Rusija i književnost: Mihail Bulgakov - genijalnost koja je utekla iz kandži morfijuma

Ona dodaje da je generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR Josif Visarionovič Staljin navodno „volio ovaj komad i krišom ga gledao u pozorištu".

9896 pregleda0 komentar(a)
Foto: Fine Art Images/Heritage Images/Getty Images
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Ako bi trebalo navesti primere koji potvrđuju stereotipnu tezu da velika književnost nastaje iz velikih muka, jedan od njih bi sigurno bio život ruskog i sovjetskog pisca Mihaila Bulgakova, čija se dela danas smatraju svetskom klasikom.

U Prvom svetskom ratu radio je kao lekar ruske Bele armije, a dolazak komunista na vlast u oterao ga je na društvenu marginu.

Jedno vreme, unutrašnji nemir ublažavao je morfijumom - tada često korišćenim opijatom među zdravstvenim radnicima koji lako mogli da dođu do njega, jer se koristio za smirivanje bolova.

Pisao je drame i prozu, a na poslednjem i najpopularnijem delu Majstor i Margarita radio je dvanaest godina.

„Bulgakov je pisao o borbi dobra i zla u samome čoveku, ali i u stvarnosti koja ga okružuje", kaže za BBC na srpskom Melina Panaotov, docentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Sto trideset godina od njegovog rođenja obeležava se 15. maja.

Za života - „mrtav pisac"

Bulgakov je za života ostao nepriznat i neobjavljen - rečnikom književnih kritičara, bio je „mrtav pisac".

Svetsko priznanje stiglo je mnogo kasnije - skoro pola veka posle njegove smrti.

„Svakako da je to zaslužio i ranije, ali u sovjetskoj Rusiji nije bilo moguće biti slobodan stvaralac", objašnjava Panaotov.

Ona podseća da su „Lenjinovim Dekretom iz 1918. godine svi koji nisu spadali u radničku klasu bili lišeni mnogih prava".

„Svako ko je završio fakultet, pa i Bulgakov sa diplomom medicine, mogao je biti proglašen za 'eksploatatora', a nikako mu nije pomoglo što su njegovi roditelji pre Revolucije 1917. imali sobaricu, pomoćnu radnicu u kuhinji", navodi docentkinja.

Povrh toga, odbio je da piše po obrascima sovjetske književnosti.

„Bulgakovu je, od sovjetskog kulta borbe sa političkim protivnicima oduvek bio važniji mir i lična, porodična sreća, u kakvoj je i sam odrastao.

„Kao svaki istinski i talentovani stvaralac, on je iznova formirao sopstvene stavove o sovjetskoj stvarnosti, na osnovu onoga što je sam doživeo i video", kaže Panaotov.

Ipak, Komunistička partija mu je dvadesetih dozvolila da na kratko postane saradnik Moskovskog umetničkog teatra (MHAT).

U tom pozorištu je 1926. godine postavljena njegova drama Dani Turbinih.

Radi se o komadu po motivima Bulgakovljevog romana Belogvardejaci, koji govori o Revoluciji 1917. iz ugla pripadnika Bele garde.

Bela garda je bila je vojno-politička organizacija osnovana 1917. godine i borila se protiv boljševika i revolucionarne sovjetske vlasti.

„Delo je izmenjeno - ubačeni su zvuci Internacionale, a jedan od junaka je morao da održi zdravicu Crvenoj armiji i javno da saopšti o spremnosti da joj služi", objašnjava Panaotov.

Ona dodaje da je generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR Josif Visarionovič Staljin navodno „voleo ovaj komad i krišom ga gledao u pozorištu".

Politički pritisci na Bulgakova su se nastavili pa je predstava, iako uspešna, skinuta sa repertoara 1929.

Time su mu se zatvorila sva vrata za spisateljski rad, te je odlučio da se pismom obrati čoveku koji je mogao da mu pomogne - Staljinu lično.

„Nemogućnost da pišem za mene je kao sam živ sahranjen", napisao mu je, u pismu kojim poručuje ili me pustite da idem u inostranstvo, ili me vratite u MHAT (Moskovski umetnički teatar).

Odgovor je stigao - i to telefonom.

Kako su Staljin i Bulgakov razgovarali telefonom

Kako je ispričala piščeva treća supruga, Jelena Sergejevna Bulgakova, on je 18. aprila 1930. godine primio telefonski poziv iz Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR.

- Mihail Afanasjevič Bulgakov?

- Da, da.

- Sada će sa vama razgovarati drug Staljin.

- Šta? Staljin? Staljin?

A onda se, prisećala se Bugakovljeva supruga, „sa druge strane žice začuo jak gruzinski akcenat".

- Da, ovde Staljin. Dobar dan, druže Bulgakov (a možda mu se obratio i sa „Mihail Afanasjevič" - Jelena Sergejevna „nije mogla tačno da se seti").

- Dobar dan, Josife Visarionoviču.

- Primili smo Vaše pismo. Pročitao sam ga sa drugovima. Dobićete pozitivan odgovor... A da niste tražili dozvolu da idete u inostranstvo zato što smo vam užasno dosadili?

- Mnogo sam razmišljao o tome u poslednje vreme - može li ruski pisac da živi van rodne zemlje. I čini mi se da ne može.

- U pravu ste, i ja tako mislim. Gde biste želeli da radite? U Hudožestvenom teatru?

- Da, želeo bih. Ali ja sam za to već pitao i odbili su me.

- Prijavite se ponovo. Čini mi se da će vas primiti. Trebalo bi da se sretnemo, da porazgovaramo.

- Da, da! Josife Visarionoviču, za mene je jako važno da razgovaram sa vama.

- Da, treba da nađemo vremena i sastanemo se, obavezno. Sve najbolje.

Iz Sabranih dela M. Bulgakova u deset tomova, tom X - Pisma (redakcijski prevod)

Međutim, nekoliko meseci kasnije postalo je jasno da nema ništa ni od posla u pozorištu, ni od emigracije.

Bulgakov je preminuo 1940. godine.

Njegov prvi zbornik izašao je tek posle Staljinove smrti 1955. godine, a u njemu su bili komadi A. Puškin i Dani Turbinih.

Panaotov ističe da je za objavljivanje dela najzaslužnija bila piščeva treća supruga.

„Zahvaljujući Jeleni Sergejevnoj, koja je sačuvala i klasifikovala obiman arhiv pisca, objavljeni su Pozorišni roman, Belogvardejci, Zabeleške mladog lekara, Majstor i Margarita i mnoge Bulgakovljeve drame", kaže.

Biblioteka u Prištini: Čudo jugoslovenske arhitekture

U kandžama morfijuma

Pre nego što se potpuno okrenuo spisateljskom pozivu, Bulgakov je radio kao lekar.

Imao je 23 godine kada je izbio Prvi svetski rat.

„Bio je mobilizovan u Belu armiju i poslat na sever Kavkaza", priča Panaotov.

„Radio je kao hirurg, najviše na amputaciji ruku i nogu, a zatim je 1916. godine poslat u zabito selo Nikoljsko, gde je bio jedini lekar.

„U svojstvu akušera, hirurga i pedijatra bio je primoran da pregleda i po stotine seljaka dnevno".

Na tom putu, navodi se u Enciklopediji Bulgakova, pratila ga je njegova prva supruga Tatjana Nikolajevna Lapa - venčali su se 1913, a ona je sa njim krenula na front gde je radila kao milosrdna sestra.

I baš tu, u Nikoljskom, Bulgakov je, potpuno slučajno, pao u kandže morfijuma.

Desilo se to, piše istraživačica Olga Žuk, 1916. ili 1917. godine - inficirao se lečeći jedno dete od difterije, pa je morao da primi serum kako bi sprečio razvoj bolesti.

Od seruma je dobio osip i bolove, pa je uzeo morfijum da ih umanji.

A onda još jednu injekciju. A onda još jednu.

Pri ubrizgavanju jednog šprica dvoprocentnog rastvora gotovo momentalno nastupa stanje spokoja, koji brzo prelazi u ushićenje i blaženstvo.

I to traje svega minut-dva.

I onda sve nestaje, kao ga da nije ni bilo.

Počinju bol, užas, tama.

Iz pripovetke Morfijum, M. Bulgakov (redakcijski prevod)

„Po cele dane sam plakala", navodi Tatjana Lapa u njenim pričanjima.

Ona i Bulgakov su za sobom već imali jedan abortus koji se desio pre venčanja, a u Nikoljskom je pobacila i drugi put - najviše „zbog zavisnosti muža".

Ipak, nisu se razveli - rat se završavao, krenulo je povlačenje, a Bulgakov se razboleo od tifusa.

„Oporavio se u Vladikavkazu, odvojen od mlađe braće, koji su posle poraza bele armije morali zauvek da napuste Rusiju", podseća Panaotov.

Rođeni Kijevljanin, Bulgakov se 1921. seli u Moskvu, a Lapa ostaje sa njim još tri godine.

Zavisnost od morfijuma je najverovatnije ostavio napuštajući Nikoljsko, a ova tema pojavljuje se u nekoliko njegovih dela.

Stanje krize detaljno je opisao je u pripovetki Morfijum.

U tom delu, glavni lik počinje da uzima morfijum zbog fizičkog bola, a onda shvata kako mu to pomaže da ne misli na verenicu koja ga je ostavila.

Najdramatičniji trenutak je kada junak razmišlja da je jedini izlaz iz krize samoubistvo, ali pronalazi snagu da pobedi zavisnost.

Pobedio ju je i Bulgakov.

Međutim, prema tvrdnjama Lapine, bio je to jedan od razloga što je prekinuo bavljenje medicinom - izlečeni zavisnik gledao je da ostane podalje od iskušenja.

Iz Rusije: Kakav je danas odnos prema Bulgakovu

Olga Prosvirova, novinarka BBC ruskog servisa

Bulgakov je danas nesumnjivo jedan od najpopularnijih pisaca u Rusiji.

Rusi se sa njegovim delima sreću barem jednom godišnje, kada se uoči Nove godine na televiziji prikazuje kultni film Ivan Vasiljevič menja profesiju, po motivima Bugakovljeve drame Ivan Vasiljevič.

To je film za koji svi u Rusiji znaju, mada mali deo zna šta je bila osnova za film.

U sovjetskom periodu, Bulgakov nije bio u školskom programu.

Međutim, program se od 1992. godine menja i od tada se izučava u završnom razredu srednje škole.

Većina čita Majstora i Margaritu, a ta knjiga je pre desetak godina takoreći postala deo pop-kulture, jer su mnogi tvrdili da im je to omiljeni roman.

Takođe, mnogi znaju da je pisac hteo da napusti Sovjetski Savez jer se nije slagao sa politikom.

On nikako nije mogao da shvati Lenjina i njegovu diktaturu proletarijata, jer je za Bulgakova svaka diktatura bila isto što i nasilje, što on nije podnosio.

Bulgakov nikada nije saznao da je njegovo stvaralaštvo uticalo na mnoge generacije.

U Rusiji ga mnogo vole, a često citiraju Pseće srce, po kojem je snimljen i istoimeni, veoma popularan film.

Zašto su Majstor i Margarita tako važno delo?

Majstor i Margarita su za mnoge prva asocijacija na Bulgakova.

Roman je nastajao od 1929. do 1940, a za to vreme pisac se oženio još dvaput.

Prve stranice napisao je živeći sa književnicom i prevoditeljicom sa francuskog koja se zvala Ljubov Jevgenjevna Belozerska.

Ona mu je prevodila materijal za roman Život gospodina de Molijera, napisan 1933. godine, a objavljen 1962 u SSSR.

Tri godine kasnije, 1965. štampani su Majstor i Margarita, a od tada se pojavilo više filmskih ekranizacija.

„U pitanju je slojevito književno delo, koje nas, najjednostavnije rečeno, uči o dobru i zlu", kaže docentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Melina Panaotov.

„To je priča o vlasti, nad kojom uvek postoji viša vlast, te se vlast kao takva uvek plaši, prilagođava i nema mirnu savest", objašnjava.

Jedna od priča koje se u romanu paralelno odvijaju prati Pontija Pilata - čoveka koji je, prema Bibliji, osudio Hrista na raspeće.

„Bulgakov pokazuje kako se u njemu probudila savest, ali zbog slabe volje, kukavičluka i društvene pozicije koju je želeo da zadrži po svaki cenu, on gubi mir, živce, a vremenom i smisao takvog života", dodaje Panaotov.

„To je priča o stvaraocima, o istinskim stvaraocima koji ne podležu modi i tendencijama vremena, već propovedaj novo carstvo - pišu isključivo vođeni ličnim načelima.

„Naravno, to je i priča o velikoj ljubavi, koja ne može da se realizuje bez žrtve, i koja traži strpljenje i veru. Malodušnost ubija ljubav, kao što odsustvo empatije ubija sve ono ljudsko u čoveku."

Docetkinja smatra da moć ovog romana leži u tome što „iznova vaspitava i preobražava ljudski rod".

„Na kraju će sve biti dobro, jer 'na tome počiva svet', glavna je poruka Majstora i Margarite", ističe Panaotov.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk