Sport i Formula 1: Niki Lauda - jedan od najhrabrijih svih vremena

Branilac titule i vozač koji je u tom trenutku bio vodeći u ukupnom plasmanu, Lauda je po glavi i licu zadobio opekotine trećeg stepena koje su ostavile ožiljke vidljive do kraja života, udisao je toksične gasove koji su mu oštetili pluća

4516 pregleda3 komentar(a)
Lauda, Foto: Getty Images
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Niki Lauda, koji je 2019. umro u 70. godini, bio je trostruki šampion Formule 1, počasni predsedavajući u Mercedesovom šampionskom timu i jedno od najvećih imena u istoriji moto sporta.

Bio je i pilot i uspešan biznismen zaslužan za dve avio kompanije, a s vremena na vreme je i pilotirao tim avionima u poznim šezdestim godinama života.

Ali pre svega će biti upamćen po neverovatnoj hrabrosti i otpornosti koju je pokazao tokom oporavka od vatrenog sudara na Velikoj nagradi Nemačke 1976, na zastrašujućem Nirburgringu.

Branilac titule i vozač koji je u tom trenutku bio vodeći u ukupnom plasmanu, Lauda je po glavi i licu zadobio opekotine trećeg stepena koje su ostavile ožiljke vidljive do kraja života, udisao je toksične gasove koji su mu oštetili pluća.

Stanje je bilo toliko ozbiljno i teško da je čak primio i poslednji obred u bolnici.

Pa ipak, samo 40 dana kasnije je ponovo bio na stazi - završio je kao četvrti na Velikoj nagradi Italije.

Pred kraj trke, njegove nezalečene rane su krvlju natopile njegovu potkapu.

Kada je pokušao da je svuče, shvatio je da se zalepila za zavoje pa je morao da je strgne sa lica.

Bio je to jedan od najhrabrijih poduhvata u istoriji sporta.

U to vreme, Lauda je umanjivao težinu povreda.

Kasnije je, u potresno iskrenoj autobiografiji, priznao da je bio toliko uplašen, da je jedva mogao da vozi.

„I tada i kasnije sam govorio da sam brzo i jednostavno savladao strah", napisao je Lauda u knjizi Do pakla i natrag.

„Bila je to laž. Ali bilo bi glupavo da sam rivalima otkrio sopstvene slabosti. Premro sam od straha u Monci".

Lauda je tog vikenda vozio jer je osećao da će to biti „najbolje" za njegovo fizičko i mentalno stanje.

„Ležanje u krevetu i premotavanje filma iz Nirburgringa bi me zakopalo", rekao je.

Ova nesreća je okončala status Nirburgringa kao staze za trke Formule 1.

Lauda je već izvesno vreme upozoravao da je staza previše opasna za F1.

Njenih 14 milja vijuganja kroz planinu Ajfel su značili da su službe hitne pomoći međusobno previše udaljene, rekao je Lauda.

Vozač kog zadesi nesreća naći će se u nesrazmerno velikoj opasnosti u eri koja je inače bila ekstremno opasna, dodao je.

Ono što se dogodilo 1. avgusta samo je potvrdilo njegove reči.

Iz nepoznatih razloga, Lauda je izgubio kontrolu kada je u punoj brzini ušao u krivinu Bergverk i udario u bankinu posle čega je njegov bolid zahvatila vatra.

Zarobljen u olupini, ali svestan, bio je izvučen na čistinu - četvorica kolega vozača su ga izvukli, ali ne pre nego što je već zadobio teške povrede.

Lauda je do kraja života nosio ožiljke, kao i ostatke desnog uveta, i uvek je prema toj unakaženosti imao izričit stav.

Nije mu smetala, rekao je, a ako je neko mislio drugačije, onda je to bio njegov problem.

Povrede su, u stvari, često bile osnova njegove ledene duhovitosti.

Jednom prilikom mu je bilo rečeno da, u skladu sa pravilom koje kaže da se originalni start trke ne računa ukoliko se dogodi restart, on zvanično nije ni učestvovao na Velikoj nagradi Nemačke.

„Ma da", rekao je brecajući se. „Pa šta se onda desilo sa mojim uvetom?".

Nesreća se dogodila u trenutku kada se činilo da Lauda lagano krstari ka drugoj uzastopnoj tituli za Ferari.

Njegova odlučnost da se vrati na stazu je bila odraz želje da zadrži prednost koja se ubrzano smanjivala pod napadima Džejmsa Hanta, vozača britanskog Meklarena.

Narativ koji je te sezone bio ispisan je u stvari bio kapisla za trenutnu globalnu popularnost Formule 1.

Priča je imala ponešto za svakoga - asketskog austrijskog trkača/inženjera, poznatog po klinički preciznom pristupu i nedostatku emocija, koji pritom vozi za Ferari i zgodnog engleskog plejboja i bonvivana iz Meklarenovog tima.

Laudin udes i inspirativni oporavak su samo bili dodatak uzbuđenju.

Pred poslednju trku u Japanu, Lauda je imao tri boda prednosti, a kada je na dan trke počela da pada snažna kiša, on je posle dva kruga odustao zbog toga što je, kako je rekao, bilo previše opasno.

Lauda priznaje da ga je obuzela panika - osećaj koji je korene imao u udesu - ali je kasnije rekao da se kaje zbog toga.

Ferari se usprotivio takvoj odluci i pokušao da ga ubedi da se vrati u trku, ali je on to odbio.

Hant je zauzeo treće mesto koje mu je bilo potrebno da titulu osvoji sa jednim bodom prednosti.

Njihova bitka je dobila i holivudsku verziju, ali su u njoj dvojica trkača bili predstavljeni kao neprijatelji, dok su u stvarnosti Lauda i Hant bili bliski prijatelji.

Toliki, da su i tog vikenda u Japanu spavali u susednim sobama, i da je Lauda tog jutra, na dan trke, krišom upao u Hantovu sobu u kojoj je on spavao sa svojom devojkom i prodrao se:

„Danas postajem prvak sveta!".

Grand Prix Photo/Getty Images

Bio je to bez dileme najdramatičniji, najinspirativniji i najfascinantniji trenutak Laudine karijere, ali čitav njegov neverovatan život se u stvari odvijao u tehnikoloru.

Bio je jedinstvena ličnost, grub i direktan, ali sa uvrnutim smislom za humor i nezavisnim duhom.

Posle uspeha u nižim kategorijama, Lauda se izborio za mesto u Formuli 1 1971, protivno željama svoje bogate porodice, tako što je dobio zajam od banke da bi uplatio životno osiguranje i njegova karijera je tako započeta u martu te godine.

Bio mu je potreban i drugi zajam da bi se dve godine kasnije preselio u BRM (Britiš Rejsing Motors).

Bio je to potez koji je obeležio njegovu karijeru.

Impresionirao je timskog kolegu Kleja Regaconija i kada je Švajcarac 1974. potpisao za Ferari, preporučio je i Laudu.

Legendarni italijanski tim je 1973. imao „mrtvu sezonu", ali su se polako budili vođeni briljantnim Lukom di Montecamolom.

Lauda je 1974. godine prepustio titulu Meklarenovom Emersonu Fitipaldiju samo zbog neiskustva, ali je sve to bila samo najava dominacije koja je usledila 1975, u sad već legendarnom Ferariju 312T.

Titula 1976. godine mu je izmakla za dlaku, ali je Lauda ponovo trijumfovao 1977. i pored toga što se sukobio sa Encom Ferarijem, čija je podrška izostala i posle nesreće na Nirburgringu, što je i konačno slomilo njihov odnos.

I pored zahlađenja usled poremećenih odnosa sa vlasnikom tima i neslaganjem sa novim kolegom Karlosom Rojtemanom, Lauda je ostao u Ferariju 1977.

To mu je bilo dovoljno da osigura titulu i odustane od poslednje dve trke, pre nego što je prešao u Brabam, tim Bernija Eklstona, 1978. godine.

Brabhamov bolid je bio divan, ali njegov Alfa Romeo motor nije bio kompetitivan, pa je Lauda počeo da gubi interesovanje za Formulu 1.

Na trci za Veliku nagradu Kanade, pretposlednjoj u 1979, na pola treninga je izašao iz vozila i rekao Eklstonu da se povlači, uz reči: „Postalo mi je dosadno da vozim u krug".

Vratio se u Austriju ne bi li se potpuno posvetio vođenju vlastite avio kompanije Lauda Er.

Ali samo dve godine kasnije vratio se u Formulu 1 jer ga je zaintrigirao poziv Meklarenovog šefa Rona Denisa, kao i zarada od tri miliona dolara - u to vreme ubedljivo najveća u sportu.

Lauda je pobedio na trećoj trci u Long Biču u Kaliforniji, a tim je 1984. bio dominantan sa novim bolidom MP4/2 i Poršeovim motorom koji je finansirao TAG, novi Meklarenov sponzor.

Brži od Laude je bio njegov timski kolega Alan Prost, ali je Austrijanac, koji je pobedio u pet trka u odnosu na sedam Prostovih trijumfa, šampionat osvojio uglavnom kao rezultat toga što Francuz nije imao dovoljno sreće ili usled brojnih odustajanja.

Titulu je odneo za pola boda, što je bila najmanja razlika u istoriji sporta.

U timu je ostao još jednu godinu, ali više nije bio u trci za titulu iako je uspeo da pobedi u Holandiji gde je izdržao sve napade Prosta.

Sa 36 godina se potom i definitivno povukao iz automobilističkog sporta.

Oba njegova boravka u Formuli 1 su bila obeležena elegantnim vozačkim stilom i ekonomičnom i skladnom vožnjom.

Ta vožnja je bila odraz njegovog verovanja da je posao vozača da što napornije radi na tehničkim aspektima bolida ne bi li ga napravio kompatibilnim sopstvenom stilu vožnje.

Ona nije bila spektakularna, ali je u svakom slučaju bila efektna, što su dokazali i Prost, kao i Džeki Stjuart, koji su imali sličnu viziju i koji su zajedno osvojili sedam titula.

Međutim, kraj Laudine karijere nije označio i kraj njegovih veza sa Formulom 1.

Karijera Nikija Laude:

Trke - 171Pobede - 25Titule - 3Vodeći na startu (pol pozicija) - 24Podijumi - 54

Montecemolo mu je 1993. ponudio ulogu savetnika u Ferariju, ali to nije potrajalo dugo jer je tad stigao novi šef tima Žan Tod, koji će kasnije postati glavni tvorac dominantne ere Mihaela Šumahera.

Lauda je 2001. preuzeo Fordov Jaguar tim, ali je otpušten krajem 2002. sa još 70 drugih ključnih ljudi kada je uspeh izostao.

Od tog trenutka, on je uglavnom kombinovao posao vođenja nove avio kompanije Niki, osnovane 2003, pošto je Lauda Er 1999. prodao nacionalnoj austrijskoj avio kompaniji, sa poslom analitičara trka Formule 1 na nemačkom TV kanalu RTL.

Zatim ga je upravljački bord Mercedesa, nezadovoljan lošim rezultatima Rosa Brona, imenovao za jednog od direktora u timu.

Bord je želeo neku vrstu špijuna u trkačkoj ispostavi.

Zajedno sa Bronom, Lauda je odigrao ključnu ulogu u dovođenju Luisa Hamiltona koji je zamenio Šumahera krajem 2012.

A početkom 2013. postao je deoničar u Mercedesu sa 10 odsto, u isto vreme kada je Toto Volf dobio 30 odsto akcija.

Volf, koji je inicijalno bio postavljen na mesto izvršnog direktora, je smenio Brona sa mesta šefa tima 2014. i posle toga Mercedes je započeo dominaciju u eri turbo-hibridnih motora.

Lauda je bio prisutan na trkama kao savetnik Volfu i upravnom odboru Mercedesa.

Jula 2018. je dobio tešku infekciju pluća, posle čega su mu presađena oba plućna krila.

U novembru te godine je sa svojim timom na društvenim mrežama objavio video u kojem je rekao da se na posao vraća „uskoro".

Ipak, u januaru je dobio zapaljenje pluća, posle čega je bio primljen u bolnicu u Beču.

Iza Laude su ostali njegova supruga Birgit, blizanci Maks i Mija, rođeni 2009, zatim dva sina iz prvog braka sa Marlenom Knaus - Matijas i Lukas, kao i Kristof, sin iz njegove treće veze.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk