Sojuz - sovjetski svemirski relikt koji je opstao

„Suviše je mali i uzak", žali se astronaut iz holandske Evropske svemirske agencije (ESA) Andre Kuipers na rusku svemirsku letelicu Sojuz.

„Naročito levo i desno sedište na kojima sede visoki Evropljani i Amerikanci."

Prvi put lansirana 1967. godine, tesna kapsula Sojuz još se koristi za prevoz astronautskih trojki do Međunarodne svemirske stanice (ISS).

Štaviše, otkako je NASA penzionisala Spejs šatl 2011. godine, letenje u ruskom Sojuzu jedini je način da astronauti stignu do ISS-a.

• SJurij Gagarin: Skrivene opasnosti čovekovog prvog leta u svemir
• Aleksej Leonov: Rus koji je mogao da bude prvi čovek na Mesecu
• Da li će Rusija osnovati sopstvenu svemirsku stanicu

„Prvi put kad sam ušao u Sojuzovu kapsulu za obuku, video sam kako moj američki kolega uzima lekove protiv bolova", kaže Kuipers.

„Pitao sam ga zašto je to uradio, a on je rekao: 'Videćeš!', i zaista sam imao mnogo problema sa kolenima - veoma je neudobno unutra."

Ali ako je lansiranje u Sojuzu neprijatno, prizemljenje je još gore.

„To je ogroman automobilski sudar u najboljem slučaju, veoma je nasilno", kaže astronaut italijanske ESA-e Paolo Nespoli.

„Kad pogledate hardver u kapsuli, pomislite: 'Opa, vratili smo se u pedesete!'".

Povratne informacije korisnika mogle bi, stoga, da sugerišu da je ovaj relikt svemirske trke zastareo, opasan i spreman za penziju.

Ali uopšte nije tako; čak su i visoki Amerikanci veliki ljubitelji ove sovjetske svemirske kapsule.

„Vozilo funkcioniše, veoma je efikasno, radi tačno ono što treba da uradi", kaže Nespoli.

„Kad je moja žena čula da bih mogao da letim u Spejs šatlu, rekla je da bi više volela da letim u Sojuzu, zato što ima bolju reputaciju", dodaje Kuipers.

„Veoma je neudoban, ali je veoma bezbedan.

„To je sjajno svemirsko vozilo."

Dečje bolesti

Šta je to, dakle, u njegovom dizajnu iz šezdesetih što je toliko trajno?

I mogu li današnji dizajneri svemirskih letelica da nauče neke lekcije od sovjetskih raketnih naučnika koji su ga stvorili?

Svako ko je prisustvovao Sojuzovom prvom letu u aprilu 1967. godine svakako nije mogao ni da zamisli da će kapsula i dalje biti u redovnoj upotrebi danas - ili da će biti opisana kao bezbedna.

Kad je Vladimir Komarov lansiran u nebo iznad Kazahstana u na brzinu sklepanom Sojuzu 1, ništa nije išlo kao što je planirano.

Jednom kad se našao u orbiti, jedno od njegovih „krila" sa solarnim panelom nije se otvorilo, veza se stalno prekidala, a Komarov je imao problema da orijentiše svemirsku letelicu.

Sa smanjenim funkcionisanjem sistema kako bi se štedela električna energija, posle neudobnog dana provedenog u svemiru, umešni pilot je na kraju uspeo da poravna svemirsku letelicu tako da može da je vrati u atmosferu.

Međutim, dok se obrušavala ka Zemlji, glavni padobran se zamrsio.

Pomoćni padobran se nije otvorio i kapsula Sojuz 1 je udarila u zemlju pri brzini od 144 kilometra na čas usmrtivši Komarova.

Prvi uspešni let Sojuza odigrao se tek u oktobru 1968. godine, ali do tada su SAD već uveliko bile na putu do Meseca sa programom Apolo.

Varijacija na svemirsku letelicu Sojuz koja bi prizemljila sovjetskog kosmonauta na mesečevu površinu imala je brojne tehničke probleme i odlaganja, i na kraju je otkazana.

Umesto toga, ranih sedamdesetih, Sovjetski Savez je pošao u sasvim novom pravcu sa istraživanjem svemira: razvijanje svemirskih stanica u orbiti.

I Sojuz se ispostavio kao savršeno prevozno sredstvo za prebacivanje ljudi na njih.

• Kako su Sovjeti tri puta stigli na Mesec pre Amerikanaca
• Može li bilo ko 'posedovati' Mesec
• David Vujić i Apolo: Kako je inženjer srpskog porekla ostvario američki san
• Kako izgleda šetnja po Mesecu

Analogna tehnologija

„Praktično u 21. veku on radi ono za šta je bio pravljen kad je izgrađen", objašnjava bivši inženjer NASA-e i autor Hejnsovog uputstva za Sojuz, Dejvid Bejker.

Od njegovog loptastog oblika do dizajna i instrumenata, Sojuz je gotovo potpuno drugačiji od kupastog Apola.

U srži svemirske letelice Apolo, na primer, nalazi se napredni kompjuter za upravljanje nastao na MIT-u - istinski pionirski mikroelektronski uređaj koji je trebalo da omogući astronautima da precizno pozicioniraju sebe u svemiru.

Sovjetsko rešenje za isti navigacioni problem bila je detaljna elektromehanička kutija puna šipki, točkića i zupčanika koji okružuju minijaturni naslikani globus Zemlje.

Umesto elektronskih ekrana za pogled napolje, Sojuz je imao dugmad i periskop kroz koji su kosmonauti gledali da bi pristali letelicom.

Mehanički navigacioni sistem postepeno je izbačen iz upotrebe devedesetih, ali periskop ostaje do današnjeg dana.

Kad sam posetio Sojuzove simulatore u kosmonautskom centru za obuku u Star Sitiju pre nekoliko godina, pitao sam zašto je to tako.

Naš vodič je istakao da kad se približavate svemirskoj stanici pri brzini od sedam kilometara u sekundi, cev i par ogledala mnogo su pouzdaniji od elektronskog monitora.

Ova prosta i gruba pouzdanost odslikava se u svim sistemima letelice.

„Celokupni pristup izgledu vozila, njegovim komponentama pa čak i mnogim drugim sistemima u njemu imaju čvrstu vezu s onim što je pravljeno šezdesetih, pre nego što je procvetalo svemirsko doba", kaže Bejker.

„Ako nije pokvareno, ne popravljaj"

Čak i kontrolna soba u Moskvi - nakalemljena na impresivnu kontrolnu sobu za ISS - izgleda više kao kontaktni centar nego kao visokotehnološka svemirska kontrola leta.

Sojuz je svemirski ekvivalent belog kombija ili kamioneta.

Pravljen je da obavi posao.

Postoje paralele sa Sojuzom i u avijaciji: legendarne letelice iz Hladnog rata, uključujući bombarder B52, špijunski avion U2 i MiG-21 iz sovjetskog vremena, još lete, a da ne pominjemo Boing 747 koji je dizajniran šezdesetih.

„Naglasak kod Sojuza je bio na sledećoj maksimi: ako nije pokvareno, ne popravljaj", kaže Bejker.

„Mogu da se čuju kritike da se kod mnogih američkih svemirskih letelica preteralo sa inženjeringom za posao koji bi one trebalo da obave."

To je optužba upućena i Spejs šatlu - svemirskom programu koji je došao i prošao tokom ere Sojuza.

„Mogli bismo da naučimo mnogo od Rusa u pogledu toga da ponekad kad uradite manje, manje je bolje", kaže astronaut Nespoli, koji je leteo i u Šatlu.

„Šatl je super komplikovan, a onda stvari u njemu kreću da se kvare, ne rade, ta komplikovanost košta."

I zaista, Rusi su izračunali da po ceni lansiranja jednog Šatla, oni mogu da lansiraju 20 Sojuza.

• Hoćemo li naći život negde drugde u svemiru
• Zašto nema Rusije u trci na Mars
• Upoznajte malobrojne „žene na Mesecu"

Ažuriranja programa

U decembru 2014. godine NASA je lansirala - bez ljudske posade - prvu od svojih novih svemirskih kapsula Orion.

U kombinaciji sa Evropskim servisnim modulom, ova najsavremenija svemirska letelica obećava da će odvesti ljude na asteroide i do Marsa.

Nijedan od tih programa nije do kraja finansiran, mora da se napomene, ali u najmanju ruku Orion će vratiti sposobnost Amerikancima da lansiraju vlastite astronaute do ISS-a.

Nova američka svemirska letelica je veća, udobnija i mnogo sofisticiranija od Sojuza.

Po ceni od između četiri milijarde i 15 milijardi dolara - teško je saznati preciznu sumu - Orion je značajno skuplji od Sojuza.

Moraćemo da sačekamo više od 40 godina da bismo saznali da li je pouzdaniji.

U međuvremenu, Kinezi su usvojili Sojuz kao svemirsko vozilo po svom izboru, a Rusi nastavljaju da ažuriraju originalni dizajn Sojuza.

Štaviše, Bejker ne bi bio iznenađen kad bi Sojuz i dalje leteo za 20 godina.

„Sojuz ima dugu budućnost pred sobom", predviđa on.

„Rusi će nastaviti da smeštaju ljude u ostarela vozila kako bi postizali zadivljujuće stvari."

---

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

( BBC Serbian Naslovna strana )