Religija, istorija i psihologija: Kako je srednjovjekovna crkva oblikovala zapadnjački um
Pa da li su onda Amerikanci dobri predstavnici ljudskog roda na psihološkom planu, kao što to udžbenici kažu?
Na ulazu u psihološku laboratoriju, vama i maloj grupi drugih učesnika rečeno je da uporedite dužinu jedne zadate crte sa tri ponuđene crte različitih dužina.
Od učesnika se traži da, jedan po jedan, naglas, daju svoje odgovore - koja od ponuđenih crta po dužini odgovara onoj koja je zadata.
Nekada su odgovori koje čujete jednaki vašem.
Ali ponekada se desi da se svi odgovori slažu jedni sa drugim, ali ne i sa onim vašim.
Kada na vas dođe red da date odgovor - da li ćete se složiti sa ostalim učesnicima ili ćete izneti svoju inicijalnu procenu?
To bi u mnogome moglo da zavisi i od toga odakle dolazite.
- Crkva sa rok koncertima i dva miliona sledbenika
- Kako pričati o seksu i religiji u konzervativnom društvu
- Bogovi sutrašnjice: Kako izgleda budućnost religije
Ovaj eksperiment, koji fascinira psihologe i studente još od polovine 20. veka, pokazuje da će se manji broj ljudi povinovati netačnim odgovorima ostalih.
Ovo se dešava kada je procena laka: kada su ljudi sami ili kada odgovaraju prvi u grupi, oni daju tačan odgovor u više od 98 odsto slučajeva.
Ovakvi rezultati pokreću dva pitanja.
Prvo, bez obzira na to što se ovo otkriće u udžbenicima navodi kao primer toga kako „ljudi" razmišljaju, skoro sve studije koje su istraživale ovaj efekat su bili sprovođene među američkim studentima.
Pa ipak, komentatori društvenih zbivanja, još od Aleksisa de Tokvila, primećuju da su Amerikanci izrazito nezavisni i individualistički nastrojeni.
Pa da li su onda Amerikanci dobri predstavnici ljudskog roda na psihološkom planu, kao što to udžbenici kažu?
Drugo, zbog čega je ovakav rezultat toliko šokantan i istraživačima i njihovim studentima?
Što se tiče prvog pitanja, istraživači su 90-tih godina prošlog veka koristili ovu metodu - poznatu i kao Ašov eksperiment - analizirajući studije iz 17 zemalja.
Tada su otkrili da se učesnici iz Sjedinjenih država nalaze na samom dnu globalne konformističke distribucije.
Dok se studenti iz Francuske ili Severne Amerike slažu sa ostalim učesnicima u 20 odsto slučajeva, oni iz Gane ili sa Fidžija podržavaju druge u 50 odsto situacija.
Drugi učesnici poput onih iz Japana, Hong Konga i Libana, potpadaju negde između ove dve grupacije.
Istraživanje koje su sproveli kognitivni psiholozi Dženifer Kleg, Nikol Ven i Kristina Legar sa Univerziteta Teksas u Ostinu, dodatno objašnjava ovakve obrasce ponašanja i razloge zbog kojih psiholozi ostaju zbunjeni pred konformizmom.
Istraživački tim je zadao odraslim licima u SAD i Vanuatuu u Južnom Pacifiku, da gledaju dva video klipa na kojem deca prave ogrlice.
U oba videa dete prvo gleda kako demonstrator pravi ogrlicu, a zatim dobija šansu da i sam napravi jednu.
U prvom videu dete uspeva da sastavi ogrlicu koja u detalje izgleda kao ona koju je napravio demonstrator, kao što su boje perli i njihov raspored.
U drugom, dete pravi ogrlicu sa različitim rasporedom obojenih perlica.
Kada su upitani koje dete je „pametnije", 88 odsto odraslih osoba u Vanuatuu se opredelilo za „konformistu", u odnosu na 19 odsto anketiranih u Americi.
Kada su upitani zbog čega su izabrali nekonformistu kao „pametnije" dete, odrasli u Americi su objasnili da je to dete bilo „kreativno".
Kada su upitani koje dete se bolje ponašalo, 78 odsto odraslih u Vanuatuu je smatralo da su se konformisti bolje pokazali, dok je manje od polovine (44 odsto) američkih učesnika imalo sličan stav.
Umesto toga, većina Amerikanaca (56 odsto) je mislila da su se oba deteta podjednako dobro ponašala.
Ovim se naglašava činjenica da je termin konformista kompliment u mnogim zemljama, ali ne i u Americi.
- „Hoćeš u carstvo nebesko? Padni na kolena i pokaj se!” - Strašan život dece u manastiru igumana Sergeja
- „Upadam nepozvan na sahrane u ime pokojnika“
- Italijanski tinejdžer postaje najmlađi svetac u modernoj istoriji
Bez obzira na sve, konformizam nije idiosinkratični primer kulturoloških razlika, već predstavlja vrh psihološkog ledenog brega.
Baza podataka koja dominira našim shvatanjem humane psihologije izvodi se primarno - oko 95 odsto - iz populacije koja dolazi iz zapadnjačkih, obrazovanih, industrijalizovanih, bogatih i demokratskih društava.
Ova populacija je, ispostavilo se, u velikoj meri drugačija.
Za razliku od današnjeg sveta - a i većeg dela ljudi koji su živeli - ljudi iz ovih društava su individualci, opsednuti sobom, vođeni krivicom i analitički nastrojeni u načinu na koji razmišljaju.
Oni se usredsređuju sami na sebe - svoje atribute, dostignuća i ambicije - a ne na međusobne odnose i uloge.
Kada rasuđuju, ljudi iz ovih društava posežu za apstraktnim kategorijama uz čiju pomoć organizuju sopstveni svet.
Oni pojednostavljuju složene pojave tako što ih raščlanjuju u izolovane elemente i dodeljujući im određena svojstva - bilo po tipu delova, patogena ili ličnosti.
Bez obzira na prividnu opsednutost sobom, ljudi iz pomenutih društava teže da se drže nepristrasno i oni mogu biti poverljivi, korektni i kooperativni u odnosu sa strancima.
Emocionalno, oni su poprilično besramni, manje sputani u očima drugih ljudi, ali vrlo često pogođeni krivicom što ne uspevaju da žive po standardima koje su sami nametnuli.
Odakle onda dolaze ove psihološke razlike i zašto su Evropljani, sve sa kulturološkim sledbenicima iz Severne Amerike, na samoj margini ovih globalnih distribucija?
Veliki broj istraživanja povezuje ove psihološke razlike sa porodičnim strukturama - ili onim što antropolozi nazivaju institucijama zasnovanim na srodstvu.
Ovi radovi sugerišu da su naši umovi naštelovani i adaptirani na društva sa kojima se susrećemo dok odrastamo.
- Nadbiskup Hočevar: „Nedostatak zajedništva zbog straha od pandemije rađa nove bolesti"
- Šta znači izbor Porfirija na mesto patrijarha Srpske pravoslavne crkve
- Hatidža - ključna žena za rođenje islama
Sve do skoro, mnoga društva su bila potpomognuta snažnim srodnim institucijama izgrađenim oko velikih, proširenih porodica, klanova, rođačkih bračnih zajednica, poligamnih zajednica i mnogih drugih normi koje regulišu i učvršćuju društveni život.
Ove institucije opstaju u mnogim delovima današnjeg sveta, naročito u ruralnim predelima.
Za razliku od njih, u Evropi uglavnom dominira model porodice sa monogamnim jezgrom - njega su istoričari nazvali Evropskim bračnim modelom - i to bar od kraja srednjeg veka.
U istraživanju ove ideje, analiza otkriva da ljudi iz društava u kojim je ukorenjen snažan model zasnovan na srodstvu pokazuju veći konformizam i manji individualizam, holistički način razmišljanja, slabiji osećaj krivice i manju spremnost da veruju strancima.
Ovakvi obrasci se javljaju bilo da poredimo države, regije unutar država ili imigrante druge generacije iz različitih sredina koji žive na istom mestu.
Kao prva i najvažnija institucija na koju nailazimo pri stupanju na ovaj svet, struktura naše porodice igra centralnu ulogu u razumevanju psiholoških različitosti.
Ali zašto se porodice organizuju na tako različite načine u drugačijim društvima i zbog čega su evropske porodice postale tako specifične još od kraja srednjeg veka?
I dok je različitost institucija baziranih na bliskom srodstvu koje nalazimo širom sveta bila pod uticajem mnogih faktora, Evropski bračni model svoje tragove pronalazi u religijskim mutacijama.
Počev od kasnog antičkog doba, grana hrišćanstva koja se razvila iz Rimokatoličke crkve je postepeno počela da objavljuje zabrane i preporuke vezane za brak i porodicu.
Crkva je, na primer, zabranjivala rođačke i ugovorene brakove, kao i poligamiju.
Za razliku od nekih drugih hrišćanskih sekti, crkva je do 11. veka polako proširila krug „incestualnih" odnosa sve do šestog kolena.
Bez obzira na ponekada snažan otpor, ova preduzimljivost je polako izbrisala složene rođačke odnose plemenske Evrope, ostavljajući tako nezavisno porodično jezgro kao kulturološki ideal i uobičajeni obrazac.
U cilju provere ideje da je srednjovekovna crkva oblikovala savremenu psihološku varijantu, moguće je iskoristiti neujednačenost istorijskog procesa tako što bismo pratili rasprostranjenost episkopija u Evropi u periodu od 500. do 1500.
Analize pokazuju da su Evropljani iz regija koje su vekovima bile pod uticajem crkve danas manje podložni konformizmu, da su individualniji i da pokazuju više poverenja i poštenja prema strancima.
Globalno, u nacionalnim populacijama sa dužom istorijskom izloženošću crkvi ne samo da su slabije institucije bazirane na rođačkim vezama, već su danas i psihološki naprednije.
Mnogi od nas vole da misle da su nezavisna i racionalna bića.
Ali način na koji razmišljamo, osećamo ili rasuđujemo - naše sklonosti ka konformizmu i analitičkim objašnjenjima - bio je oblikovan istorijskim događajima, kulturološkim nasleđem i incestualnim tabuima starim vekovima, pa i milenijumima.
Razumevanje načina na koji je istorija oblikovala naše umove je deo proučavanja i prihvatanja naših različitosti.
Pogledajte vide o svešteniku-gejmeru
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )