Zašto je Ruska pravoslavna crkva „ozakonila" istjerivanje đavola

Pod „grobljem" Pjotr podrazumijeva Memorijalni park heroja Prvog svjetskog rata koji se nalazi u blizini metro stanice Sokol u Moskvi.

4686 pregleda3 komentar(a)
Foto: BBC/Tass
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Isterivač đavola Pjotr predlaže da se sastanemo „na groblju" posle devet uveče, jer je pre toga na terenu.

Pod „grobljem" Pjotr podrazumeva Memorijalni park heroja Prvog svetskog rata koji se nalazi u blizini metro stanice Sokol u Moskvi.

Do Oktobarske revolucije, na ovom mestu zaista je postojalo groblje, koje je u sovjetsko vreme zapušteno.

Danas je tu mali uređeni park pun spomenika, u kojem se ljudi šetaju sa decom i psima.

Pjotr želi da se nađemo u blizini obeliska posećenog herojima Prvog svetskog rata - kolone sa lebdećim bronzanim sokolom i zlatnim okom, spojenim u trougao.

„Gledate u masonski znak?", pita muškarac nižeg rasta, duge guste sede brade.

Pre nego što započnemo razgovor, Pjotr jasno definiše uslove - nema diktafona, a ni fotografisanja, a posebno insistira da isključimo mobilni telefon, za koji kaže da „emituje radijaciju".

Ne odobrava „đavolju marku" mog telefona i savetuje da nikad ne treba da koristim ajfon.

Nosi sportsku torbu u kojoj se, prema njegovim rečima, nalazi „sve što je neophodno za čin isterivanja", kao i mali telefon sa tipkama.

Neće da kaže kako se preziva, a predstavlja kao Pjotr, sluga Božiji.

Bez obzira na nepoverenje koje gaji prema tehnologiji, usluge nudi na krajnje savremen način - pomoću poslovne stranice na internetu koju mu je napravio nećak.

Pjotr kaže da ima teološko obrazovanje, ali ne otkriva svoje zvanje.

Dugi niz godina bio je iskušenik u manastiru Optina pustinja, jednom od najpoznatijih i najcenjenijih ruskih pravoslavnih manastira.

Bio je i ostao duhovno dete 89-ogodišnjeg arhimandrita Ilje (Nozdrina), ispovednika manastira Optina pustinja i ličnog ispovednika moskovskog patrijarha Kirila.

Na pitanje kada se poslednji put video i razgovarao sa arhimandritom, Pjotr odgovara da sa njim komunicira „telepatski".

Posle ovoga zahteva da mu se iznese naprsni krst i pita može li pročitati molitvu Časnom krstu.

Pjotr kaže da je čuo za vest da je crkva usvojila regulativu koja se odnosi na isterivanje đavola, ali ga to uopšte ne interesuje.

S obzirom na to da se radi o dokumentu crkve, ovo ne potpada pod zakonsku normu.

Pjotr kaže da se ovakva pitanja ne rešavaju na nivou Patrijaršije i da je ovde reč o veri i duhovnoj bitki, a ne o propisima i uredbama.

„Vidite, nemam šta da pričam sa vama", zaključio je on, naglo se okrenuo i zaputio ka metrou.

Postoji još jedan pravoslavni isterivač đavola sa dvadesetogodišnjim iskustvom, koji radi pod blagoslovom arhimandrita Mirona (Pepeljajeva).

Ovaj egzorcista ne samo da nudi oslobađanje od nečistih sila, isterivanje demona iz životnog prostora, nego i rešavanje poslovnih, sudskih i administrativnih problema.

Međutim, on odbija razgovor za BBC i napominje da „ne voli politiku".

Isterivanje đavola kao crkvena regulativa

Krajem prošle godine, godine mitropolit volokolamski Ilarion rekao je uživo u programu nacionalnog TV kanala da vernicima nije dozvoljeno sami da sprovede čin egzorcizma.

Mitropolit Ilarion je predsednik Komisije za teologiju i teološko obrazovanje Ruske pravoslavne crkve, kao i rukovodilac Odeljenja za spoljne crkvene odnose Ruske pravoslavne crkve (RPC).

Takođe, ovaj obred ne može da sprovede ni bilo koji sveštenik, već samo oni koji su za to dobili blagoslov svog arhijereja.

Mitropolit je posebno naglasio da simptome mentalnih bolesti ne treba mešati sa zaposedanjem demona.

Isterivanje đavola u ruskoj pravoslavnoj praksi nazivaju očitka (od istog korena je u srpskom „očitati nekome Oče naš").

Očitka podrazumeva čitanje motivi u cilju isterivanja nečiste sile iz zaposednute osobe.

Praksa isterivanja đavola ne sprovodi se u svim pravoslavnim crkvama.

Na primer, u Aleksandrijskoj i Antiohijskoj patrijaršiji, kao i u Poljskoj i Grčkoj pravoslavnoj crkvi postoji samo krsni egzorcizam - čitanje molitvi za proterivanje zlih duhova i odricanje od đavola.

U Ruskoj pravoslavnoj crkvi retko se javno govori o egzorcizmu, unutar sveštenstva ne postoji jedinstveno mišljenje o tome, te ovo pitanje ostaje kontroverzno.

U sovjetsko vreme, egzorcizam se nije izvodio, jer u komunizmu nije bilo osobe koja bi to mogla da radi.

Početkom devedesetih godina prošlog veka, molitve za isterivanje zlih duhova su postale veoma popularne, što je nerviralo visoko sveštenstvo koje gotovo da nije moglo da ih kontroliše.

Manastiri i hramovi u kojima su se ustoličile starešine koje su tvrdile da doživljavaju vizije i lažni sveštenici privlačili su veliki broj ljudi.

Vladajući arhijereji su ih često proterivali.

Retki su slučajevi da su se egzorcisti našli pod lupom javnosti - među primerima koji su odjeknuli su kada je crkva zabranila vršenje službe isterivačima đavola poput Sergija (Romanova) ili Joanikija (Jefimenka).

Protiv njih su pokrenuti krivični postupci i to ne na crkvenom sudu, nego pred državnim vlastima.

Mitropolit Ilarion je 10. aprila 2021. godine najavio da će RPC uskoro objaviti dokument koji će detaljno regulisati čin egzorcizma.

Prema njegovim rečima, nad tekstom su radili oko tri godine i sve dok se ne objavi neće govoriti o njegovom sadržaju.

BBC Ruski servis uspeo je da se upozna sa nacrtom ovog crkvenog pravilnika od osam stranica.

U dokumentu nema jasne definicije pojma zaposednuti - stanje zaposednutosti đavolom porede sa stanjem bolesti koju Gospod dopušta.

Autori dokumenta navode da kao što se tokom bolesti pravoslavni hrišćani pričešćuju i prisustvuju činu miropomazanja, tako je i tokom stanja zaposednutosti potrebno sprovesti čitanje molitve za isterivanje đavola.

U značajnom delu dokumenta, RPC se poziva na istorijske primere iz srednjeg veka.

Uprkos obećanju da će detaljno regulisati praktični deo, autori su se ograničili na tri konkretne preporuke - za sprovođenje egzorcizma potrebna je pisana dozvola arhijereja, ne sme se uzimati mito.

To se odnosi na same egzorciste, ali i visoko sveštenstvo, a potrebno je i napraviti razliku između zaposednutosti i mentalne bolesti.

Na koji tačno način sveštenici treba da obavljaju ovaj čin se ne navodi, ali je posebno naglašeno da se molitva ne sme sprovoditi nad ljudima devijantnog ponašanja.

Od konkretnih simptoma zaposednutosti spominje se samo strah od svetinja, tj. reakcija na fizički kontakt sa krstom, svetom vodicom, moštima i slično.

Autori takođe navode da ljudima sa iskrivljenom slikom o duhovnom životu i koji lažiraju stanje zaposednutosti nije dozvoljeno da se podvrgnu egzorcizmu.

Međutim, nije definisano na koji način se lažno stanje zaposednutosti može razlikovati od pravog.

Teolog Andrej Šiškov, koji je i sam od 2015. do 2020. radio kao sekretar Komisije za teologiju i teološko obrazovanje RPC, govori da je uzrok pojavljivanja ovakvog dokumenta tendencija administracije patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila da ozakoni sve što postoji u praksi.

„Patrijaršija a želi da kontroliše svaku praksu", objašnjava on.

„Dugi niz godina u Rusiji služe razni harizmatični i često neposlušni sveštenici. Na primer, poznate su aktivnosti Sergija (Romanova), koji je isključen iz crkve. Čak se nije ni trudio da sakrije da sprovodi egzorcizam nakon što mu je eparhija zabranila da vrši bogosluženja.

„Upravo oko ovakvih sveštenika formira se moćna ideološka zajednica", pojašnjava teolog.

Šiškov primećuje da je u poslednje vreme kvalitet bogoslovskih dokumenata krajnje osrednji - oni se ne prave da bi bili od pomoći sveštenicima u teškim situacija, nego da bi se učvrstila vlast episkopije nad njima.

Novi dokumenti neprestano povećavaju broj stavki po kojima sveštenici mogu biti kažnjeni.

Prema rečima Šiškova, jedan od poslednjih trendova u RPC je sukob između sveštenika i psihologa, a posebno psihijatara.

Psiholozi i psihijatri viđeni su kao konkurencija, a takozvani pravoslavni psiholozi moraju da odluče da li se više osećaju kao pravoslavci ili više kao psiholozi.

Kao primer Šiškov navodi konflikt unutar Katedre pastoralnog savetovanja na Sretenjskoj bogosloviji, na kojoj je trebalo da počne velika obrazovna obuka iz psihologije.

Zbog ovoga je teolog protojerej Pavel Velikanov dobio niz konzervativnih kritika i na kraju izgubio zvanje prorektora za nauku Sretenjske bogoslovije.

Gabola crkva: Veza između Boga i alkohola

Ko traži đavola

Na zahtev BBC ruskog servisa za komentar o ovom dokumentu, Odeljenje za spoljne poslove RPC uputilo je BBC upravo na protojereja Pavela Velikanova.

Velikanov govori da bi bilo suludo ignorisati naučna dostignuća iz oblasti mentalnog zdravlja.

Međutim, on ne pridaje veliku važnost dokumentu koji je pripremila Komisija i smatra da „nijedan pravilnik ne može pomoći svešteniku da razdvoji oblast mentalnih bolesti, koje zahtevaju drugačiji medicinski pristup, psihološku oblast, koja zahteva specijalnu terapiju i duhovnu oblast koja iziskuje učešće sveštenika".

Prema mišljenju Velikanova, sve ovo mora da postane predmet svakodnevnih diskusija na raznim nivoima crkvenog života - od seminara na fakultetima do velikih crkvenih konferencija.

Teolog naglašava da egzorcizmu treba udeliti veliku pažnju jer je to veoma važan pokazatelj neuređenosti društva.

„Najlakše je za sve okriviti nečiste sile. Kada je čovek, primera radi, vidno besan, možemo reći da mu je u duši Černobilj, ali ne jer je neka sila ušla u njega i što neko za to mora da bude kriv.

„Čovek koji impulsivno reaguje se ne razlikuje preterano od demona kao takvog. Postavlja se pitanje koga ćemo onda izbacivati iz koga?"

On kaže da, „kada se govori o ovoj temi i kada prenaglasimo hrišćanstvo, ono se pretvara u blagi šamanizam".

„Takve stvari jesu zanimljive, ali zapravo skrnave hrišćansku veru i svode je na običan magizam".

Dodaje da ljude, koji žele da hrišćanstvo ostane hrišćanstvo, bolesna interesovanja ka demonskom samo iritiraju.

„Egzorcizam nikada nije bio deo temelja pravoslavlja", napominje stručnjak za religiju Boris Knore.

Ljudima, koji nisu skloni misticizmu, ovo je nešto nezamislivo, povod za podsmeh, ruganje, slučajevi koji su skroz jezivi".

On navodi primer brojnih video-klipova koje hodočasnici snimaju prilikom odlaska na čin egzorcizma.

U prvom videu koji izađe u rezultatima pretrage, protojerej i starešina hrama Svete Trojice u Šahovu u Orlovskoj oblasti Igor Suhanov udara kandilom po glavi mladu ženu koja vrišti, a potom govori kako su mu zaposednuti pohabali tri mantije.

Na profilu sveštenika na u Rusiji popularnoj društvenoj mreži VKontakte stoji da je on zvanični egzorcista eparhije Orlovske oblasti i duhovni sin arhimandrita Ilje (Nozdrina).

Iz ove eparhije, BBC Ruskom servisu odgovorili su da se Suhanov zaista bavi ovom delatnošću, ali da dužnost ili zvanje egzorciste ne postoji. Ipak, odatle su potvrdili da Suhanov poseduje blagoslov od glavnog arhijereja za sprovođenje čina otčitke.

Knore se čudi što ovakav dokument ranije nije sastavljen jer ova praksa postaje sve popularnija.

Prema njegovoj proceni, u svakoj drugoj eparhiji postoji otprilike jedan isterivač đavola.

Pritom, sveštenici su dugo pominjali samo stanovnika hrama Svete Trojice Sergijeve lavre, arhimandrita Germana (Česnokova).

Bio je jedini sveštenik kojem je RPC zvanično dozvolila da vrši čin lečenja zaposednutih.

Osmog avgusta prošle godine arhimandrit German preminuo je od posledica korona virusa.

„Arhimandrit German bio je čovek stare garde", priča Knore.

„Povinovao se namesniku Lavre, slušao starije monahe, a pre će biti da je on izuzetak, zato što većina egzorcista zadobije ogromno poverenje vernika, što stvara opasnost od pojavljivanja nezavisnih enklava.

„Smatraju se toliko jakima da bi mogli krenuti protiv politike RPC, što se i dogodilo u slučaju Sergija Romanova", navodi Knore.

On naglašava da je ova praksa zapravo isplativa svakoj eparhiji jer se arhijereji trude da održe ravnotežu - sačuvati sveštenika koji je popularan u narodu i kome dolaze puni autobusi hodočasnika, spremnih da tu ostave pozamašna sredstva, a istovremeno ne dati egzorcistima previše samostalnosti.

Knore posebno naglašava uticaj na snage bezbednosti.

„Oni su usredsređeni na to da postoji mnogo zla u svetu koji nas okružuje, a egzorcisti traže zlo u duhovnom svetu, a blizak im je osećaj stalnog sukoba sa đavolom.

„Ljudi skloni mističnom pokušavaju da nađu i društveno-političko otelotvorenje duhovne borbe. A bezbednjaci, ako idu u crkvu, počinju da veoma dobro percipiraju ideju sukoba u duhovnom svetu", ističe ovaj stručnjak.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk