Svemirska istraživanja i Hladni rat: Kako su se sovjetski kosmonauti obučavali za svemir
Dan poslije povratka na Zemlju, „svemirski pilot" Jurij Gagarin je, izvještava Ostroumov, „dobrog raspoloženja, zdravog i veselog... predivnog osmjeha koji obasjava njegovo lice"
Dok su se lica NASA letelice Merkjuri sedam nalazila na naslovnim stranama svetskih medija, ruski kosmonauti su se obučavali u tajnosti, skriveni od pogleda javnosti.
Dana 13. aprila 1961. godine, specijalni dopisnik sovjetskih novina Izvestija, Georgij Ostroumov, upoznaje prvog čoveka u svemiru.
Dan posle povratka na Zemlju, „svemirski pilot" Jurij Gagarin je, izveštava Ostroumov, „dobrog raspoloženja, zdravog i veselog... predivnog osmeha koji obasjava njegovo lice".
„Povremeno se pojavljuju jamice na njegovim obrazima", piše Ostroumov.
„On ceni radoznalost sa kojom je pritisnut zbog detalja o onome što je video i doživeo tokom jednog i po sata provedenih van Zemlje."
- Skrivene opasnosti čovekovog prvog leta u svemir
- Zašto nema Rusije u trci na Mars
- Artur Klark: Književna dela koja su predvidela svemirska putovanja
U brošuri objavljenoj u znak sećanja na let, Sovjetski čovek u svemiru, intervju sa Gagarinom nastavlja se na nekoliko stranica.
Kosmonaut opisuje iskustvo:
„Horizont predstavlja vrlo jedinstven i neobično lep prizor".
I hvali Sovjetski Savez:
„Moj let posvećujem... svim našim ljudima koji koračaju u prvim redovima čovečanstva i grade novo društvo".
U političkom sistemu u kojem novinarstvo teži propagandi, a ne realnom prikazivanju događaja, lako je tvrditi da su Gagarinovi citati izmišljeni.
Ali, iako su ih cenzori možda usavršili, postoji velika šansa da su to stvarne reči kosmonauta.
Kao pilot-lovac koji je odrastao u malom ruskom selu, Gagarin je bio omiljeni porodični čovek.
Zaista je bio dobrog izgleda, simpatičan i, što je najvažnije, odan član komunističke partije.
Iako se drama Nasinog ranog ljudskog svemirskog programa odigrala u javnosti, tek se nedavno pojavila celovita priča o tome kako je Sovjetski Savez odabirao i obučavao svoje kosmonaute.
Komunističko carstvo je želelo da podstakne stav da je selekcija otvorena za sve i da su ti prvi muškarci u svemiru - i prva žena, Valentina Terješkova - bili dobrovoljci.
Ali to nije potpuno tačno.
Pošto se kvalifikovao za pilota borbenog aviona, Gagarin je stacioniran na udaljenom aerodromu na ruskoj granici sa Norveškom, upravljajući mlaznim lovcima MiG-15 na zapadnoj granici Hladnog rata.
Krajem leta 1959. godine, dva lekara stižu u bazu da razgovaraju sa unapred odabranom grupom avijatičara.
Pošto su započeli sa spiskom od oko 3.500 mogućih kandidata, lekari su ubrzo suzili potragu na nekih trista pilota širom zapadne Rusije.
„Momci koji su intervjuisani zapravo nemaju ideju zašto su sa njima obavljeni razgovori", kaže Stiven Voker, autor knjige „Izvan", koji je godinama pregledavao ruske arhive kako bi sastavio celu priču o Gagarinovoj misiji.
Intervju se sastoji od naizgled ležernog ćaskanja o karijeri, težnjama i porodici.
Neki od muškaraca su pozvani na drugi razgovor. Iako lekari nagoveštavaju da traže kandidate za novu vrstu letećih mašina, ni u jednom trenutku ne otkrivaju svoju pravu motivaciju.
„Oni traže vojne pilote, ljude koji su se već prijavili za mogućnost da poginu za svoju zemlju, čime se ovde zaista bavimo, jer šanse da se vrate ćivi nisu nužno bile tako velike", kaže Voker.
Dok je Nasa regrutovala vojne pilote za testiranje kao prve astronaute koji će leteti njenom složenom letelicom Merkjuri, sovjetska kapsula Vostok je dizajnirana za daljinsko upravljanje sa zemlje.
Osim u hitnim slučajevima, piloti neće uspeti mnogo da lete.
„Ne traže ljude koji imaju puno iskustva", kaže Voker.
„Ono što oni traže je u osnovi ljudska verzija psa - neko ko može tamo sedeti i izdržati misiju, nositi se sa snagama ubrzanja i vratiti se živ."
- Aleksej Leonov: Rus koji je mogao da bude prvi čovek na Mesecu
- Kako je naučnik iz Bečeja stigao do najvećeg teleskopa na svetu u Kini
Slično kao svemirski psi koje su sovjetski raketni naučnici lansirali u svemir tokom više od jedne decenije, kosmonauti će morati da budu u formi, poslušni i dovoljno mali da stanu u skučenu kapsulu.
Na kraju, 134 odabrane osobe - svi mladi piloti, svi visine manje od 168 centimetara - dobijaju priliku da se „dobrovoljno prijave" za ovaj novi, strogo poverljivi zadatak.
Nekima se kaže da će to podrazumevati obuku za letenje svemirskom letelicom, drugi veruju da je to novi model helikoptera.
Nijedan od pilota ne sme da razgovara o ponudi sa kolegama ili da se konsultuje sa porodicom.
U međuvremenu, u aprilu 1959, Sjedinjene Države objavljuju imena svojih prvih sedam astronauta iz Merkjurija.
Kandidati su prošli niz iscrpljujućih fizičkih, medicinskih i psiholoških testova - detaljno opisanih u knjizi Toma Vulfa (i njegovih narednih filmova i nedavnih TV serija) „Prava stvar".
Na pitanje na konferenciji za medije koji od testova im se najmanje svideo, kandidat za astronauta Džon Glen odgovara:
„Teško je odabrati jedan, jer ako shvatite koliko otvora postoji na ljudskom telu i koliko daleko možete ići u bilo koji od njih... vi odgovorite koji bi za vas bio najteži."
Ali sa brojnim pitanjima o tome kako će se ljudi nositi sa teškoćama svemirskih letova - ubrzanjima, bestežinskim stanjem i izolacijom - postoji mnogo razloga da se izaberu fizički i psihološki najsposobniji.
Čovek zadužen za testiranje sovjetskih svemirskih kandidata je Vladimir Jazdovski, profesor na moskovskom Institutu za vazduhoplovnu i svemirsku medicinu.
Prethodno je nadgledao program svemirskih pasa, a kolege ga (privatno) opisuju kao grubog i arogantnog čoveka.
„On je svojevrsna zastrašujuća horor figura Džejmsa Bonda", kaže Voker, „a brutalan je prema tim momcima".
Gotovo u svakom slučaju sovjetski testovi su duži, teži i rigorozniji od onih koje su podnosili američki astronauti.
Duže od mesec dana, kandidati se injektiraju, ispituju i podstiču.
Smeštaju se u sobe sa temperaturama povišenim na 70 stepeni Celzijusa, komore u kojima se postepeno smanjuje kiseonik i vibrirajuća sedišta, kako bi simulirali lansiranje.
Neki kandidati se onesveste, drugi jednostavno odu.
Tokom čitavog postupka, muškarcima je zabranjeno da porodicama ili prijateljima govore šta su radili.
Čak i tokom meseca testiranja, još je bilo onih koji nisu znali za šta su testirani.
Na kraju, dvadeset od ovih mladića prolazi kroz trening u novom kosmonautskom centru.
Biće preimenovan u „Zvezdani grad", ali to je u početku samo nekoliko vojnih koliba u šumi u blizini Moskve.
Nema konferencije za štampu ili najave. Zvanično, sovjetski program letenja u svemir ne postoji.
„Ako napuste bazu, rečeno im je da nikome ne govore šta rade, zašto su tamo, a ako neko pita, neka kažu da su deo sportskog tima", kaže Voker.
„Sve se kontroliše, sve je tajno. Sve je iza zatvorenih vrata."
Sam program obuke sličan je američkom, ali sa manje naglaska na kontroli svemirske letelice.
Baš poput svemirskih pasa koji ih slede, muškarci se vrte vrtoglavim ubrzanjem na centrifugama, zatvaraju se u zvučno izolovane izolacione komore danima i podvrgavaju gotovo stalnoj fizičkoj i psihološkoj proceni.
Jedna značajna razlika u odnosu na američki program je količina padobranske obuke koju Rusi prolaze.
To je zato što će morati da se katapultiraju iz svemirske letelice dok strmoglavo padaju prema zemlji kako bi izbegli da budu ozbiljno povređeni udarom.
Činjenica da su kapsula i njen pilot sleteli odvojeno, još jedna je tajna koja se otkriva tek godinama kasnije.
Sa još nekoliko muškaraca koji nisu uspeli da dobiju prolazne ocene, početna grupa od šest kosmonauta je izabrana za prve letove.
Dok je Nasa javno saopštila da se nada da će lansirati svog prvog čoveka na proleće 1961, šef sovjetskog programa Sergej Koroljev zna da ima uski prozor mogućnosti.
- Amerika ga je deportovala - da bi pomogao Kini da stigne u svemir
- Sojuz: Sovjetski svemirski relikt koji je opstao
Dana 5. aprila 1961. godine, kosmonauti stižu na ono što je danas poznato kao kosmodrom Bajkonur u kazahstanskoj pustinji gde se priprema Koroljeva džinovska raketa R7.
Ipak, niko od njih ne zna ko će biti prvi u svemiru. Konačno, samo nekoliko dana pre lansiranja, Gagarin dobija zeleno svetlo.
Tek u zvaničnoj objavi koja je poslata dok je Gagarin već bio u orbiti iznad Zemlje njegovo ime otkriveno je i onima koji nisu bili neposredni deo svemirskog programa.
Prema specijalnom dopisniku Izvestije, Ostroumovu, ujutru, dana 12. aprila, Gagarin je „poslednji put mahnuo prijateljima i drugovima dole ispod (rakete), zatim je ušao u svemirski brod, a nekoliko sekundi kasnije data je komanda... džinovski brod uzdigao se iz vatrenog oblaka prema zvezdama".
Pogledajte video o Juriju Gagarinu
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )