Južna Amerika, Sjeverna Amerika i migranti: Oni su stavili sve na kocku zbog američkog sna

Čist očaj je naterao Žaklinu, 19-godišnju državljanku Hondurasa koju smo zatekli kako pješači sa četvorogodišnjim sinom i ostatkom porodice, da pođe na put uprkos tome što očekuje bebu.

4307 pregleda1 komentar(a)
Foto: BBC
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Stotine maloletnika bez pratnje pristiže svaki dan na američko-meksičku granicu posle više nedelja putovanja iz Centralne Amerike.

BBC Mundo je pratio neke od njih na ovom teškom i opasnom putu da bi čuo njihove priče.

Majkl, koji ima samo 17 godina, pošao je na krajnje neizvesno putovanje: on pokušava da stigne do Sjedinjenih Američkih Država iz rodnog Hondurasa.

U društvu samo starijeg brata, kaže da je iscrpljen od napora.

Njegova stopala su u lošem stanju nakon više dana hodanja bez prestanka.

Ali njegov moral je gotovo neokrnjen.

„Ispostavilo se da je ovo komplikovano putovanje, uvek se beži, probijamo se kroz divljinu… ali mi ćemo na kraju stići.

„Vredi, zato što moraš da propatiš da bi postigao nešto", kaže on dok se odmara u migrantskom skloništu u Palenki, na jugu Meksika.

Čist očaj je naterao Žaklinu, 19-godišnju državljanku Hondurasa koju smo zatekli kako pešači sa četvorogodišnjim sinom i ostatkom porodice, da pođe na put uprkos tome što očekuje bebu.

„Tri meseca sam trudna i osećam se umorno, jer smo jeli vrlo malo.

Ponekad se osećam kao da ću se onesvestiti, ali trudim se da ostanem jaka. Uglavnom da bih njima dala snagu", kaže ona i počinje da plače.

„Ispunjava me tugom kad vidim svoju porodicu ovakvu.

„Ali verujem u Boga, mi ćemo uspeti."

Posle godine koju je obeležila pandemija i zatvaranja međunarodnih granica, hiljade migranata, većina iz Centralne Amerike, pošli su na put ove godine - bežeći od siromaštva i nasilja u svojim zemljama i da bi potražili bolju budućnost u SAD.

Alehandro Majorkas, američki ministar domovinske bezbednosti, opisao je situaciju kao „veoma tešku".

„Očekujemo više lica na jugoistočnoj granici nego što smo imali u poslednjih 20 godina", izjavio je on ove nedelje.

Mnogi od njih su maloletni, kao Majkl, koji putuju bez roditelja.

Do američke granice sa Meksikom svaki dan stigne na stotine njih.

Mnogi se nadaju da će migrantska politika nove Bajdenove administracije biti blagonaklonija prema realnostima njihovih života nego ona koju je sledio bivši predsednik Donald Tramp.

Ali predsednik Bajden je negirao da je njegova nova politika zaslužna za povećanje broja migranata, navevši da je ovakvih „naleta bilo i 2019. i 2020. godine".

On je za ABC Njuz u utorak rekao: „Reći ću ovo sasvim otvoreno: nemojte da dolazite… Ne napuštajte svoje mesto, grad ili zajednicu."

„Nema ničega"

Majkl je pošao pre nedelju dana iz svog doma u Jorou, u ruralnoj oblasti severnog Hondurasa.

Ostavio je za sobom majku, partnerku i novorođenče.

Prešao je Gvatemalu autobusom.

Ali pošto je ostao bez novca, pešači već pet dana bez prestanka otkako je ušao u Meksiko.

Ne zna tačno koliko sati dnevno hoda.

Morao je da proda mobilni telefon da bi mogao da nastavi putovanje.

Majkl govori o nasilju kod kuće.

Ali iznad svega, ovaj mladi poljoprivredni radnik žali što mu je tako malo prilika dostupno da bi zaradio za život u Hondurasu.

„Nema ničega. Nema posla. Nemate šta da radite. Zbog toga želim da pređem u SAD, da bih mogao da pomognem porodici."

Ovo je treći put da njegov brat pokušava da pređe put ka severu.

Ali ako stignu do granice, planiraju da se razdvoje, da bi se Majkl sam predao graničnim vlastima.

„Rečeno mi je da ako im se predam, oni mogu da mi pomognu odatle pa nadalje. 'Migra' [kako se često nazivaju američke imigracione vlasti] će me pitati da li imam rodbinu ovde.

„Moja tetka može da dođe po mene. Imam vere da će možda to biti način da se pređe granica", dodaje on pun nade.

Američki predsednik Bajden je ukinuo momentalno proterivanje migranata mlađih od 18 godina koji stignu bez pratnje na granicu.

Sada oni mogu da čekaju sa rođacima ili starateljima u SAD, sve dok njihov slučaj ne bude bio obrađen na sudu.

Prema aktuelnoj američkoj administraciji, Trampova politika, zasnovana na nalogu javnog zdravlja izdatog na osnovu pandemije, bila je „nehumana" prema maloletnim licima.

Međutim, taj nalog je još na snazi za proterivanje porodica i većine starijih od 18 godina.

Majkl je čuo za promene u Vašingtonu.

„Rekli su nam da će američki predsednik narediti uklanjanje svih prepreka na našem putu, da će nam biti olakšano da pređemo granicu.

„Sad kad je pobedio, nadajmo se da će nam pomoći", kaže on.

Pogledajte video: Deca koriste Trampov zid kao klackalicu

„Haos na granici"

„Mislim da ova spoljna politika nije kratkoročna. Ona će potrajati.

„Ali maloletnici sada pristižu sa idejom da lako mogu da pređu u SAD", kaže Gabrijel Romero, direktor migrantskog skloništa „La 72" u Tenosikeu, u južnom Meksiku.

„To je nešto kao lažna nada da će im ulazak biti neometan, što nije slučaj."

Predsednik je negirao „ideju da je Džo Bajden poručio: 'Dođite'."

U februaru su američke granične vlasti presrele 9.457 maloletnika bez pratnje, što je povećanje od 60 odsto u odnosu na januar, kad je zaustavljeno 5.858 dece.

Drastičan porast broja migranata na ovoj maršruti može da se primeti i u skloništu koje vodi Romero.

Poslednjih nedelja viđao je duge redove ljudi koji čekaju da uđu kod njega i odmore se od putovanja.

Romero kaže da mere ograničenja i socijalna distanca zbog pandemije onemogućuju da smesti toliko ljudi u svojim sobama.

On se stara da većina njih makar dobije priliku da odspava na prostirkama na podu kapele u njihovom kompleksu.

Noću oni koji imaju sreće da sa sobom nose mobilni uspevaju da ga napune i čuvaju ga uz sebe kao blago.

Oni znaju da je to jedini način da ostanu u kontaktu sa porodicom.

Romero kaže da je 2018. godine primio rekordnih 15.000 ljudi. Pandemija je 2020. godine smanjila taj broj na 5.000.

Ali do sada je prošlo već 6.000 njih samo u prva dva meseca ove godine.

„Brinem se da će biti većih migrantskih karavana, od 1.000 i 2.000 ljudi, i da možda nismo dovoljno spremni za humanitarnu negu tih dimenzija.

Ako se ovaj priliv bude nastavio u ovim razmerama, mogli bismo da imamo haos na granici", upozorava on.

„Kuće su nam srušene"

Posle neuspeha skorijih karavana (poslednji je razbila vojska Gvatemale), migranti sada više vole da putuju u manjim grupama.

Dovoljno je da se vozite svega nekoliko sati duž njihovih uobičajenih ruta u južnom Meksiku da zateknete mnoge od tih grupa, često sa decom, kako hodaju duž puteva ili po železničkim šinama.

Pre mnogo godina, migranti bi se peli na voz, koji su često zvali Zver, da bi nastavili putovanje na sever.

Ali, zbog izgradnje Voza Maja, voz ne saobraća već mesecima.

I zato su prisiljeni da prelaze Meksiko pešice, a putovanje je sada samo još duže i opasnije.

Meštani ne pridaju mnogo pažnje ovim šetačima.

Njihova lica, na kojima se vidi iscrpljenost, ponekad tuga a ponekad i nada, deluju kao sastavni deo uobičajene slike ovih usputnih gradova.

U jednom trenutku, vozilo se zaustavlja nasred puta. Nekih osam ljudi, uključujući odrasle i decu, istrčavaju iz kola, svi sa ruksacima na leđima.

Za svega nekoliko sekundi, oni nestaju u vegetaciji džungle.

Migranti kažu da su ekonomske posledice pandemije učinile da uslovi života budu još gori za njih kod kuće.

Osim toga, uragani Eta i Iota, koji su pogodili Centralnu Ameriku prošle godine, poharali su mnoge od njihovih zajednica.

„Kuće su nam srušene u Eti. Izgubili smo sve", kaže Žaklina, koja je već pokušala da stigne do SAD ranije i nije u tome uspela.

„Pokušali smo da ponovo krenemo sa poslom, ali tražili su više novca od nas.

„Postali smo žrtve reketiranja."

Njen muž Lionel kaže da su zbog novca koji su morali da plate za reketiranje bandi ostali bez skoro ičega, nemaju čak ni dovoljno da kupe hranu.

Ova surova situacija dovela ih je do toga da rizikuju da povedu čitavu porodicu na putovanje, iako su svesni opasnosti koje ih čekaju usput.

„Rečeno nam je da su dalje ispred nas Zete", kaže Žaklina, misleći na moćnu meksičku kriminalnu bandu.

„Čovek nam je rekao da će nas oni iseći na komade. Da je opasno. Da mogu da vas otmu kako bi za vas tražili otkup."

Satima kasnije, nakon što je pao mrak, ponovo pronalazimo Žaklinu i njenu porodicu.

Iscrpljeni su i gladni.

Nisu bili u prilici da piju vodu satima.

Oni kažu da su u tri navrata primetili imigracione vlasti i da su morali da trče i kriju se u žbunju.

„Čovek mora sve da rizikuje. Ali bolje je rizikovati život ovde. U Hondurasu biste mogli svakako da stradate", kaže Lionel kad ga pitaju isplati li se izlagati svoju porodicu ovako nečemu.

„Stvarno. Obično kažem ljudima: mislite li da bi bilo ko napuštao svoj dom, svoju porodicu i svoju zemlju, da bi se poduhvatio ovog puta, a da to nije iz čiste nužde?".

Lionel želi da se preda kako bi dobio politički azil kad stignu do granice.

Ali američka vlada je insistirala ove nedelje da „proteruje većinu odraslih koji su sami, kao i porodica".

Porodica je planirala da malo odmori tokom noći i, uz malo sreće, stigne u Palenke narednog jutra.

Ali niko iz skloništa nije se čuo sa njima dva dana nakon našeg poslednjeg razgovora.

„Imamo vere"

Majkl je nastavio putovanje narednog dana.

Zajedno sa bratom i trojicom sunarodnika iz Hondurasa, seli su da se pomole pre nego što pođu na put.

„To nam daje snagu da nastavimo. Imamo vere", kaže on.

Dovoljno je da hodate svega nekoliko minuta kraj njih da biste shvatili ekstremne nedaće kojima će oni biti izloženi tokom ovog putovanja.

Hodaju po šinama bez adekvatne obuće. Temperatura je uzavrelih 30 stepeni Celzijusa.

Jedva da imaju hrane ili pića.

Vodu uzimaju iz potočića kraj puta ili je ponekad traže od meštana.

„Putovanje je teško. Moramo da trčimo, padamo, povređujemo se", objašnjava Majkl.

Iako je njegova prethodna etapa kroz Gvetamalu bila autobusom, ni ona nije bila laka.

Majkl kaže da su ih često zaustavljali na policijskim punktovima, a policajci su tražili 13 dolara po osobi da bi im dozvolili da nastave dalje.

Sve migrantske grupe sa kojima smo pričali prenele su nam isto iskustvo.

Kako pada noć, dok odmara kraj puta, Majkl ostaje prkosan.

„Ako odustanemo sada, ništa nismo uradili", kaže on.

Njihova grupa čak zbija šale o tome koliko im je sati još preostalo dok ne stignu do skloništa Salto De Agua, njihovo sledeće odredište.

On nimalo ne žali što je krenuo na ovo putovanje.

Ali upozorava one koji razmišljaju da učine isto.

„Dobro razmislite, jer… ovo je teško. Ovaj put nije za svakoga.

„Treba vam hrabrost i morate da imate vere da vam se ništa neće dogoditi. To je komplikovan put", kaže on pre nego što nastavlja da hoda dalje.

Iako su se Majkl i njegovi kompanjoni nadali da će stići do Salto De Ague te noći, stigli su tek narednog dana u osam ujutro.

Ako ga ništa ne bude zaustavilo, on i dalje pred sobom ima tri nedelje puta pre nego što stigne do američke granice i pokuša da ostvari Američki san.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk