Balkan između Putina i Evrope

Tranzicija na Balkanu je završena“, rekao mi je nedavno Remzi Lani, albanski politički analitičar. Pritom on ne misli na transformaciju diktature u demokratiju: „Mi smo imali tranziciju iz represivnih u depresivne režime“. I u pravu je: stari komunisti i radikalni etnički nacionalisti su uglavnom nestali, a tu prazninu je popunila stagnacija - ekonomska, socijalna i politička.

Postavlja se pitanje kako će se ovi depresivni režimi snaći u sve većem geopolitičkom rivalstvu velikih sila na Balkanu.

Dan pre svoje poslednje posete Beogradu, ruski predsednik Vladimir Putin izrazio je veliko nezadovoljstvo promenom imena Makedonije i optužio „Sjedinjene Države i pojedine zapadne zemlje“ da „destabilizuju“ region. Ruski ministar spoljnih poslova je osudio „spremnost Sjedinjenih Država da sve balkanske zemlje uvedu u NATO čim to bude moguće i ukinu ruski uticaj u regionu“ i podvukao da se to dešava protivno željama tih zemalja.

Posle Putinove posete Beogradu izgleda da je sukob između zapada i Rusije na Balkanu ušao u novu fazu. Tokom poslednje decenije, Rusija je branila svoje ekonomsko i kulturno prisustvo u regionu, ali nikada nije aktivno osporavala NATO ili hegemoniju Evropske unije. Više nije tako.

Na prvi pogled, ruske ambicije deluju nerealno. Balkan je čvrsto vezan za zapad: Grčka, Bugarska, Rumanija, Hrvatska, Albanija i Crna Gora su članice NATO-a, a i Makedonija je na putu da to postane. Sve zemlje u regionu su ili članice Evropske unije ili teže tome. Evropska unija je u svim ovim zemljama najvažniji trgovinski partner, najveći investitor i omiljena destinacija za emigraciju. U regionu se podrazumeva da se Rusiji to ne dopada, ali da se ona neće aktivno mešati u unutrašnja pitanja ovih zemalja.

To se sada možda menja. Moskva može da iskoristi ranjivost pozicije zapada na Balkanu. Naime, dok je u Ukrajini EU simbol promena, na Balkanu je ona pre simbol statusa quo, koji postaje sve neodrživiji.

Balkanska društva su frustrirana i puna gneva, uz porast etničkih napetosti. Skoro svaka od ovih zemalja je imala velike antivladine demonstracije. Ekonomski rast je uglavnom usporen, uz sve veće siromašenje i dramatičnu depopulaciju: više od 40 odsto građana BiH napustilo je zemlju, kao i oko 40 odsto građana Albanije i oko 25 odsto građana Makedonije.

Dok ankete pokazuju da najveći broj ljudi na Balkanu i dalje smatra da je pridruživanje Evropskoj uniji najbolji put ka prosperitetu, evropske integracije kao da gube svoju magičnu moć. Ne samo da budućnost Evropske unije deluje neizvesno, već i njeni lideri, kao francuski predsednik Emanuel Makron, otvoreno izjavljuju da svoj politički kapital neće ulagati u evrointegracije Zapadnog Balkana. Pritom, Evropska unija uporno ne menja svoju politiku prema Balkanu. Ovo je delimično rezultat birokratske inertnosti i nedostatka političkog interesa. Ali određenu ulogu u tome igra i bojazan da bi promena politike prema Balkanu delovala kao odustajanje od evropskih principa.

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji 90-ih godina odigrali su ključnu ulogu u oblikovanju post-hladnoratovskog političkog identiteta Evropske unije. Tragediju u svom komšiluku EU nije doživela kao sukob između država ili naroda, već kao sukob dva principa: etničkog nacionalizma oličenog u Slobodanu Miloševiću i principa multietničke demokratije otelotvorenog u Evropskoj uniji. Zato politiku EU na Balkanu pokreće pre svega ideologija, više nego u bilo kom drugom delu sveta. Ideološka rigidnost Evrope na Balkanu je dostojna divljenja, ali i delimično odgovorna za paralizu regiona. To najbolje ilustruje uloga EU u dijalogu između Srbije i Kosova. Evropska unija je ovaj dijalog pokrenula i ohrabrivala, jer je međusobno priznanje Beograda i Prištine jedini način da se uklone prepreke za dublju ekonomsku saradnju i priključenje Srbije i Kosova EU. Ali kada su srpski predsednik Aleksandar Vučić i njegov kosovski kolega Hašim Tači počeli da se bave osetljivim pitanjem „korekcije“ granica kako bi postigli konačan sporazum, velike evropske prestonice su poručile da to nikada neće dozvoliti.

Promena granica nikada nije sjajna ideja, posebno posle traumatičnog iskustva etničkih oružanih sukoba. Ali nije uputno ni izabrane lidere sprečavati da samostalno oblikuju odnose između svojih zemalja. I mada su evropski strahovi od toga da bi promena granica između Kosova i Srbije mogla da ohrabri druge zemlje legitimni, i mada je EU u pravu kada insistira da svaka promena granica ima podršku većine građana u tim zemljama - te poruke nisu dobro prenete. Ispalo je kao da Evropa svom nerazumnom susedu nalaže da se kloni oštrih predmeta. I zato je došlo do povratne paljbe. Šanse za dogovor Srbije i Kosova su danas mnogo manje nego pre nekoliko meseci, a rizik od etničkih sukoba raste. I tu nastupa Rusija.

Prošlog novembra Putin se sastao sa Tačijem, uprkos tome što Moskva ne priznaje Kosovo kao državu. Ovaj susret je pokazao da Rusija sebe na Balkanu ne vidi samo kao zaštitnika Srbije, već i kao moćnog globalnog igrača. Zato EU ne bi trebalo da se iznenadi kada Rusija uskoro ponudi svoju mapu puta normalizacije srpsko-albanskih odnosa. (Takođe ne bi trebalo da se iznenadi ako Turska pozdravi ovu inicijativu.)

Drugim rečima, aktivnosti Rusije na Balkanu jačaju. Moskva želi da zameni Evropsku uniju u rešavanju regionalnih sukoba, kao što pokušava, uglavnom uspešno, da zameni Sjedinjene Države kao posrednika u sukobima na Bliskom istoku.

Grčki parlament je posle 27 godina trvenja konačno odobrio novo ime Makedonije - Severna Makedonija i stavio tačku na jedan od balkanskih sukoba. To je bila istinska pobeda evropske strategije za region. Sada bi Evropa trebalo da sa takvom energijom i prilagodljivošću pritisne Srbiju i Kosovo da nađu kompromis. Napuštanje politike status quoa je jedini način da EU ostane relevantna u regionu.

(The New york Times; Peščanik.net; prevod: M. RADONIĆ)

( Ivan Krastev )