Spontanost omogućava instinktima da se upale

Paklena porodica vratila se u bioskope uz više zapaljivih uzbuđenja i ludorija iza volana, utpotpunjenih raznolikim likovima i lokacijama širom svijeta. U ostvarenju “Paklene ulice 9”, Vin Dizelov Dominik Toreto i Leti koju igra Mišel Rodrigez, zadovoljavaju se mirnim porodičnim životom sa malim Brajanom. Sve dok ne budu opet uvučeni u svijet opasnosti i akcije, ovog puta suočavajući se sa opasnom prijetnjom, onom koja otvara stare rane vezane posebno za Doma.

Film “Paklene ulice 9” je najnoviji nastavak sage koja traje skoro dvije decenije i koja je zaradila preko pet milijardi dolara širom svijeta. Akcija se odigrava širom svijeta, od Londona i Tokija, od centralne Amerike do Edinburga i od tajnih bunkera Azerbejdžana do prepunih ulica Tbilisija. Na tom putu uskrsnuće stara prijateljstva, stari neprijatelji će se vratiti, istorija će biti napisana ponovo, a pravo značenje porodice biće na testu kao nikada do sada.

Tajris Gison se vraća kao nervozni, determinisani Roman Pirs, da se zeza sa Tejdžem (Ludakris) i Ramsi (Natali Emanuel), dok vozi lude automobile i brine o svojoj sigurnosti. U intervjuu govori o povratku i ponovnom igranju sa grupom, o njegovim sugestijama tokom pisanja teksta i kako je bio impresioniran sa Džon Sinom.

Gdje ovog puta nalazimo Romana?

Ne znam koliko bih trebao da otkrijem, ali reći ću da su se ulaskom u “Paklene ulice 9” - Vin Dizel kao Dominik Toreto i Mišel Rodrigez kao Leti - zaista odvojili od svih. Oni samo žive usred ničega na farmi, potpuno van dometa. Pratimo ih jer novi zlikovci nanose zaista ozbiljnu štetu i potrebna nam je njihova pomoć. Dali smo im ovu misiju na razmišljanje i pokušali da ih uzbudimo i pokrenemo da rade nešto, ali nisu bili oduševljeni tom idejom. Mislim da je to zanimljivo. Smatram da je Džastin Lin sjajno obavio posao ukazujući na krajnost, nivo izolacije u kojoj su Dom i Leti distancirali iz brzog svijeta.

Koliko je zabavno kada se opet okupiti “banda” na setu?

Vidimo se vrlo sporadično između snimanja filmova “Paklene ulice”, jer se svi krećemo i radimo dosta drugih svojih stvari. Ljudi imaju djecu, veze, rade druge filmove i koncerte. Ali svi smo odrasli zajedno tokom 20 godina, pa kad se okupimo da napravimo “Paklene ulice”, opet započnemo sa šalama i postajemo porodica.

Da li postoji nešto što ste uvjek željeli da donesete karakteru Romana, pošto sada znate i iznutra i spolja lik?

Evo procesa, to je nekako duga priča. Scenario je napisan. Scenario mi je poslat. Predlažem promjene u mom dijalogu, a ponekad dam i prijedlog šta bi drugi likovi rekli ili uradili u interakciji sa Romanom. Pošaljem to, oni ubace stvari koje im se sviđaju i izbace sve što ne funkcioniše. Onda dođem na set i sve riječi koje su im se svidjele su u scenariju i moja reakcija je na to “Opa, vidi sve stvari koje su stigle do reza!” A onda kasnije kada snimamo, ako neke riječi više nemaju smisla u kontekstu situacije, daju mi slobodu da promjenim stvari u hodu. Tu možete dobiti sjajan humor - kroz spontanost, kroz vajb. Omogućava mojim instiktima da se upale.

Da li Vi i Ludakris imate slobodu da se “dobacujete” na setu?

Apsolutno. Svaki put. Imamo stvar koju zovemo “tejk radi zabave”. Prvo odigramo ono što je na stranicama, a zatim pitamo: “Možemo li da dobijemo nekoliko snimaka, imamo neke ideje ?” I to je upravo ono što radimo. Dosta puta ono što snimimo u tejku radi zabave završi u filmu. To je ljepota toga. Pustili su nas da letimo.

Da li je postojala jedna akciona sekvenca za koju ste bili uzbuđeni da snimite?

Da! Bio je trenutak u filmu - ne želim da ga otkrivam - napadnuti smo od dosta zaista loših ljudi. A onda je Džastin smislio tu ideju, da kada je trenutak da svi skrenemo lijevo ili desno, Roman bude jedini koji će ići lijevo. Tako se to pretvorilo u nekoliko dana snimanja samo Romana Pirsa i bilo je prosto ludo. Jednostavno sam toliko navikao da radim gomilu scena sa svima da mi je bilo gotovo neprijatno što sam snimao tri ili četri dana sam, jer volim saradnju i volim da radim stvari sa kolegama. Volim zezanje, energiju. Ali bila je to velika akciona scena sa puno ludih stvari. Kada sam je vidio u filmu, rekao sam: “Dobro, dobro, nije mi se sviđalo da idem solo dok sam radio ovo, ali su to definitivno rok-star stvari, stvarno je super”. Nek Roman leti malo, dušo!

Kako je raditi sa Džastinom?

Poslije “F9”, Džastin Lin mi je sada Fil Džekson (bivši NBA igrač, trener i izvršni direktor). Imate košarkaške trenere, a onda imate nivo ludaka Fila Džeksona koji analizira svaku nijansu igre. Kao reditelj, Džastin radi na istom maestralnom nivou, proučavajući nauku “Paklenih ulica”. Džastin Lin je jedan od najskromnijih, prizemnih likova, ali doslovno je Fil Džekson i Majkl Džordan, u jednom. Takođe je jedan od najkonkurentnijih osoba ikada. Čini mi se da je njegovo ime na Tviteru nekada bilo “Trailing Johnson”, jer je najveći fan “Magic Johnsona”, koji postoji. Dakle, u njegovom umu je trebalo da bude u NBA ligi. U njegovom umu, on ima dva metra i 10 centimetara. NBA, on je taj momak. Neko je jednom rekao “Ja se ne takmičim, ja pobjeđujem.” To je Džastin Lin.

Džon Sina se pridružio ekipi i igra Dominikovog brata. Kako se uklopio u glumačku ekipu?

Stvarno sam bio impresioniran Džonom Sinom kao glumcem i stvarno sam vjerovao da je Vinov brat. Nekako je ludo. Oduševio sam se koliko je sve bilo autentično i koliko je bilo stvarno. Nakon što sam pogledao “F9”, prije nego sam zvao Džastina Lina ili razgovarao sa Vin Dizelom, prvi telefonski poziv koji sam uputio bio je Džonu Siniu. On je rekao: “Brate, nemaš pojma koliko znači ovaj telefonski poziv.” Ali rekao sam: “Čekaj, čekaj, čekaj imam još komplimenata, nisam završio!” Tako sam nastavio unedogled. Želio sam da zna da me je zaista oduševio i jednostavno mi se to svidjelo.

Ovi filmovi su zaradili milijarde. Šta ljudi vole kod “Paklenih ulica”?

Kad kažete milijarde, zvuči čudno, jer se kod nas ne radi o tome. Zapravo se radi o odgovornosti i privilegiji da fanove koji nas godinama prate učinimo zadovoljnim i zabavimo ih. Uspjeh na blagajni je nevjerovatan, ali nije novac o kojem razmišljamo. To je više poput: “Srećni smo što ovo radimo toliko dugo i nadamo se da će fanovi i dalje isto voljeti, kao i što su do sada”. U ovome smo već 20 godina, to je ogromna stvar. To je kao da ste 20 godina u braku i gledate svoju ženu, a još uvjek imate leptiriće u stomaku jer ste toliko zaljubljeni u nju. To je ono čemu se nadate.

( Anđela Flis )