Pola vijeka u novinarstvu

Gordana Suša (1946-2021)

Gordana je bila rođena Jugoslovenka, srpskohrvatskog porijekla. Reklo bi se da je to bila najbolja kombinacija za zemlju ravnopravnih u vodećoj ulozi dva najmoćnija naroda. Onda je prvi od najmoćnijih, nacionalistički obrnuo kola niza stranu, a sve ostalo se raspalo na proste činioce i zajednička zemlja je prohujala sa vihorom. S njom se raspadala i ova profesija u kojoj je Gordana Suša provela pola vijeka i pola godine više. Progonili su je, a ona je pisala gotovo do izdaha. Kolegijalno smo bili u kontaktu decenijama… do poslednjih pet dana. Znajući da boluje od opake bolesti poslao sam joj poruku: Ako si u mogućnosti, samo mi javi kakosi? Prvi put nije mi odgovorila! Najgori odgovor je stigao preko medija… da je izdahnula.

Znali smo se još iz vremena velike TV Beograd, kada je uređivala i vodila Dnevnik za JRT (Jugoslovensku radio televiziju). TV Dnevnik Gordane Suše nije bio samo puki zbir događaja dana, već je i sam dnevnik bio događaj kad ga je ona autorizovala. Pripadala je vremenima kada je novinar morao biti autoritet i ličnost da bi mu se vjerovalo, nešto poput institucije na koju se možeš osloniti. Svuda je to bilo tako, Beograd, Zagreb, Ljubljana, Sarajevo, Skoplje… Svuda osim u Crnoj Gori. To su bila vremena u kojima su još odjekivale riječi Isidore Sekulić: da je savremena jugoslovenska novinska riječ modernija od književne. Gordana je možda jedan od poslednjih izdanaka i nestanaka te tradicije. Prošla je kroz sve vrste glasila i gradacija u ovoj profesiji, RTV Beograd, Yutel, VIN - nezavisna produkcija, Borba, Naša Borba, Oslobođenje, Nezavisne, Blic, Danas… A 1999. godine je na čelu NUNS-a (Nezavisnog udruženja novinara Srbije).

Zanimljiva je, sa početka njenog novinarskog puta, jedna periferna činjenica koju je ipak neko notirao. Prvi njen zapaženi uradak u štampanoj novini nije bio ni vijest, niti izvještaj, već obični potpis ispod dvije objavljene fotografije. Prividno sitnica, profesionalno krupnica; prepoznala je šta treba u kratkoj legendi ispod slike poručiti čitaocima. Urednik je u toj sitnici prepoznao ozbiljan građevinski materijal za profesiju. To su bila vremena profesije u nijansama na kojima se temelji svako ozbiljno glasilo. Kasnije će Gordana biti temelj svakom mediju u kome je uređivala ili sarađivala. Devedesetih, tih zlih godina, našli smo se kao saradnici u „Borbi“, koju će malo potom, oteti S. Milošević. Potom smo se kao izbjeglice iz ”Borbe” okupili u ”Našoj Borbi”, koju će isti režim ugasiti (kao u Šestojanuarskoj diktaturi Kraljevine SHS, 1929.) Mi smo se postepeno gasili, ali Gordanu niko nije mogao da ugasi do sudnjega dana. U Danasu je pisala do zadnje ure svoju kolumnu ”Zarez”. Nije zarezivala nacionalistički Vučićev režim za koji je nedavno napisala: ”Ne može on da izađe iz Šešeljevog šinjela i da se distancira od inkvizitorske pozicije prema medijima i svima koji mu nisu po volji!… Zar ćemo opet u devedeste?” Prije toga ih je aforistički upozorila: ”Umesto da se parlament (srpski) razšešelji?… Jok more, zašešeljio se kao nekad!” Šešelj je Gordanu proglasio izdajnikom srpskog naroda još u doba Slobina režima, a režim njega, patriotom prvoga reda… kad je repetirao pištolj na studente ispred Skupštine Srbije. Gordana nije patisala, samo je pisala i pisala:“Došli smo do apsurda, u kom se priča, perite ruke!, ali prvo da vam isperemo mozak”. Njoj ga nijesu isprali. Otišla je na taj svijet čista obraza i mirne savjesti… da je, uz sve nedaće, bila u pravu!

I lično sam u obavezi da joj se s dubokim poštovanjem poklonim. Za moj najnoviji roman ”Smrt je uvijek u modi” iskazala je svoje mišljenje ovim riječima: ”Ovaj roman sam pročitala u rukopisu bez ijednog uputa (usmenog ili pisanog) u njegovu temu i sadržinu. Potresao me jednako svojim ciničnim naslovom kao i tragično ironičnim epilogom. Niko se na ovim prostorima nije usudio da na taj način, tako uspešno, iskaže naš bratoubilački sram iz rata 90-ih, sa čijim posledicama još ratujemo, bez šanse za primirje. Tragično! zbog generacija koje smo rodili; a koje se, postepeno, ali sigurno izrađaju, našim sramnim zaslugama…To je priča, nažalost, kojoj se ne nazire kraj i traje tri decenije a danas doživljava svojevrstan rimejk kroz politiku koja je i tada dominirala.” U Beogradu, 15.1.2020. Gordana Suša, novinarka

(Prvi dio ove recenzije sadrži i preporuku Ministarstvu kulture Crne Gore da potpomogne štampanje romana. A nedavno mi je napomenula da bi željela, ako se oporavi, da prikaže roman u beogradskoj štampi.)

Kada mi je, prije 15-ak godina izašao roman ”Život u dva primjerka” koji se ticao minulog rata i preminule nam profesije, odavde niko nije htio, ili nije smio da napiše prikaz knjige. A moja televizija RTCG mi je otkazala kameru 15-ak minuta pred promociju. Jedini prikaz knjige dala je Gordana Suša iz Beograda, za “Pobjedu” u Podgorici. Napisala je da ću, možda, zbog te knjige izgubiti neke prijatelje, a možda i steći nove? Ne znam da li sam ih stekao, ali znam da sam izgubio jednog od najboljih, Gordanu Sušu.

(prch.me)

( Mihailo Radojičić )