Zašto se osjećamo dobro kad psujemo
Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči - obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti - i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva
Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči - obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti - i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
- Zašto vrištimo iz zadovoljstva
- Zašto su nam neke reči stalno navrh jezika
- Zašto je dobro vrpoljiti se
U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
Šta je psovanje?
„Psovanje je veoma, veoma teško definisati", kaže doktorka Ema Birn, stručnjakinja na ovu temu i autorka knjige Psovanje je dobro po vas.
Ona kaže da je to neka vrsta jezika koji koristimo u šoku, zaprepašćenju, ushićenosti, da bismo bili smešni ili uvredljivi…
Ali je to kulturološki fenomen koji ima smisla samo u okviru zajednice, lingvističke grupe, društva, zemlje ili vere.
„Mi odlučujemo šta je tačno psovanje konsenzusom.
„A veliki deo tog konsenzusa ima veze s tim šta je tabu u datoj kulturi: na nekim mestima se vređaju na delove tela, negde na životinjska imena, negde na bolesti, negde na određene telesne funkcije", objašnjava doktorka Birn.
Ali postoji jedan ključni element u psovanju: „Da bi imalo određeni emotivni efekat, morate da se igrate s tabuom u datom društvu."
U slučaju da nije do kraja jasno, doktorka Birn kaže: „To je ona vrsta jezika koji ne biste koristili u određenim okolnostima, na primer, na razgovoru za posao ili kad prvi put upoznajete partnerove roditelje."
U tom slučaju, zašto psujemo?
„U stresnoj situaciji ili kad se desi nešto neočekivano, čini da se da je naša refleksna reakcija da psujemo.
„I na neki način osećamo se dobro!", kaže Gadi, redovni slušalac VVC-jevog Svetskog servisa.
A drugi slušaoci su saglasni:
„Kad psujem, to može da bude iz radosti, krajnjeg iznenađenja ili dubokog žaljenja, bola ili besa.
„Čini se da je to najekspresivniji način da iskažete neku emociju", kaže Mihail.
„Naiđe mi automatski, bez razmišljanja, i odmah se osetim bolje", kaže E.
„Ne psujem mnogo. Mislim da ako to koristite često, gubi snagu.
„Želite to da sačuvate za prilike kad je stvarno korisno", dodaje Klara.
Naravno, možda postoje ljudi koji apsolutno nikad ne psuju, ali mnogi od nas će se poistovetiti s onim o čemu govore ovi slušaoci: taj iznenadni osećaj olakšanja kad se poslužite ružnim rečnikom, osećaj da su neke reči naelektrisane dodatnim slojem energije.
Doktorka Birn kaže da je jedna od najzanimljivijih stvari na koje je naišla tokom istraživanja [analize medicinskih slučajeva] bila činjenica da čak i ljudi koji su doživeli nešto što se zove hemisferoktomija [kad uklonite jednu stranu čovekovog mozga zbog neke nepopravljive štete] može da izgubi sposobnost govora, ali ne sasvim.
„Kad uklonite nečiju levu hemisferu ili imate nekoga čija je leva hemisfera teško oštećena moždanim udarom i osoba je izgubila većinu sposobnosti govora, uglavnom ćete ustanoviti da je ona i dalje sposobna da psuje", kaže doktorka Birn.
„Izgleda da gradimo neke veoma snažne emocionalne veze s određenom vrstom jezika i da se one pohranjuju odvojeno od ostatka našeg rečnika.
„Možete da uklonite deo nečijeg mozga i potpuno negirate nečiju sposobnost da se služi jezikom na način koji je tendenciozan i planiran, kao što ja to činim sada. Ali oni i dalje mogu spontano da opsuju."
„Psovanje je toliko snažno vezano za emocije da su pokreti mišića neophodni da bi se izgovorile psovke pohranjeni na više mesta.
„Tako da imamo 'bekap' kad treba da ih koristimo", kaže doktorka Birn.
Da li zamenjena reč može da uradi posao?
„Zapitao sam se ima li svrhe psovati kad nas nešto boli i da li to uopšte pomaže", kaže doktor Ričard Stivens, viši predavač psihologije na Univerzitetu u Kilu i osoba zadužena za njihovu „Laboratoriju psovki" u kojoj sprovodi eksperimente.
Jedan eksperiment da bi se videlo da li psovanje može da nam pomogne da se izborimo sa bolom ili ekstremnim situacijama prosto se sastoji od guranja ruke u kofu punu leda, da bi se videlo koliko dugo možete da izdržite.
On to radi na jednoj osobi dvaput: jednom uz pomoć pravih psovki, a drugi put uz pomoć pristojnih zamena.
Stručnjaci su otkrili da kad se koriste prave ružne reći, ljudi bolje izdržavaju i uspevaju duže da zadrže ruku u ledu, ali kad su upotrebljavane potpuno arbitrarne zamene, one nisu funkcionisale jer nisu imale emotivni efekat prave psovke.
Ali zašto je to tako?
„Obično vidimo da dolazi do ubrzanog rada srca tokom psovanja, u poređenju sa neutralnom reči.
„To ukazuje na neku vrstu emocionalne reakcije na psovanje, a mi znamo da je psovanje neke vrsta emocionalnog jezika", kaže doktor Stivens.
„I tako je naša radna hipoteza da je kad ljudi opsuju zbog bola, oni praktično podižu nivo stresa i pokreću fenomen po imenu analgezija izazvana stresom [kad ste neosetljivi na bol], što je deo šire reakcije po imenu bori se ili beži", dodaje doktor Stivens.
„Obično ne psujem", kaže Kolin, još jedan slušalac.
„Ali pre nekoliko godina, morali su da me spasavaju sa planine posle nesreće. Gadno sam iščašio rame i morali su da me stave na sanke da bi me spustili sa planine.
„Svako truckanje bila je agonija. Sve što sam mogao da radim bilo je da psujem, sve dok se nismo spustili sa planine.
„Nijedna druga reč nije pomagala."
- Kako se naša ličnost menja dok starimo
- Pravopis i dopisivanje: Da li je tačka znak da smo nepristojni
- Zašto su neki ljudi okrutni i uživaju u tuđem bolu
Psovanje na jezicima
Znajući ono što znamo sada, da li psovanje zvuči isto u svakoj kulturi?
Čini se da Svetski servis ima neke predivne slušaoce poganog jezika koji su spremni da uskoče i pomognu nam još jednom:
„Španski je veoma kreativan jezik kad je u pitanju psovanje", kaže Klara, „zato što kad čujete nekog ko je izuzetno besan, dobijate čitave rečenice, sa subjektom, predikatom i objektom, i čitave priče sa razrađenim zapletom.
„Sve kroz psovanje."
Džejn sa Malte kaže: „Najuvredljivija stvar koju verovatno možete da kažete nekom ovde prevela bi se kao 'sperma'.
„Što je neobično, zato što na drugim jezicima ne biste nazvali nekog tako a da vas ljudi ne pogledaju čudno."
„Ruski je najbolji jezik za psovanje. Ima toliko uvredljivih stvari, skoro bilo šta može da postane uvredljivo! Kultura psovanja ovde seže duboko u našu književnost.
„I bukvalno je nemoguće zamisliti rusku osobu koja ne psuje", kaže Mihail.
„Ima nekih zanimljivih psovki na mandarinskom kineskom, a govore o tome da radite nešto ružno vašim precima 18 kolena unazad", kaže Žaklina.
„Na primer, 'Uradiću to i to tvojoj majci, tvojoj baki, svim tvojim precima 18 kolena unazad'. Zapravo sam to rekla svom ocu, i gde sam onda tu ja?"
Postoji još jedna kineska uvreda koja pominje kornjačina jaja i koja proističe iz verovanja da su majke kornjača promiskuitetne... tako da kad nekoga nazovete „kornjačinim jajetom" praktično dovodite u pitanje ko mu je otac.
I tako, iako sadržaj psovanja ume da bude veoma različit širom sveta, psovanje deluje kao univerzalno svojstvo čitave ljudske kulture.
Ali šta je sa životinjama, da li i one psuju?
Ali ne psuju samo ljudi.
Doktorka Ema Birn kaže da postoje neke fascinantne studije na šimpanzama koje praktično podrazumevaju usvajanje šimpanzi i njihovu uvođenje u proširenu verziju porodičnog života.
Američki stručnjaci za primate Debora i Rodžer Futs „razgovarali su u prisustvu ovih šimpanzi isključivo koristeći znakovni jezik".
„I oni su naučili šimpanze znakovima za razne stvari", kaže doktorka Birn.
U divljini, šimpanze komuniciraju bacanjem svojih fekalija - ali Futsovi su to pretvorili u strogi tabu, naučivši na nošu šimpanze koje su delile dom sa njima.
„Jednom kad su to uradili, šimpanze su počele da koriste znak koje su naučile da opišu 'pražnjenje creva ili prljavštinu', na isti način na koji govornici engleskog jezika koriste reč za sve što ima veze sa pražnjenjem creva", kaže doktorka Birn.
„Šimpanze bi je koristile da izraze frustraciju, koristili bi je da se protive nečemu, koristili bi taj znak da nazovu druge šimpanze 'prljavim majmunom', što je bila najgora uvreda koju su mogle da smisle."
I ne samo to, „ove šimpanze bi zbijale šale sa kakom", kaže naučnica.
„Rodžer i Debora Futs pišu o tome kako bi prolazili kroz laboratoriju i čuli te šimpanze kako udaraju jedni drugima nadlanicom donji deo brade [znak za 'prljavo'] toliko jako da bi im zubi zacvokotali", dodaje doktor Birn.
I tako, umesto da se gađaju izmetom, ove šimpanze su naučile da bacaju tu ideju o izmetu jedni na druge.
„I to je, za mene, bio verovatno jedan od najzanimljivijih delova istraživanja koje sam radila za knjigu: svest o tome da čim imate tabu i način da ga izrazite, javlja se fenomen poput psovanja", zaključuje doktorka Birn.
Priredila i proširila: Eva Ontiveros
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )