Izvinite, djeco

Ako čitalac dozvoli, ovaj tekst bih započeo jednim svedočanstvom o sopstvenoj lenjosti. Neću dugo.

Pre nekoliko godina htedoh da napišem knjigu „Izvinite, deco“. U toj knjizi bih, u ime doskorašnjih i sadašnjih generacija, napisao jedno podrobno izvinjenje za sve što smo nepovratno potrošili budućim generacijama ili, što je još gore, neumitno upropastili tako da oni to ne mogu više da koriste. A bilo je stavki, nije da nije.

Demokratija, pravda, socijalni mir, ekonomska ravnopravnost, obrazovanje, informisanje, novac, pa sad i da ne nabrajamo, potrajaće - mnogo toga nam je dato na korišćenje, a ostavićemo ga iskvarenog ili neupotrebljivog za budućnost. Nešto se od toga možda i može kasnije popraviti. No, temperaturu na planeti izgleda ne možemo da vratimo. Visinu mora, takođe. Plastičnim kesama je potrebno 450 godina da se „razlože“, jednokratnim pelenama 550. Ovih poslednjih se samo u SAD baci negde oko 18 milijardi godišnje. Sranje, dakle, u kom god smislu ga shvatili.

Sad da ne dužim više, jasno je otkud je izvinjenje budućim generacijama potrebno. Ne napisah knjigu, ali evo bar ovako i ovoliko.

* * *

Sa prirodom se svašta da uraditi. Možemo joj se diviti, možemo je voleti, možemo je se i plašiti. Prirodu možemo i obuzdati, ukrotiti, zarobiti, koristiti, eksploatisati, pa čak i uništiti. Ali ovaj novi talas kombinovane pohlepe, korupcije, nestručnosti, nebrige i nemara doneo je jedan novi, možda najstrašniji i sigurno najogavniji, oblik odnosa prema prirodi. Njeno ponižavanje.

Reka strpana u cev i zarobljena u njoj, osujećena od ikakvog kontakta sa živim bićima i ostatkom prirode, onemogućena da se sretne sa kišom, zemljom i nebom, ponižena je do maksimuma. U odnosu na reke napunjene đubretom, što je takođe svojevrstan oblik poniženja, postoji jasna razlika: obično bačeno đubre nesvesno je šta reci čini, a đubre koje je reku stavilo u cev vrlo dobro zna šta radi. Ali ga nije briga. Jer briga je namenjena novom džipu, garderobi kojom se dokazuje društveni status, obedovanjem na mestima gde se slični mogu naći i, što je ironija svoje vrste, putovanjima u egzotične predele sa ni manje ni više nego netaknutom prirodom.

Reke u cevima nisu zločin samo prema prirodi, već su odraz surovog, bahatog, zavojevačkog, neprijateljskog i prezrivog odnosa prema „tamo nekima“ koji žive „tamo negde“. Drugi ljudi, koji nisu obuhvaćeni pojmovima „ekipa“, „ortaci“, koji ne potpadaju pod „brate/prijatelju“ nomenklaturu, kojima ne može da se „tutne“ neka kinta da zažmure na sopstveni život, oni ne postoje u svetu tog sveta koji čini zločin nad svetom u kome se živi ili u kome će se tek živeti.

Izvinite deco, imali smo naše sopstvene okupatore. A za to ne umemo da smislimo valjan otpor.

* * *

Zato što se ne ceni zajedničko, a ni tuđe. Zato što se ne poštuje zakon, a ni logika. Zato što se obezbeđuju svoji, a potkradaju potomci drugih. Zato što je država tamo gde je šalter, ali ne i gde je potok. Zato što je sad kapitalizam, i to ovaj domaći. Zato što je „našima“ sve dozvoljeno, dok ne dođu „njihovi“. Zato što je moć tamo gde je novčanik. Zato što „to nije moja briga“. Zato što „pa šta“ i „šta ima veze“. Zato što je priroda trava pored otvorenog đakuzija, a ne šuma u tamo nekoj vukojebini. Zato što je takav rijaliti, takav tabloid, takav parlament, takve su institucije, takva je policija, takvo je pravosuđe. Eto zato.

I zato što se ono što se radi rekama, u stvari radi nama. Samo smo mi isto odavno u cevi, pa ne možemo to da vidimo i razumemo.

Eto, to htedoh reći o mini hidroelektranama.

Izvinite deco, zbog takvog Okruženja.

(okruzenje.net)

( Voja Žanetić )