Zašto svi bivši Jugosloveni vole da budu žrtve

Zloupotreba istorije za ostvarivanje dnevno-političkih ciljeva nije specijalitet Crne Gore ili bivših jugoslovenskih republika. Reč je o opštem trendu koji je na prostoru nekadašnje Jugoslavije samo dodatno izražen. Malo ko je u bivšim jugoslovenskim republikama čitao esej Džorža Orvela koji prati “Životinjsku farmu”, ali je njegova maksima “Ko kontroliše prošlost, determiniše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost određuje prošlost” od svih primenjena, više ili manje dosledno.

Živimo u tzv. komemorativnim društvima, od Vardara pa do Triglava i od Đerdapa pa do Jadrana, u kojima se selektivno izabrani događaji i pojedinci, zajedno sa politički obojenim interpretacijama, koriste za stvaranje kolektivne memorije u cilju izgradnje i jačanja identiteta, bilo da se radi o nacionalnim, ideološkim ili političkim. Kako u pozitivnom tako i u negativnom narativu.

Kriterijum za izbor istrorijskih epizoda i ličnosti se bazira isključivo na razmerama njihove prilagodljivosti za upotrebe u dnevnopolitičke ciljeve. Računica je vrlo jednostavna: komemoracijom određenog događaja ili ličnosti konstruiše se pozitivna percepcija u okruženju, potvrđuje dominantna interpretacija istorije i žigoše svako ko ne misli tako ili ne deli taj sistem vrednosti.

Borba za tapiju na istorijsko sećanje je motivisana nadmetanjem za moralnu legitimaciju koja jednu političku ili nacionalnu grupu svrstava na ispravnu stranu istorije i humanosti a sve druge na tamnu stranu povesti i oduzima im ili umanjuje politički legitimitet.

U tom smislu dolazi do mitologizacije događaja i “junaka” istorije, u pozitivnom ili negativnom smislu. Ne radi se samo o našim mitovima u kojim je nedužni Vuk Branković postao sinonim za izdajnika a turski vazal Marko Kraljević promovisan u junaka. Šekspir je kralja Ričarda III ocrnio za sva vremena, predstavljajući ga kao fizičku i moralnu grdobu na pravdi Boga, ili Gajo Flaminio Nepote koji je izgradio čuvenu “Via Flaminiju” a koga su njegovi savremenici, iz još uvek neobjašnjivih razloga, okrivili za sva poniženja koja su Rimljani doživeli od Hanibala.

Pre 50 i kusur godina u Francuskoj su se dva veka od rođenja Napoleona slavila tokom cele godine sa tadašnijm predsednikom Pete republike Žoržom Pomiduom u glavnoj ulozi. Ovog proleća na 200. godišnjicu smrti Bonaparte se vode debate uz veoma skromno i tiho obeležavanje jer je Korzikanac postao predmet dnevne politike koja ga iz fotelje 2021. godine upotrebljava kako joj odgovara.

Kroz rešeto današnjice teško prolaze velike istorijske ličnosti. Kad oduzmete kontekst i gledate iz ugla 21. veka prethodne vekove, retko ko može da se spasi. Ako se neki Francuzi odriču Napoleona, treba li da nas čudi što u Crnoj Gori ima onih koji bi da marginalizuju Njegoša? Ali, što bi rekao nekadašnji lider italianskih socijalista Pjetro Neni: “Oprez čistunci, doći će veći čistunci od vas koji će vas očistiti”.

U savremenim društvima je u toku proces u kome svi hoće da budu žrtve. Čak i oni koji nisu pretrpeli zločine i nasilje, pokušavaju da se predstave kao glasnogovornici ili barjaktari žrtava, jedini kadri da shvate i poistovete se sa žrtvama. To je u dobroj meri dovelo do spektakularizacije bola, patnje i samopromovisanja pseudošampiona humanosti.

U eseju Danijelea Điljolija “O žrtvi” se nalazi objašnjenje zašto svi jugoslovenski vlastodršci, uključujući i kosovarske, pokušavaju sebe da predstave kao žrtve: “Ako samo žrtva poseduje vrednosti, ako je samo žrtva vrednost, onda mogućnost da neko stekne takav status postaje bunker, utvrđenje, strateška pozicija koju treba zauzeti po svaku cenu. Žrtva nema odgovornost, nije odgovorna ni za šta, nema potrebu da se pravda: rečju to je san svake vlasti”.

U trci da se zauzme privilegovani položaj “žrtve” ne učestvuju samo političari, tu su i pripadnici klase koju bi u bivšoj Jugoslaviji nazvali “društveno-političkim radnicima”, javne ličnosti i novinari posebno u elektronskim medijima. U toj pomami da se bude žrtva, ili barem njen najbolji prijatelj ili sapatnik, često se pokaže i pravo lice, jer nije važno šta je istina, nego ono što bi ljudi voleli da je istina.

Gostujući u emisiji jedne sarajevske televizije akademik i teolog Rešid Hafizović se pozvao na “Protokol sionskih mudraca” kako bi dokazao da je etničko čišćenje duboko ukorenjeno u biću Jevreja i Srba, povlačeći paralelu između ponašanja Srba u BiH i Jevreja u Pojasu Gaze i Zapadnoj Obali i da su Bošnjaci i Palestinci žrtve po antonomaziji.

“Ako čitate pažljivo novo izdanje Protokola cionističkih mudraca, nedavno je izašlo u Hrvatskoj, to je štivo koje je staro najmanje sto godina i ako gledate tekst u onom dijelu koji se odnosi na ovaj dio geografije, rušenje džamije Al-Akse nema samo za cilj da se pronađu temelji Solomonvog hrama i da se na njemu postavi novi hram za kojim čežne moderna država Izrael. U krajnjoj instanci, strateški cilj je, ja bih mogao reći, ono što je bio cilj etničkog čišćenja u BiH, to je cilj i ovih brutalnih sukoba u Gazi ”, rekao je Hafizović.

“Protokol sionističkih mudraca” je uz “Testament Velikog Petra” školski primer istorijskih falsifikata u precizne političke svrhe: prvi da bi opravdao antisemitizam i zatiranje Jevreja a drugi da bi prikazao Ruse kao veliku opasnost po Evropu. “Protokol sionskih mudraca” je fabrikovala ruska carska obaveštajna služba kako bi opravdale prethodne i buduće pogrome Jevreja. Taj pamflet je poslužio kao matrica za antisemitsku propagandu nacističke Nemačke, a posle II svetskog rata postao je obavezno štivo, neonacista, neofašista, islamista, ekstremnih levičara i pseudozaštitnika Palesinaca ili Jevreja.

Indikativno je da se na “Protokol sionskih mudraca” poziva čovek koji je teolog i akademik, dakle osoba koja bi, barem po zvanju, morala da ima instrumente i kapacitete da utvrdi verodostojnost istorijske građe jer je provera izvora ono što razlikuje naučnike, akademike od skribomana na društvenim mrežama. Takođe je neobično da TV voditelj koji je prepoznat po senzibilnosti na genocid nikada nije čuo za “Protokol sionskih mudraca” koji je ideološki temelj pogroma i holokausta. Ili, ako je znao, postavlja se pitanje zašto nije reagovao?

“Testament Velikog Petra” je falsifikat poljskih plemića koji su plasirali priču da je osnivač moderne Rusije naredio naslednicima da osvoje Evropu. Tokom 18. veka Poljska je sve više padala pod uticaj moćnog istočnog suseda, toliko da su ruski vladari određivali ko će biti poljski kralj. Ideja tvoraca lažnog testamenta je bila da alarmiraju Evropu i spasu Poljsku iz sve čvršćeg zagrljaja Rusije tako što će uplašiti čitav Stari kontinent osvajačkim apetitima ruske imperije.

Slučaj je hteo da falsifikovani testament stigne u ruke francuskog kralja Luja XV koji je dao da se prevede na francuski jezik. Fabrikovani testament je ostao u arhivu sve dok Napoleon nije odlučio da krene na Rusiju. Da bi pripremio javno mnjenje i motivisao dodatno vojnike, Napoleon je orkestrirao objavljivanje knjiga baziranih na tzv. Testamentu Petra Velikog.

Ulazak na istorijsku scenu ujedinjene Nemačke je izmešao karte. U potrazi za novim saveznicima protiv Drugog rajha, Pariz se setio Rusije. Posle gotovo vek i po Francuzi su priznali da je “Testament Petra Velikog” čist falsifikat. To je bio prvi korak ka približavanju Pariza i Sankt Peterburga koji će biti “krunisan” prijateljstvom sa carom Aleksandrom III i stvaranjem “francusko-ruskog” saveza.

Ironija sudbine je da je režim ruskog cara Nikolaja II na isti način na koji su Poljaci podmetnuli “Testament Petra Velikog” distribuirao “Protokole sionskih mudraca” optužujući Jevreje da kuju zaveru da zavladaju svetom.

( Željko Pantelić )