerzalnoj etici ljudskog dostojanstva.

I to nije pitanje prošlosti, već sadašnjosti.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk