Milenko Nedić je uniformu zamijenio farmom: Hvala Vojsci - na otkazu

Milenko Nedić, rodom iz Pive, koji živi u nikšićkom naselju Dragova Luka, naučio je da svaku tešku situaciju uspješno prebrodi i da iz svake bitke izađe jači i uporniji.

Kada je ostao bez posla, uniformu je zamijenio farmom, a kada su rođacima zasmetale krave - kupio je zemlju i napravio novu farmu.

Sada je, kaže, zahvalan i Vojsci i rođacima.

“U Vojsci sam radio 15 godina i kada je 2005. tri hiljade radnika preko noći ostalo bez posla, i ja sam bio jedan od tih. Živjeli smo tada u zajedničkoj kući sa bratom, supruga nezaposlena, sinovi mali - stariji nepuno tri godine, mlađi godinu. Tada sam pomislio - šta ću, od čega ću porodicu izdržavati“, priča četrdesetpetogodišnji Milenko.

Iako su mnogi mislili da za Nediće dolaze teški dani, Gordana i Milenko nijesu mislili tako.

“Već prve godine braka bilo je da mu ugovor čas produže, čas ne produže, i stalno je bila ta neizvjesnost hoće li ili neće nastaviti sa poslom. Kada je ostao bez posla, makar smo znali na čemu smo. Predlagali su nam da uzmemo socijalno, kao što su to uradile mnoge porodice i od toga su živjele. Nijesmo željeli socijalno jer smo smatrali da onaj ko je zdrav treba da radi, stvara, a ne da uzima ono što pripada ljudima koji baš ne mogu da rade i kojima je to jedini izlaz. Nama nije bio cilj da budemo socijalni slučajevi nego da stvorimo nešto svoje. Nažalost, znam mnoge koji su prihvatili tu pomoć, na to se oslonili i nijesu ništa uradili da situaciju promijene. Mi to nijesmo htjeli“, priča vrijedna domaćica koja je iz šavničkog sela Duži.

Dok su razmišljali šta da rade i čime da počnu da se bave, predlog su dobili od rođaka iz Vojvodine.

“Brat od ujaka živi u Bačkom Dobrom Polju. Imao je mlinove i jaku firmu i poslovnu saradnju sa Šljukićima koji drže mljekaru ‘Srnu’. ‘Srna’ je tada uvezla 380 junica iz Holandije i brat me pitao hoću li da uzmem tri krave na kredit. Moji su se sve vrijeme bavili i bave poljoprivredom, ali mi ne. Nijesmo imali ni štalu, ali rekli smo bolje da pokušamo. Gordana je sa Biroa uzela kredit, kupili smo tri krave, napravili malu štalu i krenuli malo po malo da se širimo. Uložili veliki trud, rad, ali i velika sredstva. Uzimali kredite, zaduživali se, vraćali sve i polako stvarali“, priča uspješni farmer koji danas može da se pohvali imovinom koju su supruga i on stekli za 15 godina.

Dvospratna kuća, u izgradnji još jedna, jer hoće da sinovima napravi po kuću, mehanizacija vrijedna oko 200 hiljada eura, pozamašan vozni park, farma sa više od 50 grla, od toga 40 muznih, a ostalo junice i bikovi.

Dnevno mljekari “Srna“ predaju oko 700-800 litara mlijeka.

Prošla godina se, kada je korona u pitanju, kaže Milenko, nije odrazila na njihov posao, ali su imali drugo iskušenje.

“Nijesmo ni osjetili koronu. ‘Srna’ je toliko korektna da ni jednom nijesu zakasnili sa isplatom i svo mlijeko su uzimali. Ali, prošle godine pobune se jedni rođaci da im smetaju štale i stoka, i došao sam u situaciju ili da maknem sve ili sve nanovo. Ako sam mogao da krenem ispočetka kada sam ostao bez posla, sada posebno nijesam htio da odustanem. Kupio sam plac u blizini, na glavici, tri hiljade kvadrata, i sve što smo zaradili uložili smo da napravimo veliku, modernu štalu. Bila je opcija da se čeka, ide na projekat, konkuriše i da se objekat radi preko države, ali nije se imalo vremena. Tada sam shvatio da sam prvo trebao da napravim dobru štalu, pa dobru kuću. Lakše je kuću napraviti. Sada sam zahvalan rođacima kojima sam smetao, jer je sa novom štalom sve lakše“.

A zahvalan je, kaže, i Vojsci.

“Nije mi žao što sam dobio otkaz, jer kako se kaže - što te ne ubije, to te ojača. Bivše kolege obično sretam kao penzionere. Svi su ili portiri ili rade kao obezbjeđenje, jer od penzije ne mogu da žive. Ne znam da li bi se oni mijenjali sa mnom, ali znam da se ja ne bih mijenjao sa njima“.

Gordana i Milenko imaju dva sina - Marka koji je prije pola godine postao punoljetan i dvije godine mlađeg Milana.

Sinovi su od malena naučeni da rade i roditelji ne kriju da su ponosni.

“Drago mi je što su zdravi, pošteni i vrijedni. Njihovim vršnjacima život prođe u telefonu i na Internetu, a njih dvojica od malih nogu rade. Ljeti ne ‘silaze’ s kamiona. Ovaj mlađi je sa pet godina počeo da vozi traktor. Kako sada stvari stoje, mislim da će stariji sin nastaviti ovim poslom da se bavi“, kaže Milenko. Uz osmijeh, dodaje da je Gordana glavna i da su oni pravi primjer za izreku da kuća ne stoji na zemlji, nego na ženi.

“Mi svi odemo, ostanemo po nekoliko dana kada radimo oko sijena, a ona sve ovo drži. Ona nam je glavna“.

Teška godina, stočna hrana skuplja, a agrobudžeta još nema

Milenko kaže da ova godina nije krenula kako treba, da se boji da će biti sve teža, ali da se ipak nada da će se steći uslovi da nastavi sa “širenjem“ farme. “Ova godina je problematična i bojim se da će sve biti teže.

Koncentrat je od Nove godine skočio četiri puta. I ne samo koncentrat, već kompletna stočna hrana je skočila od 30 do 40 odsto.

Da li ćemo širiti farmu zavisi od trenutne situacije i na tržištu, ali i od države. Do ovih godina agrobudžet bi bio u januaru izglasan i znali smo šta ima, šta nas sleduje i šta da planiramo.

Ove godine još nije izglasan i čekamo da vidimo kolika će biti pomoć, premije“.

Smatra da je, bez obzira na sve, bolje da ljudi koji imaju zemlju kupe stoku i bave se stočarstvom, nego da “negdje rade za 300-400 eura“.

“Nama je najveći problem što nemamo dovoljno zemlje, pa sve uzimamo u zakup, a i do toga se sve teže dolazi. Oko sijena završavamo djeca i ja.

Krećemo oko 1. maja iz Podgorice da kosimo, pa polako Danilovgrad, Nikšić, sve dok ne dođemo na vrh Pive“.

I da ima slobodan dan, ne zna šta bi radila

Nedići su u Borkovićima napravili vikendicu, a Gordana priznaje da ni nakon 20 godina braka Pivu nije dobro upoznala.

“Ubrzo nakon što sam se udala, osnovali smo farmu. Ovo je posao koji zahtijeva 24-časovni rad, tako da nijesam ni mogla Pivu bolje da upoznam“.

Gordana je u rodnim Dužima naučila da radi oko stoke, tako da joj rad na farmi nije pao teško. Posebno ne sada, kada su napravili novu štalu.

“Kao dijete sam navikla da radim, da se uhvatim u koštac sa svim problemima. Kada je suprug ostao bez posla, samo mi je bilo da se izborimo i da stanem na noge, da imamo nešto svoje i da ne zavisimo od bilo koga, da podignemo djecu. Onda ti nije ništa teško“.

Kaže da nema slobodan dan i da je navikla na to, kao i da planinu više voli od mora, a da u stanu ne bi mogla da živi.

“I da imam slobodan dan, ne znam šta bih radila. Radi se, ali nije teško. Sada posebno kada smo uradili štalu, kada imamo sistem za mužu i izđubravanje. Sada mi je puno lakše i u odnosu na ranije, dođe mi kao da sam u fotelji. Imamo i divnu ženu koja mi već dvije godine pomaže. Prvo smo postale prijateljice, pa onda i zajedno radimo. Niti sam ja njoj gazda, niti ona meni radnica, nego zajedno radimo i obje smo zadovoljne. Nijesam navikla da osluškujem i gledam šta ko radi i priča. Živim svoj život, onako kako smo mi odlučili, i zadovoljna sam“.

( Svetlana Mandić )