Amerika: Ušao u zatvor sa 15 godina, izašao poslije skoro sedam decenija

„Nikad nisam bio sam, a ja sam u duši usamljenik. Volim da budem sam koliko god mogu.

„U zatvoru sam sve ovo vreme bio u ćeliji za jednu osobu, od trenutka mog hapšenja sve do mog puštanja na slobodu."

„To pomaže ljudima kao što sam ja, onima koji žele da budu sami - ja sam bio taj tip osobe.

„I jednom kad sam ušao u ćeliju i zatvorio vrata za sobom, šta god da se dešavalo, ništa nisam video niti čuo.

„Kad bi nam dopustili da slušamo radio ili gledamo TV - to je bilo moje društvo", priča Džo Ligon „najstariji maloletnik na odsluženju doživotne zatvorske kazne" u Americi.

U zatvor je poslat kada je imao 15 godina zbog ubistva. Sada ima 83 godine.

• Ima li slobode posle zatvora
• Greškom osuđeni Amerikanci posle 36 godina pušteni na slobodu
• Izrečena prva kazna doživotnog zatvora u Srbiji - za otmicu i zlostavljanje devojčice

Verovatno nije pogrešno reći da je zatvorski život odgovarao Džou Ligonu, do izvesne mere.

Omogućio mu je da gleda svoja posla, da ćuti i kloni se nevolje - to su sve lekcije, kaže on, koje je naučio tokom 68 godina provedenih iza rešetaka.

A kad je došlo vreme da se pred smiraj dana povuče u ćeliju, nije mu smetalo što nema nikog drugog u njoj.

Štaviše, zabavljanje samog sebe bila je neka vrsta njegovog svesnog izbora.

„Nisam imao prijatelje unutra. Nisam imao prijatelje napolju.

„Ali većina ljudi sa kojima sam se družio… ponašao sam se prema njima kao prema prijateljima.

„I bili smo u dobrim odnosima, ponašali smo se dobro jedni prema drugima", kaže on.

„Ali nisam koristio tu reč prijatelj, naučio sam da pravi izbor reči znači mnogo za nekoga kao što sam ja.

„A mnogi kažu da ako si prijatelj… to znači da ti je dopušteno da počiniš krupnu grešku."

• Zatvori u Srbiji: Kazne koje se nikada ne odsluže do kraja
• Da li je ljubav jača od straha - zašto se raspadaju brakovi političkih zatvorenika
• Najluđi pokušaji bekstva iz ruskih zatvora

Ligon je, po vlastitom priznanju, oduvek bio usamljenik.

Dok je odrastao sa bakom i dedom sa majčine strane na selu u Birmingemu, u Alabami, nije imao mnogo prijatelja i, umesto toga, rado se seća vremena provedenog sa porodicom, kao što su nedelje zajednički provedene slušajući kako njegov drugi deda drži propovedi u lokalnoj crkvi.

Imao je 13 godina kad se preselio sa dalekog juga u Filadelfiju da živi u radničkom kraju sa majkom medicinskom sestrom, ocem mehaničarem i mlađim bratom i sestrom.

Imao je problema u školi i nije znao da čita ni da piše.

Nije se bavio sportom, a što se tiče prijatelja, nije ih imao mnogo.

„Nisam mnogo izlazio. Bio sam od onih što imaju jednog ili dva prijatelja, i to je za mene bilo to - nije mi se dopadala gužva."

---

Kad je Ligon „upao u nevolju" jednog petka uveče 1953. godine, nije dobro poznavao ni ljude sa kojima bio tada.

Sastao se sa par njih koje je znao u prolazu i dok su se šetali po kraju, naleteli su na neke druge ljude koji su pili.

„Počeli smo da tražimo od tih ljudi novac da bismo mogli da kupimo još vina i jedno je prosto dovelo do drugog…".

Dok govori, misli mu lutaju.

Ali potvrđeno je da se ta noć završila masovnim ubadanjem noževima u kom je i on učestvovao, bljeskom nasilja u kom je stradalo dvoje ljudi a ranjeno šestoro.

Ligon je prvi uhapšen.

U policijskoj stanici, on kaže da iskreno nije mogao da otkrije policajcima s kim je bio te noći.

„Čak i dvojica koju sam poznavao, nisam im znao imena, znao sam ih samo po nadimcima."

Ligon kaže da je odveden u policijsku stanicu daleko od kuće u Rodman Strit i zadržan tamo pet dana, bez pristupa pravnoj pomoći.

Kaže da je dugo bio ljut zato što su njegovi roditelji poslani kući kad su pokušali da ga posete.

Te nedelje je ovaj tada petnaestogodišnjak optužen za ubistvo - što je optužba koju je oduvek poricao, iako je u međuvremenu priznao u intervjuu za PBS da je ubo nožem dvoje ljudi koji su preživeli i u međuvremenu se pokajao zbog toga.

„Policija nam je podelila iskaze koje je trebalo da potpišemo a koji su me povezali sa ubistvom.

„Nikoga nisam ubio."

Pensilvanija je jedna od šest američkih saveznih država koje nemaju mogućnost puštanja na uslovnu slobodu.

Ligon je prisustvovao tzv. ročištu za utvrđivanje stepena krivice, gde je priznao činjenice slučaja, a sudija ga je proglasio krivim po dve tačke optužnice za ubistvo prvog stepena.

Tinejdžer nije bio u sudnici da čuje kako mu je izrečena doživotna kazna zatvora bez mogućnosti puštanja na uslovnu slobodu - što nije neuobičajeno kad se uzme u obzir da je u ono vreme kazna već praktično unapred izrečena.

Ali to znači da je otišao u zatvor nesvestan do kraja uslova svoje kazne - a nije mu palo na pamet nikoga da pita.

„Nisam znao ni šta da pitam. Znam da je teško poverovati, ali to je istina", kaže Ligon.

„Znao sam da moram da odslužim kaznu, ali nisam imao pojma da ću ostati u zatvoru do kraja života.

„U životu nisam čak ni čuo reči 'doživotna kazna sa mogućnošću uslovne slobode'."

„Reći ću vam koliko sam bio smušen kao dete - nisam umeo da čitam niti pišem, nisam znao čak ni da sročim svoje ime.

„Znao sam da se zovem Džo, zato što su me ljudi tako oslovljavali otkad znam za sebe."

Ligon kaže da je ušao u zatvorski sistem zbunjen, pre nego uplašen. Jedina stvar koja mu je bila na pameti bila je njegova porodica - „to što sam daleko od njih, to što sam pod ključem."

„O tome je imalo šta da se misli", dodaje on.

Kao zatvorenik AE 4126, Ligon naizgled nije dovodio u pitanje koliko mu je još vremena preostalo da odsluži.

Živeo je u šest zatvora tokom više od 68 godina, prilagodivši se svaki put rutini zatvorskog života.

„Probude vas u 6 sati megafonom, glas kaže: 'Ustajte na inspekciju, svi redom, vreme je za prebrojavanje…' U 7 je doručak, u 8 počinje posao."

Ligon je nekada radio u kuhinji, nekad u praonici, ali najveći deo vremena je bio čistač.

Posle ručka u podne, vraćao se na dužnost.

Ponovno prebrojavanje uveče i večera obeležili bi ostatak njegovog dana - zatvorski život je tokom decenija ostajao uglavnom isti dok se svet napolju nepovratno menjao.

„Nisam petljao sa drogama, nisam pio u zatvoru, nisam radio ništa od onih suludih stvari zbog kojih drugi ljudi stradaju, nisam pokušao da pobegnem, nikome nisam zagorčavao život", priseća se on.

„Ostajao sam skrušen koliko god mogao - jedna od mnogih stvari kojima me je zatvor naučio bila je da gledam svoja posla, trudim se da radim ono što je ispravno, klonim se nevolja kad god je to u mojoj moći."

Posle 53 odslužene godine, Ligonu je rečeno da želi da ga vidi advokat.

Podstaknut odlukom američkog Vrhovnog suda iz 2005. godine da maloletnici ne mogu biti pogubljeni, Bredli S. Bridž krenuo je da proučava ono što je verovao da će biti sledeće veliko pravno pitanje koje će proisteći iz toga: maloletnici koji su dobili doživotnu kaznu zatvora bez mogućnosti pomilovanja.

U ono vreme Pensilvanija je imala 525 zatvorenika u takvim okolnostima, što je bilo najviše u SAD, prema Bridžu.

Filadelfija je imala 325 njih - a Ligon je od svih bio najduže u zatvoru.

Advokat je ugovorio sastanak sa njim.

„On zaista nije bio svestan svoje kazne", kaže Bridž iz Advokatskog udruženja Filadelfije.

„Nije znao ništa o tome dok se nismo sastali.

„Zanimljivo je da nikad nije prestao da se nada - bio je krajnje optimističan, od samog starta, stalno je očekivao da će nešto biti urađeno po tom pitanju", kaže advokat.

„Nije mi baš najjasnije po kom osnovu je mislio da će to da se desi.

„Mislim da to nije bio deo njegovog logičkog rezonovanja, znate, koji mehanizam će ga na kraju osloboditi, ali nikad nije gubio veru da će to biti ispravljeno i bio je savršeno strpljiv da sedi i čeka."

Sastanak je Ligonu otvorio oči. Kad mu je Bridž pokazao kopiju žalbe koja osporava pravni status njegove presude, bilo je to prvi put da je Ligon saznao uslove njegovog zatvaranja.

„Shvatio sam da se su se nezakonito ophodili prema meni od trenutka mog hapšenja.

„I pokazano mi je i saznao sam da je neustavno biti osuđen kao maloletnik na kaznu bez mogućnosti pomilovanja."

Iako je za Ligona to nesumnjivo bio prvi tračak nade da bi jednog dana realno mogao da izađe iz zatvora, narednih 15 godina donosio je odluke koje bi neki teško mogli da razumeju: odbijao je prilike da izađe zato što su išle uz obavezu „doživotnog nadzora".

„Odbor za uslovnu slobodu me je posetio dvaput. Prihvatanje uslovne slobode bilo bi još pre mnogo godina brzo i lako rešenje", kaže on.

„Ali da jesam to učinio, bio bih na uslovnoj slobodi do kraja života, a moj slučaj to nije zahtevao.

„Da je moj slučaj to zahtevao, ne bi bilo nikakvih problema. Ali zato sam odbio."

Američki Vrhovni sud je 2016. godine doneo odluku da svi maloletnici osuđeni na doživotnu kaznu zatvora moraju ponovo da dobiju presudu.

Naredne godine, Ligon je još jednom osuđen, ovaj put na 35 godina, što je značilo da može da traži uslovnu slobodu na osnovu vremena koje je već odslužio.

Bridž ga je nagovarao da to uradi, ali ga je ovaj glatko odbio.

„Postalo je nepodnošljivo sa advokatima, administrativnim radnicima, drugim zatvorenicima… govorili bi: 'Zašto ne prihvatiš uslovnu slobodu?", priseća se Ligon.

„A ja bih im govorio: 'Neću da prihvatim nešto u vezi s čim mogu nešto sam da uradim.

„Nisam to uradio da bih bio pakostan, ili zao, ništa tome slično - i dalje bi se nepravično ophodili prema meni kad bih prihvatio uslovnu slobodu."

„Govorio sam im samo: 'Želim da budem slobodan'."

Bridž je stoga morao da ospori presudu iz 2017. godine i na kraju je slučaj izneo pred federalni sud, gde je u novembru 2020. godine sudija presudio u njegovu korist.

Kad je Bridž otišao u Okrug Montgomeri da 11. februara pokupi Ligona, zatekao je bivšeg robijaša veoma smirenog.

„Očekivao bih naglašeniju reakciju, nešto u stilu: 'Oh, moj bože'. Ali toga nije bilo. Nikakve drame, ničega."

Ligon je možda prosto radio ono što je radio sve te decenije: zadržavao misli za sebe.

Mesec dana posle puštanja na slobodu, priseća se dana kada je napustio Državnu popravnu ustanovu Feniks s izvesnim čuđenjem.

„Osećao sam se kao da sam ponovo rođen. Jer sve mi je bilo novo - skoro sve se promenilo, sve mi je još uvek bilo novo."

„Kad pogledam nova kola - ta kola nimalo ne liče na kola koja sam znao s ulice pre onoliko godina.

„Kad pogledam sve ove visoke zgrade… nije bilo ovoliko visokih zgrada kao što su sada svuda oko mene."

„Sve je ovo novo", kaže on mašući rukama oko sebe.

„I navikavam se na to. Sviđa mi se, sve mi je to uzbudljivo - sve je ovo stvarno."

Poslednjih 68 godina imalo je visoku cenu po Ligona.

On zna da je izgubio dodatno vreme čekajući na puštanje bez uslovne slobode - vreme koje je mogao da provede sa porodicom, od kojih su mnogi u međuvremenu umrli.

„Moja sestričina Valeri rođena je dok sam bio u zatvoru, njena starija sestra je rođena dok sam bio u zatvoru, njena mlađa sestra je rođena dok sam bio u zatvoru", priseća se on.

„Sva najbliža rodbina mi je pomrla, jedini smo još uvek živi ja, Valeri i Valerina majka."

A opet, dok se ovaj 83-godišnjak navikava na ono što je toliko dugo čekao, on pravi vrlo malo planova za budućnost.

Umesto toga, držaće se onoga što najbolje poznaje.

„Radiću ono što sam radio čitavog života.

„Dajte mi posao da čistim, da radim kao domar."

---

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

( BBC Serbian Naslovna strana )