Kako je Solženjicin uzdrmao temelje Sovjetskog saveza

Aleksandar Solženjicin opisao je dan u životu zatvorenika radnog logora, Ivana Denisoviča Šukova.

8790 pregleda1 komentar(a)
Foto: Getty Images
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Solženjicina predstavlja kratku, jednostavno ispričanu priču o zatvoreniku koji pokušava da preživi Gulag - sovjetski sistem radnih logora.

Za mnoge književne kritičare ova knjiga predstavlja jednu od najznačanijih dela 20. veka.

„Još je bilo mračno, mada je sa istoka dopiralo zelenkasto svetlo.

Tanak, izdajnički vetar puzao je iz istog pravca.

Nema goreg trenutka od onog kada ujutro izađete na radnu paradu.

U mraku, na ledenoj hladnoći, gladnog stomaka, i ceo dan ispred vas. Izgubite moć govora…"

U novembru 1962, jedna priča potresla je Sovjetski savez.

Aleksandar Solženjicin opisao je dan u životu zatvorenika radnog logora, Ivana Denisoviča Šukova.

Lik je bio izmišljen.

Ali milioni su bili poput njega - nevini građani koji je, poput Solženjicina, režim Josifa Staljina poslao u Gulag.

Cenzura i strah sprečili su objavljivanje istine o logorima, ali ova priča je ipak stigla do štamparije.

SSSR više nikada neće biti isti.

„Nismo imali apsolutno nikakve informacije i on je počeo da nam otvara oči", seća se pisac i novinar Vitalij Korotič.

Život u logorima bio je nešto o čemu „nije bilo moguće ni razmišljati", kaže on.

„Čitao sam je ponovo više puta i jednostavno sam razmišljao o tome koliko je hrabar.

„Imali smo mnogo pisaca, ali nikada nismo imali tako hrabrog".

Upravo je sovjetski lider Nikita Hruščov sankcionisao objavljivanje Solženjicinovog romana gotovo deceniju posle Staljinove smrti.

Dopuštanje izdavanja knjige o Gulagu, smatrao je, pomoglo bi razotkrivanju Staljinovog kulta ličnosti.

Međutim, jedna priča je pokrenula mnoge druge.

„Pošto je objavljen, bilo je nemoguće zaustaviti ga", podseća Korotič.

„Odmah smo dobili puno ilegalnih publikacija, a mnogi ljudi koji su bili u zatvoru počeli su da se sećaju kako je bilo".

„U to vreme nije bilo računara i štampača - knjige su se štampale na duvanskoj hartiji, to je bio jedini način da se napravi više kopija".

Sovjetski Savez je uništen informacijama, samo informacijama.

„A ovaj talas je krenuo od Solženjicinovog dela."

Prema navodima iz njegovog dosijea, Šukov je bio u zatvoru zbog izdaju.

Priznao je to tokom istrage - da, predao se kako bi izdao zemlju i vratio se iz logora za ratne zarobljenike da izvrši zadatak za nemačku obaveštajnu službu.

Kakva bi mogla biti misija, ni sam Šukov, ni čogek koji ga je ispitivao nisu mogli da zamisle.

Tako je i pisalo - samo „misija".

Momci iz kontraobaveštajne službe su ga pretukli na mrtvo ime.

Izbor je bio veoma jednostavan - ne potpisujte i idete u sanduk, ili potpisujte i živite malo duže…

Tvrdokorni komunisti pokušali su da vrate „duha u bocu".

Nikita Hruščov je svrgnut, destaljinizacija zaustavljena, a 1974. godine Solženjicin je uhapšen i proteran.

Ali to nije spasilo Sovjetski Savez.

Kad se SSSR raspao, postale su jasne sve razmere Staljinovih zločina.

Na obodu Moskve, Anatolij Mordašev mi pokazuje 13 masovnih grobnica koje se prostiru na oko kilometar povrišne.

Ono što se ovde dogodilo na poligonu Butovo držalo se u tajnosti više od pola veka.

Između avgusta 1937. i oktobra 1938. godine, Staljinova tajna policija je na ovo mesto dovela i pogubila 20.760 zatvorenika.

Ljudima koji žive u blizini rečeno je da se radi o vežbi pucanja.

Ovde su ubijeni sovjetski radnici i seljaci, naučnici i sportisti, inženjeri i kancelarijski službenici.

Proglašeni su neprijateljima naroda.

I ovo je bilo samo jedno od mnogih polja smrti širom SSSP u Staljinovoj eri.

Mordašev mi kaže da sada kada Rusija zna istinu, nikada ne sme izgubiti iz vida šta se dogodilo.

Pa ipak, Rusija je već počela da zaboravlja.

Posećujem moskovsku školu kako bih razgovarao sa šesnaestogodišnjacima.

Još na času nisu prošli lekcije o Staljinu.

Knjiga Jedan dan Ivana Denisoviča deo je školskog programa, ali ga je pročitalo samo troje od 21 učenika.

Pa šta oni znaju o Staljinu?

„Ne mogu zaista da kažem da li mi se sviđa ili ne, jer ne znam mnogo", priznaje jedan.

„U Staljinovo vreme ljudi su bili sigurni da će po završetku univerziteta naći posao i moći živeti", kaže drugi.

„Ali danas ljudi čak nisu sigurni u to, ne znaju mogu li da rade ili ne."

Treći učenik mi kaže:

„Siguran sam da je Staljin zaista želeo da od SSSR napravi veliku zemlju koja je imala snažan uticaj na sve.

Bio je sjajna figura. Ali boja njegove ličnosti je nekako mračna."

U razgovoru sa studentima čini mi se da pričamo o nekoj dalekoj istorijskoj ličnosti, odvojenoj od sadašnjosti mnogim vekovima - o vođi poput Olivera Kromvela ili Ivana Groznog.

Ali Staljin je umro pre nepunih 60 godina.

Prema nedavnom istraživanju, 48 odsto Rusa danas veruje da je Staljin imao pozitivan uticaj na njihovu zemlju.

Samo 22 odsto smatra da je negativan.

Solženjicinova udovica Natalija Dmitrijevna krivi lidere moderne Rusije, Mihaila Gorbačova i Borisa Jeljcina, jer nisu uspeli da zemlju suoče sa prošlošću.

„Nisu izvršili nikakvu destaljinizaciju", kaže mi ona.

„Na državnom nivou niko nikada nije proglasio komunizam zločinačkim, ili Staljina tiraninom koji je ratovao sa sopstvenim narodom. Sada je kasno za reči", kaže ona.

Cela istočna Evropa po raspadu Sovjetskog Saveza pokušala je da završi sa komunističkim načinom života, u Poljskoj, Nemačkoj, svuda, podseća Korotič.

„Ali ne ovde. Nirnberg nam je bio potreban, kao u Nemačkoj. Ali nikada ga nismo imali.

Dok ne počnemo da razgovaramo o problemu komunizma na nivou koji je Solženjicin započeo pre 50 godina, i dalje ćemo živeti u ovoj polusovjetskoj zemlji koja želi da bude deo čovečanstva, ali se plaši informacija o sopstvenoj istoriji ".

Pogledajte video o padu Berlinskog zida

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk