Ulazak Srbije u NATO definitivno bi riješio balkansko pitanje

Eventualno članstvo Srbije u NATO-u ne bi imalo vojno-strateški značaj za Severnoatlantski savez, smatraju u sedištu vojnog saveza u Zaventemu, ali bi pristupanje Beograda Alijansi doprinelo značajno relaksaciji odnosa između država u regionu, pospešilo bi dobrosusedsku saradnju, pomirenje i stvorilo primamljiv poslovni ambijent od koga bi Srbija imala najviše koristi.

U najvažnijim članicama NATO-a su uvereni da bi članstvo Srbije u NATO-u definitivno stavilo tačku na ideje i priče, koje se pojavljuju s vremena na vreme, o promeni granica i oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije. Štaviše, ima i onih koji misle da bi članstvo Srbije u NATO-u bilo kreativno sredstvo da se reši pitanje Kosova. S obzirom na to da u Severnoatlatnskom savezu glavnu reč vodi Vašington, ne bi trebalo odbacivati, a priori, moguća inovativna rešenja koja bi uključivala članstvo Srbije u NATO-u i rešenje za odnose Srbije i Kosova s kojim bi svi mogli da žive. Tim pre što je članstvo Srbije u EU na veoma dugačkom štapu.

“Balkan je po svojoj definiciji nestabilno područje, ali sa aktuelnim rasporedom snaga u regionu, prisustvom NATO snaga, jasnim pozicijama EU i SAD po bezbednosnim pitanjima, isključeni su bilo kakvi međudržavni ili međuetnički sukobi širih razmera na Balkanu. Naravno, uvek su mogući lokalni incidenti, međutim oni nemaju šansu da se rašire. U NATO EU smo naučili lekciju iz 90-ih i te godine se neće ponoviti”, kaže za “Vijesti” dugogodišnji izvor u jednoj od zemalja članica EU i NATO koji je upoznat sa dosijeom Zapadnog Balkana.

Prema rečima našeg sagovornika, Srbija će relativno brzo biti potpuno izolovana od država članica NATO-a i biće okružena najznačajnijim vojnim bazama Severnoatlantske alijanse u jugoistočnoj Evropi koje će se nalaziti ili se već nalaze u Rumuniji, Grčkoj i na Kosovu. S vojne tačke gledište, vojna neutralnost Srbije vredi onoliko koliko NATO želi da je poštuje, bez obzira na stavove Kine ili Rusije.

Sa skidanjem nekadašnje “Gvozdene zavese” iz centralne Evrope i ruskog podizanja novog paravana na istoku, od granice sa Finskom preko pribaltičkih republika i Belorusije do Ukrajine, Rumunije i Bugarske, Srbija je postala geostrateški gotovo irelevenatna. U tom kontekstu od naoružavanje Srbije imaju koristi samo prodavci oružja i oni koji u Beogradu uzimaju proviziju na kupljeno naoružanje. Zvuči paradoksalno, ali garant sigurnosti Srbije, uključujući i neutralnost, je upravo NATO. Bez benevolentnog stava najjačeg vojnog saveza na svetu, proklamovana neutralnost Srbije bi bila mrtvo slovo na papiru.

“NATO poštuje stav Beograda o vojnoj neutralnosti, ne vidimo nikakav problem da Srbija ostane neutralna. Ne bi bila izolovan slučaj, imamo primere Austrije, Irske, Švedske, Finske, Kipra koje su već članice EU a nisu u NATO. To nije problem tim pre što je saradnja NATO i Srbije na zavidnom nivou iako se to ne bi reklo prateći vaše medije. Ali, hajde da okrenemo priču, i izvagamo, hladne glave, motive zbog kojih vlast u Beogradu ne želi u NATO i sve pozitivne efekte koje bi članstvo donelo samoj Srbiji, ali i celom regionu”, dodaje naš sagovornik.

Među državama saveznicima ne postoji sumnja da će Bosna i Hercegovina ući u NATO. Odnosno, nije pitanje da li će BiH postati članica Alijanse nego je pitanje kada će se to dogoditi. BiH ima još manji geostrateški značaj za NATO nego Srbija i zato nema žurbe kao što je to bio slučaj sa Crnom Gorom i Severnom Makedonijom. Sa ulaskom Podgorice i Skoplja u NATO u Zaventemu i u Pentagonu smatraju da je glavni deo posla završen i da će BiH ući kada se proceni da je povoljan momenat.

“Očijukanje” Beograda sa Moskvom i Pekingom je puka politička propaganda sve dok je jugoistočno krilo NATO čvrsto usidreno na Crnom, Egejskom i Jadranskom moru. Upravo je iz tih razloga bilo važno da Crna Gora i S. Makedonija postanu članice: sa ulaskom Podgorice je pokrivena čitava severna obala Sredozemlja, uključujući i Jadransko more, a Skoplje je neophodno zaleđe, imajući u vidu nepouzdanost i prevrtljivost Turske.

Dakle, Crna Gora je već u NATO, BiH će ući relativno brzo i Srbija će se naći pred izborom: da li da bude izolovana i sa više Srba u članicama NATO nego što ih živi u Srbiji? Ako uzmemo broj etničkih Srba u Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj i drugim zapadnoevropskih državama plus SAD i Kanadi, dolazimo do zaključka da je više od polovine etničkih Srba u celom svetu već u NATO! Postavlja se pitanje smisla izbora vlasti u Beogradu da ne ulaze u NATO kada je već više od polovine etničkih Srba izabralo NATO države: ne na izjašnjavanju u nekoj anketi već konkretnim životnim opredeljenjem?

Naravno, pitanje Kosova je velika prepreka, ali ne toliko nepremostiva kao za članstvo u EU, iz prostog razloga što u NATO-u poslednju reč uvek ima Vašington. Poznato je da je nepisano pravilo da NATO ne prima članice sa nerešenim teritorijalnim pitanjima. Rusija je upravo zato iskoristila suludu ratnu avanturu bivšeg predsednika Gruzije Mihaila Sakašvilija 2008. da prizna Južnu Osetiju i Abhaziju, kao što je podržala entičke Ruse na istoku Ukrajine 2014. godine, a već 30 godina drži pod kontrolom Prednjestrovlje i preko njega u stalnom šahu Moldaviju. Na taj način je Kremlj de fakto zaustavio proširenje NATO-a na tri bivše sovjetske republike jer bi njihov ulazak u Alijansu značio početak rata između Ruske Federacije i NATO-a.

Srpska politika oko Kosova se oslanja dobrim delom na čvrste pozicije Rusije i Kine, dve stalne članica Saveta bezbednosti UN, da ne priznaju Prištinu. Veze vladajuće strukture u Beogradu sa Moskvom i Pekingom su izuzetno kapilarne, ali i među istočnim članicama NATO, da ne govorimo o Nemačkoj koja je duplom pupčanom vrpcom vezana za Moskvu i Peking, ima nekoliko država koje imaju kudikamo razvijeniju saradnju i trgovinu sa Rusijom i Kinom.

Ambicije predsednika Aleksandra Vučića da od Srbije napravi lidera u regionu su neostvarive ako Beograd nije deo NATO porodice. Ideja o “malo Šengenu” i povezivanju sa drugim državama regiona pod kišobranom NATO-a ne samo da ne bi nailazile na prepreke već bi bile još snažnije podržane. Pre ili kasnije Vučić će morati da se suoči sa tom činjenicom kao i sa spoznajom da za njegovu vlast glavna pretnja ne dolazi iz Berlina, Pariza, Brisela ili Vašingtona već iz Pekinga i Moskve. Pogotovo što je zaoštravanje sukoba između NATO-a sa Rusijom neizbežno kao i SAD sa Kinom. Drugim rečima, Vučić će morati da se opredeli, pre ili kasnije, da li želi da uđe u istoriju kao predsednik koji je od Srbije napravio perajnicu Balkana ili izolovano ostrvo, hibridni balkanski spoj Belorusije i Jermenije, na usluzi Moskve i Pekinga.

Da se razumemo, u ovom uzburkanom vremenu “non-papera” i neproverenih informacija, izvori “Vijesti” u NATO preciziraju da ne postoji nikakav plan, niti je na stolu članstvo Srbije u NATO, ali preciziraju, ako bi Beograd kojim slučajem promenio stav, ne bi se otvorio prozor već glavna kapija za ulazak Srbije u evroatlantsku porodicu.

( Željko Pantelić )