Fabrika niskih strasti

Baksuzu ni sreća ne može da potraje dugo: tek što se diplomatija Srbije, a s njom i sve što u Srbiji rodoljubivo oseća i misli, poradovala epohalnoj činjenici da je prijateljski i slobodarski Surinam "otpriznao" nezavisnost Kosova - a kako Surinam gotovo rutinski diktira globalne trendove, mnoga je srca obasjao plamen nade da će uslediti talas "raspriznanja" sa svih strana - kadli je podmukao udarac stigao s druge, pri tome sasvim bliske strane.

Član Predsedništva Bosne i Hercegovine Bakir Izetbegović u jednom je intervjuu (koji je napravio Deutsche Welle, ali su mu samozvani tumači ovdašnje, a ne nemačke proizvodnje, što se vidi i po kvalitetu izrade) rekao da će BiH priznati nezavisnost Kosova, i to sasvim uskoro.

Izjava je, da zloupotrebimo Marka Tvena, "tačna, ali malo preuranjena": Izetbegović je u stvarnosti rekao da se "nada" da će BiH jednog lepog dana, bolje pre nego kasnije, priznati nezavisno Kosovo, i da se on za to odavno zalaže - što nikome nije ama baš ništa novo.

Razlika između stvarne izjave i njenog tumačenja nije stvar nijansi nego je fundamentalna, već i zbog načina na koji funkcioniše složena, da ne kažemo bizarna struktura vlasti u Bosni i Hercegovini.

Drugim rečima, može se Izetbegović "nadati" čemu hoće, stvari u praksi funkcionišu bitno drugačije, odnosno ova se vrsta odluka ne može doneti bez konsenzusa triju političko-etničko-teritorijalnih sastavnica postdejtonske Bosne i Hercegovine. I to podjednako dobro znaju i Bakir Izetbegović, i Milorad Dodik, i oni u Beogradu koji su ovu (pseudo)izjavu podigli na nivo maltene objave rata, sve uz teatralno sazivanje vanredne sednice Saveta za nacionalnu bezbednost. Gde bi se valjda cela Srbija imala braniti od jednog intervjua, pri tome sumnjivo tendenciozno interpretiranog.

Pa dobro, čemu ovo suvišno zamešateljstvo?

Čemu igra namerno pokvarenih telefona? Da li su u Bosni i Hercegovini možda blizu izbori? O, da. I Izetbegoviću i Dodiku potrebni su novi "patriotski krediti", a najbolje će ih, najjeftinije i najpouzdanije dati jedan drugom, kao iskusni "najbolji neprijatelji".

U Srbiji, međutim, neće biti izbora, jer su bili prošle godine? Greška u rezonovanju: aktuelna struktura vlasti u Srbiji (najneutralniji eufemizam za Aleksandra Vučića) prosto obožava sve što je vanredno, a vanredne izbore naročito. Tako da i njima/njemu sasvim odgovara veštačko, "genetski modifikovano" bildovanje patriotskih osećanja: ako je uvek do sada upalilo, zašto ne bi i ovaj put?

Sve je, dakle, na koncu jedna vrsta koreografisanog konflikta u kojem svaka strana ima neku svoju računicu, a sve zajedno računaju na naivnost i zaboravnost publike - svaka "svoje". Ipak, gledano iz Srbije, najzanimljivija je za proučavanje (i "čuđenje u svetu") epidemija fejk zgroženosti i skandalizovanosti koju su izazvale Izetbegovićeve reči - koje, doduše, i nisu baš sasvim Izetbegovićeve, ali mogu, eto, da posluže.

Jer, kao što smo rekli, Bosna i Hercegovine ne može da prizna nezavisnost Kosova nikakvim "unutrašnje unilateralnim" aktom, koji bi kao takav bio razoran i suštinski destabilizujući za samu BiH. Ali se zato serijskim "tamburanjem" po Bakiru može ućariti neka politička vajdica, ma koliko bila po naravi demagoška: ih, kad bi ih to sprečavalo i kočilo, Vučić i svi ti dragi ljudi oko njega doslovno bi ostali bez posla; ljudi kao ministar spoljnih dela Dačić, unutrašnjih Stefanović, i ostali koji su već uputili poneku sočnu reč i misao preko Drine i Romanije, pa u sarajevsku kotlinu.

Ipak, kao i uvek, najdalje ide i najživopisnije proizvodi verbalnu buku bez konzistencije sam predsednik Vučić. S jedne strane, optužio je Izetbegovića da radi o glavi "teritorijalnom integritetu Srbije", misleći na Kosovo.

U stvarnom svetu, za gigantski problem koji Srbija ima s Kosovom, Bosna i Hercegovina stvarno ne može nikako snositi ama baš nikakvu odgovornost: ni luk jela, ni luk mirisala. Dovoljno je svima u Bosni svog jada. Na drugoj strani, nadovezuje se Vučić, "da sam ja rekao da Republika Srpska treba da bude nezavisna, odveli bi me u Hag za 15 dana".

Hm, istina je da Vučić takvo nešto nije rekao - u poslednjih nekoliko godina. Ono od pre se valjda ne računa? A ako se računa, šta onda čeka taj Hag? Ali, važnije od toga: istina je i to da Milorad Dodik govori takve stvari skoro svakog dana, a nešto nismo videli da to Vučiću i sviti stvara bilo kakve probavne smetnje političke naravi, a kamoli da bi se od takve politike jasno distancirali i tako joj izmakli tlo pod nogama, pošto je "srpski separatizam" u BiH od prvog dana direktno zavisan od Srbije, bez čije aktivne podrške nije mnogo više od iritantnog parapolitičkog folklora.

Znači li sve ovo da je i ova manje-više veštački fabrikovana afera novi prilog kolekciji populističkih poteza iz žanra "tresla se gora, rodio se miš"? I da i ne. S jedne strane, jasno je da se po milioniti put raspiruju niske strasti iz još nižih, pretežno (pred)izbornih pobuda.

S druge strane, šteta koja se ovime čini ukupnim odnosima na Balkanu ne prolazi s pukim zamiranjem orkestrirane histerije, to jest, nadolaskom nekog novog "bauka", nego se loša energija koja je redovni nusproizvod ovakvih kampanja gomila, akumulira i zrači kao toksični otpad.

Odavno je krajnje vreme da se sve to počisti i provetri, a ne da se dozvoljava da planina otrovnog smeća i dalje raste, preteći da nas sve zatrpa, temeljito i zauvek.

(Radio Slobodna Evropa)

( Teofil Pančić )