Velika Britanija i politika: Kakav je odnos premijera Borisa Džonsona prema istini

Istina je važna, zar ne?

U nečemu što bi trebalo da je zrela zapadna demokratija svakako bismo svi voleli da mislimo da je tako.

Ne isplati se biti naivan.

Političari, čak i oni istinski pošteni, redovno izgovaraju stvari u koje ne veruju do kraja.

I javnost to zna.

Mi ni ne očekujemo od naših političara da budu anđeli.

Ali izravno laganje, prema mom iskustvu, relativno je retko.

Suviše se lako otkrije.

Samo mi je jedan viši političar koji je još u igri ikada privatno rekao nešto što je bilo krajnje, potpuno i do kraja neistinito.

Javno se pokazalo da je laž već nekoliko dana kasnije.

Takođe je retko da opozicione stranke zvanično optuže premijera da laže.

Što nas dovodi do Borisa Džonsona.

• Pomoćnik britanskog premijera usred skandala - o čemu se radi
• Bregzit je gotov - počela je nova era za Veliku Britaniju
• Demonstranti napali i zapalili policijsku stanicu u Bristolu

Premijerov odnos prema istini trenutno se nalazi pod velikom lupom.

On odbija da do kraja objasni neka pitanja.

Postavljaju se pitanja kako je renoviranje njegovog stana u Dauning Stritu bilo prvobitno finansirano, kao i o zapaljivim komentarima koje je izneo u jesen prošle godine dok se Engleska spremala na drugo zatvaranje zbog pandemije.

Dauning Strit uporno poriče da je on uradio bilo šta pogrešno.

Nije prvi put u dugoj karijeri Borisa Džonsona da se suočava sa pitanjima o svom ponašanju i karakteru.

Ali ulozi su sada mnogo viši.

Njegov jedinstveni način vođenja stvari - i ponekad haotični pristup donošenju odluka - doveo je do toga, kažu mi izvori, da ga ogorčene kolege iz Broja 10 zovu „Kolica".

„Vi mislite da ih gurate stazom ka svom cilju, a onda ona odjednom počinju katastrofalno da krivudaju u stranu", kaže jedan insajder.

Kad biste želeli priložite precizne zahteve o Slobodnom pristupu informacijama povodom vladinih poruka preko Vocapa, „morali biste da stavite emodži kolica", dodao je moj izvor.

Broj 10 je odbio da komentariše ovaj nadimak.

Tvorac ove analogije mogao je da bude sam Džonson, rekavši prijateljima da „sve vreme krivuda tamo-vamo kao kolica za kupovinu" oko toga da li da podrži Odlazak ili Ostanak pred referendum o Bregzitu, prema pisanju Sandej Tajmsa.

Zna se da je napisao dve verzije svoje slavne novinske kolumne, jednu koja podržava Odlazak, a drugu Ostanak, pokušavajući da argumentuje sve opcije da bi do kraja bio siguran u svoj izbor.

Neki od njegovih saveznika navode njegovu želju da raspravlja o stvarima uzduž i popreko pre nego što donese odluku kao njegovu prednost, rekavši: „On stalno preispituje organizacije i opšte prihvaćena verovanja."

Drugi imaju mnogo prostije objašnjenje.

„On nekad naprosto nije sposoban da se suoči s istinom zato što ne voli da donosi teške odluke", kaže jedan insajder.

Drugi kaže: „Nikad niste sigurni šta je prava istina o nekoj situaciji." Treći kažu da je teško dopreti do jasnosti i prave namere ili da je „teško razlučiti gde njegovi motivi počinju, a gde se završavaju".

Šta nam to onda govori o premijerovom odnosu prema istini?

Kao prvo, benigno tumačenje načina na koji premijer funkcioniše.

Jedan insajder koji ga dobro poznaje kaže da naprosto „nije fer i suviše je lako nazivati ga 'lažovom', kao što to radi opozicija".

„On je mnogo složenija i strateški orijentisana ličnost, a ljudi mu ne priznaju koliko je proračunat i pametan."

Jedan drugi izvor mi je rekao da Džonson ima „iskreno selektivno pamćenje" i da je „'biram da pamtim neke stvari, a da ne pamtim druge'" njegov primarni način izlaženja na kraj sa pritiscima života u Broju 10.

Godinama je bilo uobičajeno da kad stvari postanu nezgodne, naročito u privatnim životu ili finansijskim poslovima Borisa Džonsona, on potpuno odbija da se upušta u razgovore o tome, čak i u privatne sa bliskim savetnicima.

Poruka njegovom osoblju je praktično: „Ne pitajte, jer neću vam reći."

Jedan izvor mi je rekao da je zbog toga, u ovom trenutku, život u Broju 10 osuđen da bude napet i težak.

„Deo problema je što se ove dve stvari, njegovi lični odnosi i njegova finansijska situacija, sukobljavaju.

„Njemu će to teško pasti, a ljudima koji pokušavaju da ga savetuju takođe će biti izuzetno teško."

Ali zar on ne govori istinu?

Ovaj konkretan izvor veruje da bi premijer mogao da izbegava pitanja o svojoj kući i emocijama, ali ne i o političkim pitanjima.

„Do izvesne mere, svaki političar mora da prelomi i izgovori stvari sa kojima se uvek ne slaže.

„On je profesionalac i on to radi."

Kad je u pitanju Džonson, međutim, tu postoji još jedan sloj.

U razgovoru o njegovim običajima sa mnogima koji rade s njim, često se pominje njegov bivši život novinara.

• Bregzit: Sve što morate da znate
• „Dobrodošli u Bregzit, zaplenjujemo vam sendviče"

Strategija zbunjivanja

Čak i njegov najljući neprijatelj priznaće da je umešan sa rečima i redovni koristi beskrajni dijapazon nekad nonsens-rečnika da skrene razgovor sa teme, zabavi ili čak izvrgne ruglu.

Svakako nije neuobičajeno za političare da pokušaju da izbegnu odgovore na pitanja koja bi predstavila njih ili njihovu stranku u nepovoljnom svetlu.

Jedna od premijerovih strategija, međutim, čini se da je da zbuni slušaoca bujicom reči, sugerišući da se slaže s njim, dok se zapravo istovremeno ne obavezuje ni na šta.

Bivše kolege sugerišu da dok sagovornici ne stignu da razluče šta je on time zapravo mislio, razgovor se već završio.

Jedan insajder mi je rekao:

„On često ostavlja ljude u uverenju da im je rekao jednu stvar, ali je zapravo sebi napravio prostor za manevar", verujući da „što manje čvrstih stavova zauzimaš, to bolje, jer posle uvek možeš da promeniš politički pravac."

Kitnjasto izražavanje i retorički trikovi deo su razloga zašto je uopšte napredovao u karijeri.

„Najveći deo njegove magije leži upravo u tim improvizovanim komentarima, zbog njih ga veći deo javnosti i voli", kaže jedan njegov saveznik.

Bio je poput „neukroćene političke životinje" kad je prvi put razvio politički stil, kaže drugi, igrajući se s izrazima isto kao što bi to činio u složenim i raskošnim novinskim kolumnama, čikajući rečima, iskazujući osobine kakve nema nijedan drugi političar.

Ali jedan drugi mi je rekao da se to razvilo u neku vrstu prikrivanja onoga što se stvarno dešava.

„Mislim da je izuzetno lukava i proračunata ličnost koja sve krije ispod kostima zabavljača", kaže taj izvor.

Jedan bregzitovac čak sugeriše da njegovi manirizmi ohrabruju druge da mu budu saučesnici:

„To je kao sa nekim komičarem, vi ga praktično podstičete da nastavi, vi želite da sve bude plauzibilno" - čak i ako, prema njemu, to prosto nije.

To je tačka u kojoj njegov lični stil, prema drugima, prerasta u nešto mnogo manje atraktivno.

Bivši ministar, nekada blizak s njim, rekao mi je:

„Problem je što postaje sve očiglednije da se premijer prema činjenicama odnosi kao i prema svim drugim svojim odnosima - krajnje su potrošne čim postanu neprijatne."

„Sve je podređeno moći. Činjenice, politika, ljudi - svi oni budi odbačeni ako se nađu na putu.

„Šta god treba da se uradi."

• Princ Hari: Mediji su mi uništavali mentalno zdravlje
• Hari i Megan prodrmali kraljevski zlatni kavez
• Princ Vilijam: Kraljevska porodica nije rasistička
• Da li će smrt princa Filipa ujediniti kraljevsku porodicu

Kao Stiv Džobs

A opet se iznova i iznova sugeriše da premijerov odnos prema istini i činjenicama nije zasnovan na onome šta je stvarno a šta ne, već da je motivisan onim što želi da postigne u datom trenutku - šta želi, umesto u šta veruje.

I nema nikakve sumnje da takav pristup, u kombinaciji sa velikom snagom ličnosti, ume da bude izuzetno efektan.

U njegovoj političkoj karijeri, Boris Džonson je iznova i iznova preokretao šanse u svoju korist, a to je ogroman deo razloga zašto.

Jedan bivši kolega ga poredi sa pokojnim Stivom Džobsom, neumornim osnivačem tehnološkog giganta Epla.

Za Džobsa se govorilo da ima „polje izvrtanja stvarnosti", koje je njegov biograf opisao kao „sučeljenu mešavinu harizmatičnog retoričkog stila, nepokolebljive volje i želje da iskrivi svaku činjenicu dok je ne uklopi u svoj cilj."

Drugim rečima, raspoređivanje istine tako da odgovara njegovim ambicijama, odbijanje da prihvati negativan odgovor, uživanje u dokazivanju da je nemoguće ostvarivo.

Zvuči poznato?

Džonsonov bivši kolega mi je rekao:

„Da li ima tendencioznih laži? Namučio bih se da ukažem na direktan primer. Da li on preoblikuje istinu tako da mu ona odgovara? Da."

Ovaj izvor, kao i nekoliko drugih, rekao mi je da se premijeru „izuzetno ne dopada kad ga optužuju da laže".

Nekoliko izvora čak je sugerisalo da je tokom kampanje za Bregzit 2016. bio nervozan zbog danas ozloglašenog obećanja, nalepljenog na bok autobusa kampanje, da će potrošiti 350 miliona funti nedeljno koje Britanija šalje EU „za finansiranje Nacionalne zdravstvene službe".

Džonson je bio svestan da svaki put kad se posluži tom tvrdnjom, ona može da bude osporena činjenicom da u tih 350 miliona funti nije uračunat povrat budžeta koji Velika Britanija dobija od EU.

Džonson je želeo da se „služi slikama i emocijama, nije želeo da bude sveden na brojku", kaže moj izvor.

Smatra se i da je bio nezadovoljan tvrdnjama kampanje o navodno predloženom ulasku Turske u EU i potencijalnim uticajem toga na imigraciju.

Ako već čitate ovo, verovatno vam nije potreban podsetnik koliko su u ono vreme bile kontroverzne te tvrdnje.

Za svaki slučaj, možete da čitate o njima ovde i ovde.

Ali privatne sumnje u to da li su te tvrdnje ubedljive nisu sprečile Džonsona da postane najveći zagovornik napuštanja EU.

Ostalo je, naravno, istorija.

Neki od njegovih saputnika na putovanju do Bregzita ne misle da je on ikada bio iskreni vernik.

Veteran Bregzitovac mi kaže: „Boris nije jedan od nas, ali mi smo ga postavili tamo gde jeste - i to je istina sa kojom on nikada neće želeti da se suoči."

Velike nevolje na pomolu?

Ako zanemarimo skorašnju istoriju, da li je bilo šta od ovoga uopšte važno u sadašnjem političkom trenutku?

Glasači ionako ne smatraju da političarima može previše da se veruje.

Reputacija i popularnost Borisa Džonsona svakako nisu zasnovani na uverenju da on govori istinu, samo istinu i ništa sem istine.

On ima ono što anketari nazivaju „autentičnošću" - to što vidite, to i dobijate.

Nije mnogo uglađen i ne pretvara se da je savršen.

Aktuelne optužbe za njegovo ponašanje, koje on karakteristično opisuje kao „buljuk gluposti", ne čini se da mnogo menjaju javno mnjenje, ako uopšte.

Ali samo zato što Konzervativci mogu glasno da viču da nikome nije stalo do ovih stvari, to ne znači da premijerov komplikovani odnos prema istini može tek tako da se prenebregne.

Najotvorenije rečeno, trenutno se vodi nekoliko istraga oko toga šta se tačno desilo sa stanom u Dauning Stritu koje bi mogle da sapletu i njega i Konzervativnu stranku.

Izvori koji su BBC-ju i drugim medijskim organizacijama preneli da je Džonson izjavio kako bi radije dozvolio „da se tela nagomilaju do neba" nego da treći put zatvori zemlju tvrde da su spremni da posvedoče o tome pod zakletvom ako budu morali.

U zavisnosti od toga kako i kada se ova dva pitanja budu razrešila, Dauning Strit bi mogle da očekuju velike nevolje.

Politika je izuzetno teška rabota, u šta je Džonson imao prilike da se uveri u skorije vreme.

Ogromna skupštinska većina vas ne štiti od ličnih kritika.

A koreni mnogih od vladinih aktuelnih problema verovatno mogu da se povežu sa premijerovim odnosom prema istini.

U više navrata mi je rečeno da mogu da računam na to da Boris Džonson ne veruje skoro nikome, a sumnja u skoro svakoga.

Kako jedan izvor to opisuje, on se „ponaša tako da se ljudi na kraju umore od njega, osećaju se iznevereno i počnu da rade upravo ono čega se on sve vreme plašio."

Prekid njegovog odnosa sa bivšim savetnikom Dominikom Kamingsom spektakularan je primer za to.

Ali ljudi koji rade sa Džonsonom često moraju da nagađaju, nesigurni u to šta on zapravo misli.

To mu prepušta svu moć. Svime vladaju njegovi hirovi.

Ali to može i da oteža postizanje onoga što on tvrdi da želi da postigne - prioritete koje je bio izabran da ostvari.

A opet, u politici je važna i popularnost.

Uprkos užasima korona virusa, surova stvarnost nikad nije bila deo premijerovog željenog scenarija.

Da se poslužimo jednom od njegovih taktika, citiranjem klasika, grčki filozof Platon je rekao: „Nikoga ne mrze više od onoga ko govori istinu."

Ali kao što mi je jednom rekla jedna od retkih osoba koja istinski poznaje Borisa Džonsona, on je političar koji, iznad svega, želi da bude voljen.

---

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

( BBC Serbian Naslovna strana )