Većina ljudi vjeruje jer su ih tome učili

(Nastavak iz prošlog broja)

Ideja da prirodni zakoni impliciraju zakonodavca potiče iz zbrke koja je nastala između prirodnih i ljudskih zakona. Ljudski zakoni su naredbe koje vam zapovedaju da se ponašate na određeni način, i vi možete odlučiti da li ćete se tako ponašati ili ne. Ali prirodni zakoni su opis onoga kako se stvari uistinu ponašaju.

Ne može se tvrditi da postoji neko ko im je rekao da tako čine, jer ako pretpostavimo da taj neko postoji, suočeni smo sa pitanjem: “Zašto je bog doneo baš te prirodne zakone, a ne neke druge?” Ako kažete da je to učinio iz svog vlastitog zadovoljstva i bez ikakvog razloga, shvatite da postoji nešto što nije podložno zakonu. Ako kažete, kao što kažu ortodoksniji teolozi, da je bog imao razlog da stvori baš te zakone, a ne neke druge - vi u stvari kažete da je taj razlog stvaranje boljeg svemira. Ali kada malo bolje pogledate svemir, to vam nikada ne bi palo na pamet. Kada bi postojao razlog za ustanovljavanje zakona koje je bog stvorio, onda bi im i on sam bio podložan, pa prema tome nema nikakve prednosti u tome da uvodite boga kao posrednika. Imate zapravo zakon izvan i pre svih božanskih zakona i tako bog prestaje da služi vašoj svrsi, jer više nije krajnji zakonodavac. Ukratko, cela rasprava o prirodnom zakonu nema više ni izdaleka onu snagu koju je nekada imala.

U razmatranju ovih argumenata, ja se krećem kroz vreme. Argumenti za dokazivanje postojanja boga menjaju se kroz vreme. To su u početku bili čvrsti intelektualni dokazi, koji su otelovljavali sasvim definisane zablude. Kako se bližimo savremenom dobu, one postaju sve manje intelektualno ugledne, a sve više maglovito moralisanje.

Dokaz svrhovitosti

Sledeći korak u ovom procesu dovodi nas do dokaza svrhovitosti. Sve na svetu je uređeno upravo tako kako je potrebno da bismo mi mogli da živimo na ovome svetu. Ako bi svet i za mrvu bio drugačiji, mi ne bismo mogli da živimo u njemu. To je dokaz svrhovitosti. On ponekad poprima čudne oblike; tvrdi se, na primer, da zečevi imaju bele repove da bi ih čovek mogao lakše nanišaniti. Pitam se šta bi zečevi rekli na ovo. Nije teško napraviti parodiju od ovog dokaza. Svi znamo čuvenu Volterovu opasku da je nos očigledno napravljen takvim kakav jeste da bi se na njega mogle staviti naočare. Ta vrsta parodije, pokazalo se, pogađa cilj direktnije nego u osamnaestom veku, jer od Darvinovog doba mnogo nam je jasnije zašto se živa bića prilagođavaju svojoj okolini. Ne radi se o tome da je okolina stvorena da bi odgovarala njima, nego o tome da se oni prilagođavaju njoj. U tome nema nikakvoga plana.

Kada se malo zamislimo nad dokazom svrhovitosti, zapanjuje kako su ljudi mogli poverovati da ovaj svet, sa svim svojim nedostacima, predstavlja najbolje što je svemogući i sveznajući mogao proizvesti tokom miliona godina. Ja u to stvarno ne mogu da poverujem. Zamislite da vam je data svemoć i sveznanje i milioni godina da usavršite svoj svet. Pa da li biste proizveli nešto bolje od Kju-Kluks-Klana ili fašista? Ako prihvatite zakone nauke, morate pretpostaviti da će ljudski život i život uopšte na ovoj planeti vremenom nestati. On je samo faza u raspadanju sunčevog sistema. U izvesnoj fazi tog raspadanja došlo je do temperaturnih uslova pogodnih za razvoj protoplazme i pojavu života u jednom kratkom periodu postojanja sunčevog sistema. Na Mesecu se vidi ono ka čemu Zemlja ide - to je nešto mrtvo, hladno i beživotno.

Kažu mi da je ovakav pogled na stvari porazan i da ljudi, kada bi u to poverovali, ne bi mogli da žive. To je besmislica. Nikome nije stalo do toga šta će se desiti sa ljudima kroz milion godina. Čak i ako neki ljudi misle da brinu o tome, oni se samozavaravaju. Ljudi su uvek zabrinuti zbog nečega konkretnog, kao što je loša probava. Niko nije ozbiljno nesrećan zbog pomisli na nešto šta će se dogoditi milionima godina posle njega.

Slažem se da je sumorna pomisao da će život izumreti. Mada kada vidim šta sve ljudi rade, to da ćemo izumreti mi se čini gotovo kao uteha, a ne nešto što mi zagorčava život.

Moralni argument

Sada dolazimo do kasnije faze argumentacije o postojanju boga, koju ću nazvati dobom intelektualnog opadanja. U pitanju je dokaz koji postavljaju teisti, a zove se moralni argument za postojanje boga. U stara vremena postojala su tri intelektualna dokaza postojanje boga i sve ih je odbacio Imanuel Kant u svojoj Kritici čistoga uma. Ali čim se oslobodio ovih dokaza, on je izmislio novi, moralni dokaz. On je bio poput mnogih drugih ljudi: skeptičan u intelektualnim pitanjima, ali spreman da u moralnima doslovno veruje u maksime koje je posisao sa majčinim mlekom. To ilustruje ono o čemu govore psihoanalitičari - da na nas najjače deluju najraniji uticaji, a ne oni kasniji.

Kant je tako izmislio novi, moralni dokaz o postojanju boga i on je u raznim vidovima bio popularan tokom devetnaestog veka. Jedna njegova verzija kaže da ne bi bilo onoga što je ispravno ni onoga što je pogrešno kada ne bi postojao bog. U ovom trenutku me ne zanima da li ima razlike između onoga što je ispravno i onoga što je pogrešno. Ono što me zanima je sledeće: ako ste sasvim sigurni da postoji razlika između onoga što je ispravno i onoga što je pogrešno, vi se nalazite pred pitanjem - da li je ta razlika plod božije odluke ili ne?

Ako razlika između dobra i zla postoji po božijoj odluci, onda za samoga boga ne postoji razlika između onoga što je ispravno i onoga što to nije. Onda tvrdnja da je bog dobar prestaje da bude tačna. Ako hoćete da kažete, kao što tvrde teolozi, da je bog dobar, morate reći da ispravno i pogrešno imaju neko značenje koje je nezavisno od božije odluke, zato što su božije odluke dobre, a ne loše, nezavisno od same činjenice da ih je on stvorio. Ako to kažete, moraćete zatim reći da je ispravno i pogrešno nastalo ne samo božijim posredstvom, nego da su oni po svojoj biti, logički prethodili bogu. Mogli biste, ako biste hteli, reći da je postojalo više božanstvo koje je naređivalo bogu koji je stvorio ovaj svet, ili zastupati mišljenje koje zastupaju neki gnostici, koje sam često smatrao prihvatljivim, da je zapravo ovaj svet kakvog mi poznajemo stvorio đavo u trenutku kada bog nije gledao.

Argument ispravljanja nepravde

Postoji jedna neobična verzija moralnog argumenta, u kojoj se kaže: postojanje boga je potrebno da bi postojala pravda na svetu.

Delom svemira koji mi poznajemo vlada velika nepravda, i često dobri pate, a zli napreduju, i teško je reći koje od to dvoje više smeta čoveku; ali ako kosmos kao celinu zamislimo kao pravedno ustrojen, moramo pretpostaviti da postoji budući život koji će doneti ravnotežu životu i ovde, na zemlji. Zato se kaže da mora postojati bog i raj i pakao, da bi na kraju mogla postojati pravda. To je veoma neobičan argument.

Ako pogledamo na to sa naučnog stanovišta, reći ćemo: ”Ja poznajem samo ovaj svet. Ne znam kako je u ostalim delovima svemira, ali ukoliko se o tome uopšte može raspravljati moglo bi se reći da je ovaj svet prilično dobar uzorak svemira, pa ako na njemu ima nepravde, za verovati je da će je biti i drugde”. Pretpostavimo da ste otvorili sanduk pun narandži i videli da je gornji sloj truo. Ne biste rekli: ”Mora da su donji slojevi dobri, jer se tako uspostavlja ravnoteža.” Rekli biste: ”Verovatno je cela pošiljka loša”, a tako i naučnik zaključuje o prirodi kosmosa. On bi rekao: ”Na ovom svetu ima mnogo nepravde, i stoga postoji razlog da se pretpostavi da svetom ne vlada pravda, pa onda ima osnove za moralni argument protiv boga, a ne njemu u prilog.” Intelektualni argumenti ove vrste nisu podsticajni za vernike. Ono što ljude podstiče da veruju u boga nije nikakav intelektualni dokaz. Većina ljudi veruje u boga, jer su ih tome učili od ranog djetinjstva i to je glavni razlog. Jak razlog je, mislim, i želja za sigurnošću, za jednom vrstom osećanja da postoji stariji brat koji će se brinuti o vama. To značajno podstiče želju ljudi da veruju u boga.

(Nastavak u narednom broju)

( Bertrand Rasel )