Vrištimo kad se uplašimo, ali zašto vrištimo i iz zadovoljstva
Čin vrištanja kategoriše se kao "potpuno neverbalni" vokalni izraz, prema profesoru psihologije sa koledža Ejmori Haroldu Guzulesu
„Bila sam jako uplašena, ali nisam želela ništa da propustim, pa sam najveći deo vremena samo žmurila. Na kraju sam rekla sebi da to više nikad neću raditi."
Sa osam godina, Alehandra Mendoza je donela čvrstu odluku.
Ali vrlo brzo je prekršila to obećanje.
I ne samo jednom, već iznova i iznova.
- Kako samokontrola može da oslobodi vašu „mračnu stranu”
- Finska ponovo najsrećnija zemlja na svetu, zemlje Balkana u prvoj polovini liste
- Šta je toksična pozitivnost i da li je ona zamka
Užasi njenog prvog iskustva sa tobogana smrti pretvorili su se u veliku strast za krivinama, okretima, vrtoglavim visinama i propadanjima koje nude zabavni parkovi - sa sve vrištanjem.
Ali dok se neki od većih američkih zabavnih parkova pripremaju ponovno otvaranje, ljubitelji vožnji po luna-parkovima u Kaliforniji zamoljeni su da kontrolišu sopstveno uzbuđenje i izbegavaju vrištanje kako bi se rizik od širenja Kovida-19 sveo na minimum.
Da li je, dakle, vrištanje nešto što možemo da kontrolišemo?
Hoće li ljubitelji uzbuđenja uspeti da se izbore sa svojim strahom bez toga i zašto to uopšte radimo kad bi zapravo trebalo da se zabavljamo?
Šta je, dakle, vrištanje?
Čin vrištanja kategoriše se kao „potpuno neverbalni" vokalni izraz, prema profesoru psihologije sa koledža Ejmori Haroldu Guzulesu.
„Vikanje znači da ste podigli glas, ali vi i dalje govorite", kaže on.
„Vrisak je prepoznatljiva vokalizacija.
„Sadrži neka akustična svojstva; traje oko tri četvrt sekunde do sekund i po.
„Kreće stvarno glasno i ostaje glasan do kraja."
„I zato mora da bude relativno kratak, da ima svojstvo da uplaši, a amplituda mu je jaka, visokog je tona i dobacuje daleko."
- Jajaja, 555555, kkkkkk: Kako se smejati na drugim jezicima
- Zašto je dobro vrpoljiti se
- Da li hrana za dušu stvarno ima moć da nas uteši
Zašto vrištimo?
„Ideja je da su vrisci nastali kao način da se preplaši grabljivac i stvori mala šansa za bekstvo", objašnjava profesor Guzules.
Za društvenu vrstu kao što su bili naši preci, vrisak bi služio kao poziv upomoć upućen članovima porodice koji su u blizini.
„Ali ako već vrisak treba da bude vokalna alatka za to, morate da budete u stanju da razlikujete vašu sestru od vašeg brata ili koga god", kaže profesor Guzules.
On sugeriše da nas evolutivno poreklo vriska navodi da tražimo „blago preteća" okruženja u kojima možemo da „vežbamo" vrištanje.
„Sklonost ka vrištanju u toj društvenoj grupi izlaže vaše prijatelje onome kako zvučite kad vrištite."
„Ne želite da čekate da vam život bude ugrožen da biste obučili vašu rodbinu da zna kako zvučite."
Pogledajte video: On uči ljude da plaču i tako se oslobode stresa
Šta se dešava na „toboganima smrti"?
Većina zavisnika o adrenalinu nije motivisana teorijama o evolutivnoj prednosti, već pre mogućnošću osećanja zadovoljstva.
Međutim, kako objašnjava profesor Guzules, ta dva su tesno povezana.
„Naš mozak se razvio tako da pruži zadovoljstvo u kontekstima koji mogu da doprinesu našem preživljavanju", kaže on.
„Živimo u prilično civilizovanim vremenima i većina nas ne mora da vrišti svakodnevno, ali to, naravno, ne znači da povremeno nismo ugroženi."
„I vrištaćemo verovatno kao u vreme naših predaka.
„Pretnje će verovatno biti uobičajenije i možda neprijatne, ali vrisci su i dalje važni u pogledu našeg izlaženja na kraj sa svetom."
Za naše pretke, okruženje za „vežbu" za vrištanje možda je uključivalo „odlazak suviše blizu vodopadu ili vulkanu", kaže profesor Guzules.
Za savremenog čoveka, jedna od opcija su tobogani smrti i zabavni parkovi.
„Vaše srce kreće da tuče kao ludo, skače vam krvni pritisak, tako da doživljavate iste fiziološke manifestacije straha na toboganu smrti čak i ako ste kognitivno svesni da ste bezbedni", kaže profesor Guzules.
„Dolazi do rasta tenzije i vrisak omogućava njeno popuštanje."
To objašnjava zašto, za nekoga kao što je Alehandra, vrištanje na toboganu smrti deluje „kao da ste uplašeni, a zapravo se sjajno provodite".
„Čak bih se usudila reći da je to način da se oslobodite stresa, zato što zaboravljate na sve, potpuno se predajte trenutku", dodaje ova dvadesetpetogodišnjakinja iz Ekvadora.
- Kako da podstaknete vlastitu kreativnost
- Zašto su nam neke reči stalno navrh jezika
- Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite
Blogerka putovanja Dimfi Mensinsk slaže se s tim i kaže da se ona predavala uzbuđenjima tobogana smrti otkako je bila mala.
„Uvek volim da posetim zabavne parkove po gradovima, zato što je po mom mišljenju to jedna od najuzbudljivijih stvari koje možete da radite", kaže ona.
Ova dvadesettrogodišnjakinja koja živi u Amsterdamu kaže da „dugo" planiranje na koji tobogan će se popeti povećava njenu anticipaciju.
„Potom je tu dugi red u kom čekate, pa gledate izuvijanu prugu i zahvalni ste što niste gore na toboganu, a to ga samo čini još strašnijim."
„A onda, jednom kad se nađem na njemu, ponekad se penjem gore veoma sporo i potom osećam veliki strah, ali kad propadnem, osećam se veoma srećno i izbuđeno, i imam snažnu želju da vrištim."
Za Dimfi, ovaj vokalni izliv „deluje kao otpuštanje pritiska" koji joj omogućuje da „izrazi emocije".
„Mislim da je to nešto što ne možete da osetite inače u normalnom životu", kaže ona.
„Još sam uzbuđenija kad vrištim, tako da je to za mene definitivno dobar osećaj."
Aki Hajaši, koji je rođen i odrastao u gradu Urajsuu, u kom je smešten tokijski Diznilend, kaže da je istraživanje svetskih tobogana smrti postala „njegova životna inspiracija".
„Ne umem da uživam u životu bez tobogana smrti", kaže on.
Ovaj dvadesetsedmogodišnjak je šef grupe „Vozača tobogana Japana", zajednice entuzijasta koji razgovaraju o zabavnim parkovima i grupno ih posećuju.
On kaže da je vrištanje reakcija koju on može da isključi, budući da se do sada vozio na oko 350 tobogana širom sveta.
„Kad se vozim sam, ponašam se kao da nisam toliko uzbuđen, jer svi krenu da me gledaju ako vrištim sam."
„Ali na sastancima vozača tobogana, to ume da bude kao žurka, ljudi samo vrište i viču zajedno.
„Osećamo se srećno kad vrištimo i krenemo da propadamo."
Profesor Guzules kaže da je sposobnost da se potisne vrisak moguća, ali da je to izazov koji će se pokazati posebno tešim za neke.
„Neki ljudi će imati tu kontrolu, neki drugi neće", kaže on.
„Kao i sa svim drugim, postojaće varijacije."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )